Отац Андреј Ткачов: СВЕ ЈЕ ТО НАША ИСТОРИЈА

О питању совјетског периода наше историје.

То библијски одговара вавилонском ропству Јевреја. Чак су и ове појаве трајале исто толико година – 70. Елем, Јевреји нису истргнули и нису избрисали време заточеништва из своје историје. Вавилонско ропство није поништило историју Јевреја. Уклопило се у њу.

Совјетски период (аналогно) није ресетовао историју Свете Русије. Он се такође у њу уписао.

Јевреји се сећају заточеништва, иако с тугом. Плачу на дан разорења Храма. Али ови догађаји се не одбацују на периферију свести, као код пост-трауматског синдрома. Напротив, од Авраама до Давида; од Давида до заточеништва и од заточеништва до Христа – тако се, на три дела, дели историја старозаветне Цркве. Ово се може прочитати код Матеја у родослову Спаситеља.

На исти начин и ми треба да се односимо према совјетском периоду.

Ропство је обогатило Јевреје. Појавиле су се, и више нису нестале, синагоге, та молитвена места окупљања уместо Храма. Настао је вавилонски Талмуд, обликовало се Предање. Појавили су се и остали нови празници – обнова Храма, Пурим. Помињу се у Новом завету. Христос је био у цркви приликом обнове.

На исти начин је и совјетски период унео много нових и, како се испоставило, важних ствари у живот Русије. Много је урађено у просвети, индустрији, медицини, самосвести народа, у уметности.

Зато је немогуће отргнути странице совјетске историје због монархистичке или црквене мржње према црвеном пројекту. Психолошки, ове реакције се могу разумети, али се ништа не може истргнути и заборавити. Све је то већ прошло кроз рецепцију народног организма и све је то већ наше. Са свим „+“ и са свим „-“.

Што се тиче топонима и просто људских имена: у књизи о Јестири (Естер) појављују се Јестира и сам Мардохеј, побожни Јевреји дијаспоре. Они спасавају људе од Амона. Дакле, ево Естер, ево Астарте! А Мардохеј је Мардук! Источни Пантеон! Именима туђинских богова, који уопште нису богови (да будем искрен, за побожне Јевреје омраженим именима) називају се људи који су угодили Свемогућем.

То говорим поводом теме револуционарних топонима, као што је Артјомовск. У смислу – људи су се навикли и та имена никоме нису сметала. Очигледно је тако и код нас – по аналогији.

Уопштено говорећи, ропство треба назвати ропством, али генеза ропства и искуство боравка у њему заувек су неодвојиви део историје Израела. А код нас: совјетски период се може назвати несрећом, казном и заслуженим крвопролићем. Али генеза овог феномена мора бити освешћена; не сме да се одбацује све што је остало од совјетског периода. Јер то није ни корисно ни могуће. Историја Свете Русије није прекинута, већ се органски наставља.

 

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)