Алексеј Чадајев : ЧЕЛИЧНИ ЉУДИ

Данас сам био дежурни на директној телефонској линији Општенародног фронта. Импресионирала ме је прича једне жене из ДНР која се припрема да се привремено пресели са једногодишњим дететом, јер су почели да гранатирају њихов град, додуше у позадини, али нема средстава за нови смештај. Питам је: а зашто гранатирају? Она се одмах концентрише: „Зато што је недалеко … кућа наших момака“. Она све разуме. И ради праву ствар, шифрује одговор. Одмах сам пожелео да јој помогнем. Поготово након питања – а ко ће вам пазити на кућу? Она каже: „Мама ће остати овде“. Ово су људи од челика.И још – писмо у месинџер: „Здраво, пријатељу. Сад сам заменик командира чете. Из села је мобилисано 60 мушкараца, сви су дошли са руксазима, врло озбиљни, уче. Нема гунђања, све чврсте присталице мултиполарног света“.Рећи ћу једно: ипак смо ми народ-ратник. Руке памте. ***У коментарима на сажетак мог предавања о Канту за донбаске тенкисте видео сам нешто од чега су ми зуби зашкрипали. „Коме ти, докторе, држиш предавања из филозофије? Овим униформисаним дрвосечама?“Драги моји рођаци! Погледајте само овај списак – оних којих сам се сетио у тренутку, ко ми је први пао на памет. Поручник Љермонтов. Корнет Грибоједов. Капетан Чаадајев. Војни лекар Леонтјев. Штабни капетан Фет. Заставник Достојевски. Поручник Толстој. Заставник Гумиљов. Војни лекар Булгаков. Капетан Зиновјев. Капетан Иљенков. Старији поручник Касперски. Све борбени руски официри: пешадија, артиљерија, коњица… И, понављам, на овој листи има још много инжењера, научника, писаца, уметника, лекара…Ја се према онима који носе официрске еполете и који сад ратују односим претпостављајући да међу њима или већ има, или ће бити имена истог калибра – у науци, уметности, филозофији… Иначе, ово не би била Русија, већ некаква јефтина имитација. А нама не треба имитација. Нама треба Русија. ***

Причам са једним својим познаником, регионалним послаником, са карактеристичним презименом – Зеленски.

„Моја ћерка има 13 година. Питам: како је у школи? Она: па ето, нормално. Само што су ми се раније наставници обраћали по презимену, а сад, једино мени у разреду, по имену. Осећам се као веома уважена особа…“

***

Па, изгледа, пошто сам последњих недеља много комуницирао са војницима, ухватио сам себе како користим метафору помало некарактеристичну за мој стил размишљања. Рат је као секс. Можда ти се неће допасти, можеш се заразити, може те узвисити, на крају крајева, може те дотући током самог процеса, као тату Собчака. Али ћеш се истински постидети само у једној варијанти: ако, као што се каже, „ниси могао“.

(Телеграм канал А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)