Кецмановић: Додик дао Путину орден за подршку Српској, зар је требало да одликује оне што су бомбардовали Србе?!

КРИСТИЈАН Шмит је запријетио хапшењем Милораду Додику!

С обзиром да овај несуђени в.п. има једино статус туристе и да Српска не признаје никакве његове одлуке, Шмитове изјаве би требало напросто јавно игнорисати. Али, пошто је предсједник РС изабрано и штићено лице, из Бањалуке би требало поднијети кривичну пријаву или бар обавјестити њемачку амбасаду да ће бити приведен ако крочи на територију „мањег ентитета“.

Повод је прослава Дана Републике …

РС је прославила 30. рођендан свечаније него икад.

Сјећам се те формулације „свечаније него икад“, коју су у вријеме СФРЈ медији понављали сваког 29. новембра. Као клинац сам питао по чему је „свечаније него икад“ када је све исто као и претходне године. Добијао сам одговор старијих да се то „само тако каже“.

Ако бисмо и за Дан РС понављали исту формулацију, не би било „само се тако каже“.

Парадоксално, али то треба захвалити њеним противницима који је увијек изнова оспоравају запријећеним санкцијама.

Некад је то чинио високи представник, некад Уставни суд БиХ, некад западна амбасадорократија, најчешће удруженим снагама, а увијек уз асистенцију муслиманског Сарајева, и уз једно недотупавно образложење да је проблем у томе што је 9. јануар истовремено и српска слава Свети Стефан са којом се не идентификују муслимани и католици у РС.

Суштински, како уназад промијенити историјску чињеницу да је НС РС баш тог датума ’92 прогласила Српску републику БиХ, потоњу РС?

Када појединац промијени датум рођења у личним документима, то закон третира као фалсификат и кривично гони. Аналогно, странци и комшије врше притисак на Српску да направи фалсификат у свом родном листу. Таква промјена, дакле, није ствар добре воље, уступка, компромиса, политичког договора него криминал.

Какав је уопште смисао и циљ ове глупости на којој сложно инсистирају протекторат и Бошњаци?

Република Српска је настала прије међународног признања БиХ и то без унутрашњег признања три народа, тек четири мјесеца касније 22. маја ’92. Осим тога, Девети јануар ’92 био је још увијек предратно стање мира када су српски посланици изабрани на регуларним изборима ’90. без испаљеног метка и капи проливене крви прогласили РС, донијели устав, формирали владу, судство и остале институције, а смисао односно циљ ревизије јесте да је прогласи резултатом рата, насиља, етничког чишћења.

Досљедно томе РС би била „ратни плијен“, „привремено окупирана територија“, „резултат етничког чишћења“ и у сљедећем кораку и геноцидна творевина која не треба ни да постоји. Ако се такве оцјене, које о Српској већ годинама шире водећи бошњачки политичари и које бошњачки политичари и сарајевски медији повежу са оспоравањем датума Дана Српске, онда та упорна глупост добија смисао опасне завјере не само Сарајева против Републике Српске.

Руководство Српске је реаговало предсједничким изјавама, скупштинским декларацијама и резолуцијама, одлукама владе и напослијетку референдумом на коме се 99 одсто изашлих изјаснило да хоће да се слави 9. јануар, па је тако и настављено.

Побиједио је здрав разум да се датум рођендана не може мијењати и сумња у мотиве унутрашњих и спољних „пријатеља“. Најзад, и српски инат: што су притисци били дужи и интензивнији, то је и Српска из године у годину проналазила нове начина да садржај прославе учини богатијим и свечанијим.

Једном су дошли амбасадори пријатељских земаља, други пут је одржан војни дефиле српске компоненте ОСА, па онда руски умјетници, па представници „Херцег-Босне“ итд. И, све је то изазивало већ уобичајени револт муслиманског Сарајева, почев од тога што се Српска уопште родила. Али, прије свега и изнад свега иритирало их је бројно и редовно присуство те активно учешће делегације Србије: премијер, спикер парламента, министри и Патријарх српски.

И ове године било је инвентивних иновација поновним оспоравањима упркос.

По први пут је дио прославе одржан у Српском Сарајеву које је, за хатор комшијама, преименовано у Источно, иако оном другом дијелу није придодато „Западно“, па га сада Срби зову Блискоисточно Сарајево.

А зашто подјела прославе?

Зато што су Пале, које су дио Српског Сарајева, стара пријестоница Републике и то и даље стоји записано у Уставу РС, па постоји идеја да тако и остане, а Бањалука да задржи статус главног града.

Попут Цетиња и Подгорице.

Додик најављаје да ће се дио прославе селити и у друге градове што ће допринијети јединству Српске.

Већ то је било довољно да „западно“ или „блискоисточно“ Сарајево дигне ларму што се Бошњацима под носом слави тај њима најомраженији датум „подијеле БиХ и отимачине половине земље“.

Но, када је главном улицом Српског Сарајева продефиловао строј неколико добро увјежбаних и модерно наоружаних родова полиције (специјалци, антитерористи, жандармерија) са све оклопним возилима домаће производње, а на трибинама министар одбране Србије и начелник Генералштаба Војске Србије, са дна сарајевске котлине покуљала је мјешавина бијеса и страха.

За њих је то била ратна провокација оних истих „спољних агресора и домаћих издајника који су три и по године држали њихово Сарајево под опсадом“.

Главну ријеч су водили ветерани Зелених беретки и Патриотске лиге, који су током те исте три и по године терорисали Србе, иако су током рата остали у граду да са њима комшијски подјеле ратне невоље. А онда су избацивани из станова и са посла, из редова за воду и хљеб, те завршавали у приватним затворима, на дну јаме Казани, копајући ровове на линији ватре.

Не једном сам послије рата чуо од тих људи који су остали на својим имањима око „западног Сарајева“, од оних који су током рата успјели да пребјегну или послије рата прешли на другу страну ентитетске границе, да се осјећају несигурно.

„Из котлине непрестано слушамо о другом полувремену рата, о томе да ја наша земља њихова, да смо ми злочиначки народ и да ће да се освете, а ми смо овдје први на удару“. Ради њиховог мирног сна добро је да су на дефиле из Београда дошли Вучевић и Мојсиловић, јер то је порука да ће Србија, устреба ли, бранити Српску.

Ипак, додјелом ордена Владимиру Путину, Додик је надмашио све остале „провокације“ у овогодишњем програму прославе Дана Републике.

„Зар малигном предсједнику малигне Русије?!

То је став једва двадесетак држава у свијету, док остале граде трговинске, војне, енергетске и политичке савезе са Русијом.

Није Додик одликовао Путина за спец. операцију у Украјини него за подршку Српској. Да ли је требало да одликује оне што су бомбардовали Србе?!

А пошто је већ додијелио орден Путину, не би смио да му га лично уручи. Баш којешта!

Бијес западних амбасада у Сарајеву на челу са самозваним в.п. односно њихових централа утолико је већи што су очекивали да ће кандидатски статус за чланство у ЕУ бити шаргарепа коју ће Додик да загризе.

Након тог ничим изазваног отварањем чекаонице у Бриселу у којој се Турска кисели више од 60 година, услиједило би ултимативно прикључење санкцијама према Русији, па слање српских војника у Украјину и понеког домаћег оклопног војног возила као симболичан израз слидарноти са Зеленским.

Колико год су балкански народи били наивни вјерујући да ће их отварање поглавља и кластера довести до пуноправног чланства у ЕУ, толико су сада у Бриселу наивни што мисле да Срби нису схватили кварну игру те колонијалне компаније у галопирајућем расулу, која сада нема капацитет да било ког придружи, чак и када би хтјела.

Могу само да инвестирају инфлаторне евре јер немају нигдје повољније, а Кинези су већ претекли Њемце у Србији.

Додик је рекао Американцима да ће им одговорити поводом њиховог 4. јула. А пошто они понављају да наши политичари не воде бригу о социјалним проблемима народа и не боре се против корупције, могао би и да им изрази забринутост што се у САД удвостручио број бескућника и што је Хантер Бајден сувласник тајних лабораторија за масовно уништавање у Украјини.

На крају, замислимо да минулих година, нико није правио проблем око датума Дана Републике.

Српска би се у свом изворном дејтонском капацитету напросто подразумијевала, а прослава, поновљена 30 пута, постала би инерција и рутина. Људи би се више бавили повезивањем нерадних дана са викендима да негдје отпутују.

Овако, за једне је била свечанија, а за друге провокативнија него икад.