МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ, ДОБИТНИК „ВЕЛИКЕ НАГРАДЕ ИВО АНДРИЋ“: Историја никада никога није ништа научила

За почетак, с обзиром на то да сте добитник „Велике награде Иво Андрић“, вољела бих да ми кажете какве емоције носите са собом након додјеле признања које носи назив по нашем књижевном великану?

 

Прво, доста сам се уморио. Оснивач Андрићевог института, Емир Кустурица, прави је домаћин, на то троши доста енергије, али он је истовремено и аутентичан уметник, па та комбинација и од госта захтева трошење доста енергије. Међутим, тај умор је потпуно прекривен задовољством што један такав подухват – Андрић-град са Андрићевим институтом, са конотацијом коју има Андрићево име у српској култури – успева. Тамо сам се осећао свој, на своме. Задовољство је појачано чињеницом да се на истој обали Дрине, мало узводно, налази постојбина, донедавно и станиште Максимовића: био сам, такорећи, међу прецима.

 

Колико год клише било говорити о значају књижевних награда или награда неке друге врсте, занима ме, како посматрате њихову вриједност у овом времену данас? Бивају ли додијељене правично и да ли је тешко или лако у изобиљу садржаја наћи оно што истински вриједи?

 

Награде не треба прецењивати, али ни потцењивати. Нико није постао бољи писац зато што је добио неку награду, нити је постао гори зато што је није добио. Али, оне су корисне, и писцима и књижевности. У писцу, ублаже, бар привремено, унутрашње немире, прикрију неизвесност и несигурност његовог посла, а друштву покажу да књижевност још постоји и да је она његова вредност коју све више заборавља.

Што се тиче правичности, пренећу Вам своје искуство. Био сам у више жирија награда за поезију, и готово увек имао сам осећај да смо, у одлуци, истовремено и погодили и промашили: дали смо награду некоме ко је заслужује, а нисмо је дали некоме ко је такође заслужује. То није ни правичност, ни неправичност, него стицај околности, међусобно пресецање вектора укуса личности које одлучују. Неправичности може бити само ако се одлуке доносе различитим врстама некњижевне манипулације – ја таква искуства немам, али знам да манипулација има, не много.

 

Везано за то, осим оних који оцјењују и вреднују признања, да ли бисте рекли да нам недостаје више књижевних критичара и тумача и како уопште посматрате то поље дјеловања, бар што се српског говорног подручја тиче?

 

Не можете имати књижевне критичаре, ако немате књижевни живот. Имамо ли ми књижевни живот, онакав какав смо некад имали? Колико књижевности има у медијима, и штампаним и другим: мало, или нимало има културе уопште, а камоли књижевности. Колико медија заправо има рубрику која се зове „култура“? Само понеки. Колико имамо активних и редовних књижевних часописа и новина? Мало, готово нимало. Па, како онда да имамо књижевне критичаре? Не може бити књижевни критичар неко ко пише за себе, и не делује у јавности. Та ситуација је последица налога времена: ово време културу третира или као забаву, или као празно поље идеологије тржишта, или као остатак прошлости без кога можемо али се, ето, правимо да нам је стало.

 

У саопштењу жирија „Велике награде Иво Андрић“ назначено је да Ваша поезија „садржи мотив и теме који су у вези са животом модерног човјека, као и са животним радостима и тешкоћама“ (што је и алузија на називе неколико Ваших збирки). Чиме данас пјесник да се позабави када говори о модерном човјеку?

 

Нема ту упутства, бар га ја немам. Сваки песник сам изабере оно чиме се бави, или, друкчије речено, сваки песник дође до онога што му је дато. А то што Ви називате „модеран човек“ изгледа да је путоказ ка нестајању човека: као да човек хоће, технолошким и друштвеним изумима, да сам себе поништи. Па би, у том контексту, поезија могла да буде, уопштено говорећи, одбрана човека, или један од трагова пуноће његовог постојања. Чиме год да се бави.

 

У једном тексту названи сте мајстором сонета. Да ли сте сагласни са том тврдњом и зашто је баш сонет форма која Вас деценијама заокупља и зашто је за Вас најбољи начин исказа?

 

Не волим такве квалификације. За поезију јесте потребан занат, али и нешто друго, што не можемо описати, а што каткад води и изневеравању заната. Е, сад, ја не знам шта ме је толико привлачило сонету. Вероватно у њему има нешто што се слаже са потребама мог израза. Сонет је у себе упио вишевековно песничко искуство, тако да он песницима нуди веома велики простор. Ја сам то искористио: моји сонети дају широк распон – од звука тандркања београдског трамваја до потмулог звука српске историје.

 

Можда је тешко поредити, али, као пјесник који ствара више од пола вијека, када бисте поредили вријеме Ваших почетака и почетака неких младих људи сада, шта је то што је можда нека главна разлика (позитивна или негативна)?

 

Да је време када сам почињао да пишем било као што је ово данас, Ви сада не бисте водили овај разговор са мном, јер не бисте ни знали за мене. Ако бих и издржао у песничком позиву, и писао као што сам писао, пре бих постао клошар испод моста него нешто слично овоме што сам данас. Да појасним: не бих волео да будем у кожи данашњег песника који тек улази у свет поезије, не зато што хоће него зато што мора, унутрашњи разлози га терају. При том, не мислим на материјални моменат: поезијом се никад није могло зарадити за хлеб. Него мислим на друштвени моменат: унутрашњим распетостима песника потребан је друштвени одјек, неки спољни ослонац. Некад их је било, не превише, али довољно. Видите ли их данас?

 

Гдје је душа у овом времену и колико бисте рекли да поезија умије да покреће и мијења свјетове, за разлику од можда неких других периода човјечанства?

 

Не верујем да је поезија икада покретала и мењала светове. Она је само откривала, нашем погледу, њихову пуноћу и суштину. Па би нас тако потакла, евентуално, да мењамо свет. Исто тако, не мислим да је, у нашој савремености, главно питање недостатак душе, у смислу човекове душевности, мада се и томе може говорити. Главно питање је потискивање духа. Човек је, у својој историји, увек био разапет између материјалних и духовних вредности. Најбољи периоди су они кад је материјално и духовно било у равнотежи, јер је и једно и друго потребно човеку. Данас је материјално у великом налету и готово потпуно је потиснуло духовно (тако је, бар, у тзв. развијеном делу човечанства, коме и ми припадамо). Поезија данас не постоји, онако како је некад постојала.

 

Да ли је човјек данас сувише усамљен? И да ли је то посљедица напретка (ако можемо рећи да је човјечанство напредовало) или је пак нека друга бољка?

 

Човек је данас сам: без Бога, и без других људи. Није га дотле довела само његова умишљеност, самоуверење да је он Бог, него је та ситуација и резултат деловања – не знам да ли планираног или спонтаног – снаге која данас доминира човечанством. Тој снази је потребан човек као усамљена јединка, да би могла њим манипулисати и тржишно и идеолошки. Зато је човеку дала неприкосновену индивидуалну слободу, да би га тако одвојила од могућности било каквог друштвеног деловања, и учинила га немоћним и заробљеним.

 

Књижевност, као и друге умјетности, је важна у развоју народа, друштва, културе и цјелокупног свијета. Да ли је умјетност икад била све оно што треба да буде и какав би свијет био када би све лијепо што нуди било увијек на врховима приоритета?

 

Књижевност, и као уметнички производ, и као важан део образовног процеса, веома много утиче, или би требало да утиче на вредносни систем друштва на чијем језику настаје, на уобразиљу, на доживљај живота, на саморазумевање људи којима је намењена. Више него неке друге уметности, које су универзалније, као што је музика или сликарство. А уметност у целини, све њене гране, хране смислом и лепотом стабло живота једног народа, или друштва. Тај моменат је увек био присутан, мање или више, у историји човечанства. Међутим, данашња тржишна идеологија настоји да што више поткреше те гране, да их стави у функцију својих потреба: атомизираном друштву – какво сам описао у претходном одговору – не сме се допустити уметност као заједнички смисао, уметност као забава, или као идеолошко усмеравање.

 

У Вашем стваралаштву бавили сте се различитим темама, а међу њима је и историја, или бољке историје. Ваша збирка Бол као да сажима историју ових простора у једну ријеч – да ли је у том смислу писање икад било као нека врста лијека? Има ли уопште лијека за такве боли?

 

Писање је лек само као аутотерапија писца. За читаоце је доживљај, а доживљај, наравно, такође може бити посредан лек – то знамо из психологије и психијатрије. На књигу Бол може се применити моја стара мисао: поезија је чудан али аутентичан сведок времена. Како може песничка књига, чија је тема геноцид над Србима у Независној држави Хрватској, а написана је у 21. веку, бити сведок времена? Па, може, јер је у поезији сажето искуство језика, и зато она може бити и суштинскији и аутентичнији сведок прошлог времена од историјских или публицистичких написа. Но, Бол је сведок и актуелног времена: Срби се још нису суочили, како треба и колико треба, са тим судбинским моментом своје историје у 20. веку. А то суочавање је неопходно и за саморазумевање и за учвршћење идентита, и у том смислу нема везе са Хрватима: они су, наравно, актери геноцида, али би нас усмеравање на однос према њима одвукло у погрешном правцу. Наше је да мислимо о себи, онако како мисле – то стално поредим – Јевреји, или Јермени: не само оснивањем централног меморијалног комплекса – и то стално говорим – него, пре свега, у простору културе, образовања и уметности.

 

У контексту историје, памћења, сјећања и пролазећег времена, да ли се она увијек одиста понавља и зашто није/јесте учитељица живота како су нам говорили?

 

Не знам ко је смислио изреку да је историја учитељица живота. Али знам да она никада никога није ништа научила. Надобудни господари света објавили су, пре неку деценију, чак и крај историје, мислећи да ће њихова вечно горети. Па, колико је трајао тај крај историје? Дакле, ништа нису научили из историје. Мислим да тако и мора да буде, и да је добро да је тако. Кад бисмо сви усмеравали своје поступке према науцима историје, нико не би ништа ново направио, живот би замро. Кад би човек све знао, не би стварао, него би само одживео свој век. Настала би неподношљива бесмртност знања, које нам не би дало да слободно дишемо. Човек је створен грешан, и живи грешећи. Да све зна, био би безгрешан, значи не би био човек.

 

„Вукова азбука по Душку Радовићу“ Ваше је дјело које је објављено прошле године, у години у којој је обиљежено 100 година од од рођења Душка Радовића, али и 235 година од Вуковог рођења. Шта можете да нам кажете о настанку једне такве књиге и уопште о значају такве врсте сјећања на оне који су били важни за српску историју и културу?

 

Вукова азбука није само 30 слова од којих састављамо речи. Иза сваког од тих слова има много живота, свако слово вуче за собом много садржаја, много историје. Душко Радовић је то својевремено (1971) искористио и азбуку разиграо, у славу Вука. Ја сам то исто урадио у славу Душка Радовића, значи посредно и у славу Вука (као по оној народној: деда за репу, баба за деду…). И Душкова и моја азбука настале су по поруџбини. Своју сам написао за један пројекат који је пропао, па се затим она свидела издавачу Жарку Чигоји. Он ју издавачки обликовао и објавио: више личи на Душкову него на моју књигу. Тако је и требало, јер је и настала због Душка (и Вука). Књижевно разигравање дела наших значајних предака, није само одуживање дуга њима, него и показивање да је култура жив организам у коме се прошлост и садашњост мешају у ново стање, или нов производ. Читава књижевност не би ни могла без своје прошлости: ново стварамо надовезујући се једни на друге, а не у празном простору.

 

За крај – да ли стварате нешто ново? Познато је да сте завршили давно започету књигу Београдске чрчкалице. Када ће она да угледа свјетлост дана и шта можете да нам кажете о њеном настанку?

 

Кад се ствара, о томе се не говори. Човек нема ни потребу да говори: стварање је усисало сву енергију. Сећам се како је Миодраг Булатовић, у годинама кад већ није писао, стално причао (приватно и јавно) о књигама које намерава да пише. Никада ниједну није написао. Бранко Ћопић је сматрао да би, причајући о ономе што пише, то урекао. Ја у овом моменту пишем одговоре на ваша питања, и то је све о чему могу да причам. Београдске чрчкалице су завршене почетком 2019, а када ће, и да ли ће уопште бити објављене – не знам. Немам ни времена, ни воље да тражим издавача: један је књигу тражио, па га корона омела, других мало има и заузети су својим подухватима да би ишли около и тражили од писаца књиге. То је једна од књига које су дуго настајале. Буквално је започета око 1970. године, када сам написао две-три песмице за књигу са београдским мотивима. Онда су наишле друге књиге, које су покупиле штошта од те идеје, па је затим, у наредним деценијама написана још понека песмица. Идеја је, очигледно, сазрела тек у зиму 2018/2019: без икакве најаве, сама од себе је грунула на папир, и просула сто кратких београдских песама. Наслов књиге има специфичну београдску арому, а ако сте збуњени именицом „чрчкалице“, погледајте у Матичином речнику пример за глагол „чрчкати“: беспослено је чрчкао пером по папиру…

 

Глас Српске