РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Скелани, годишњица злочина

Данас 16. јануара навршава се 30 година од злочина муслиманских снага Армије БиХ под командом Насера Орића са 2.500 војника који су из правца Сребрнице уз повике „Алаху Екбер“ напали недужно становништво Скелана и околних села Кушићи, Двизовићи, Калиманићи, Ћосићи, Прибојевићи, Араповићи све до Скелана. У нападу је убијено 69 људи углавном цивила a рањено је 165, 30 заробљено од којих пола није преживело. Међу жртвама су биле 24 жене и 5 дјеце.Већи број убијених су била стара и непокретна лица. Муслиманске жене су пратиле Насерову војску и палиле и пљачкале српске куће. Кад се чула у зору пуцњава становништво је почело бјежати ка мосту у Србију. Највећи број цивила је убијен на мосту. Ту је убијена Гордана Секулић мајка која је бјежала са својом дјецом у Србију. Погођена је снајпером у врат. Имала је 33 године и преминула је пред очима своје дјеце. Најмлађа жртва је био Александар Димитријевић који је имао само 4 године. Он је убијен заједно са својим братом Радисавом (12) док су покушали са мајком Милицом да се домогну Србије. Убио их је снајпериста изнад моста иначе мјештанин чија се фамилија вратила да живи у Скеланима и који стално пролазе поред родитеља који су жртве тих свирепих убистава. Тог 16. јануара је рањено 18 дјеце. Сличну судбину имале су и друге фамилије попут Ристића из Кушића, па Јаковљевића из Жарковића и Ивановића и Ракића из Ћосића. Затим Николића из Калиманића и многи други. Своју судбину ми је причала Бранка Јаковљевић из Жарковића. Она и њен син Дејан који је имао 9 година,обоје су били рањени тог јутра. „Мене је погодио метак док сам била поред куће. Пала сам и сакрила се иза грма. Видјела сам како су ми Дејана ранили. Укућани су га успјели однијети из села. Два дана и ноћ сам провела иза тог грма. Крварила сам. Слушала сам оргијање Насерових војника, пљачкање и мучење заробљених српских цивила из Двизовића попут Росе Неђић. Доста сам искрварила и после два дана почела сам звати упомоћ. Мој вапај чуо је мој комшија . Тек након пар дана сазнала сам у Скеланима да је тај дан убијен и мој муж Миленко. Остала сам са троје малољетне дјеце“, прича ми Бранка која данас живи у Скеланима са сином Дејаном који има двоје дјеце која су највећа радост бабе Бранке.

Многе жене су заробљене и одведене у Сребреницу у логор.Тамо су мучене,тучене неке и силоване. Миленија Митровић је тог 16. јануара била заробљена у свом дворишту са још 6 чланова своје фамилије. Њеног супуга Радивоја су Насеровци заклали.

„Заробили су нас и водили прво до села Пољак па у затвор у Сребреницу. Ту сам провела 3 недеље па сам размјењена. Од батина у затвору у Сребреници поломили су ми вилице и избили све зубе. У затвору су нас тукли. Живјели смо без хране. Од мучења многи су умирали пред мојим очима попут Гагић Љубице која је попила ексенцију и пред мојим очима умрла у највећим мукама“, прича Миленија.

„Она данас живи сама у Скеланима са кесом лекова и повремено је обилазим као и већину мајки са црним марамама које су ми испричале своје судбине“, прича нам Павловић тада једини љекар у зони Самосталног скеланског батаљона.

Тог дана је убијен на мосту из снајпера и Марко Милановић.Тај дан у Скеланима је убијено 69 цивила. Организовано убијање и пљачкање српских села кренуло је за Ђурђевдан 1992. године из Карна, па преко Витеза, Постеља, Ратковића, Брежана, Крнића, Божића, Прибојевића, завршило се 16. јануара нападом на Скелане и десетак околних села. За те злочине није нико одговарао осим Даута Тихића са неком минималном казном. Интересантно је да су злочинци из истих фамилија били и 1943. и 1993. Усташки кољач 1943. био је Кадрија Софтић из Добрака , а 1993 године К. С. Затим Незир Тихић у оном а А. Т. у овом рату. У Скеланима је предсједник општине био Авдо Делић па Хусо Јузунагић. Усташки таборник у Скеланима је био Омер Мустафић а његови замјеници Кадрија Софтић и Незир Тихић. У Другом свјетском рату у околини Сребренице нестало је око 6.400 Срба, док је званична државна комисија после рата избројала 2.262 убијене српске жртве од стрне усташа у чијим редовима су били и многи муслимани из ових крајева. Од 2.262 је 1.118 су биле жене, дјеца и старци. А Срби су чинили 70% свих жртава (3.281)1941. на подручју Сребреничког среза убијено је 110 Срба. Од тога у Скеланима 64. Злочин у Скеланима се догодио и маја 1942. У Блажијевићима је заклано око 40 а на самој ријеци Дрини око 10 српске нејачи. Покољи су вршени на ријеци Дрини на више локација од Клотијевца, Згуње, Скелана, Црвице до Факовића. У селу Факовићи су затворили, убили и у јаме закопали 200 Срба о чему свједоче споменици из оног и овог рата један поред другог. Други масовни покољ сребреничких Срба је био 14. и 15. јуна 1943. године у селима Брежани, Залазје и у самом граду Сребреници гдје је убијено 200 Срба. Највећа страдања је имала породица Ракић (45) из Саса (Залазје) и 1943 и 1993. Паралела 1943. и 1993. нас опомиње о страдању комплетних српских породица као и о именима њихових убица а у питању су иста села и исте породице али и убице из истих породица. О овоме пише др Радомир Павловић аутор књиге Црне мараме Сребренице и Зборника о страдању Срба сребреничког среза од стране НДХ. Борачка организација Скелана и Сребренице планира урадити Спомен собу у Скеланима у којој ће бити историја страдања Срба овог краја у задњих 100 година. Планирамо поставити и спомен плочу у Скеланима која свједочи о убијању 2.263 Србина Сребреничког среза од стране НДХ током Другог свјетског рата. О потреби ревизије историјске прошлости на којој ради др Павловић указује на изјаву Неђе Лукића у Блицу из 2010. год кога су усташе заробиле 9. августа 1941.

“Усташе су регрутоване из села око Сребренице а највећи покољ Срба је био у Дрињачи 9. августа када сам ја се сакрио у једну остругу и гледао кад су усташе напунили 2 бурета српске крви убивши више од 100 срба које су сахранили без глава.То гробље је остало на дну вјештачког Зворничког језера а тадашње комунистичке власти нису дале да се измјести да се неби нарушило братство и јединство“. Ово свједочење потврдио је и Перо Ђукановић у својим мемоарима „Устанак на Дрини“.

Радомир Павловић