КАКО ЈЕ СРПСКИ МИТРОПОЛИТ БРАНИО СРПСТВО: ЈОСИФ СКОПСКИ, СТАРА СРБИЈА И ХЕРОЈСКО ДОБА НАШЕ ЦРКВЕ

        УМЕСТО УВОДА

        Нудећи читаоцима текст протођакона Добривоја Каписазовића о митрополиту скопском Јосифу (Каписазовић је био његов драгоцени сарадник ), сећамо се какви су архијереји, истински јунаци, градили савремену Српску Цркву и како су се за њу борили. Између осталог, Јосифова борба за Цркву у Старој Србији била је гигантска, и он никада није направио компромис: ни као вођа комитске чете која је ратовала против турског окупатора и бугарског завојевача, ни као владика у Битољу и Скопљу. Какав је био живот овог човека, ево сведочења истинитог. За подсећање и опомену да је тешких времена, много тежих него сада, било, али да се прави витезови вере никад нису предавали. Срамота је да њихов пример не следимо.

( ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

 

Протођакон Добривоје Каписазовић

 

Из живота митрополита скопског Јосифа Цвијовића (1878–1957)

Кратка биографија митрополита скопског Јосифа

Место и датум рођења

Јосиф Цвијовић је рођен у селу Дрежнику, Срез ужички, као прво дете Крсте Цвијовића и Параскеве 28, августа 1878. године.

Дрежник је брдско село разбацаног типа и његови су житељи били оскудни у свему што омогућава удобан живот. Злопатили се, али остајали на родној груди.

 

Школовање

Још у данима када није био кадар ни козе напасати, Јосиф је показивао интерес за учење. Родитељи, и сами слабо писмени, нису му могли помоћи, па је он, одлазећи често код свога тетка Митра Ивковића, сељака, у селу Рогама, од њега научио прва слова из буквара и пре школе научио да чита и пише.

То је допринело да га отац одведе у Ужичку Пожегу и упише у основну школу. Но учећи школу морао је радити да би заслужио парче хлеба. Најпре у кући бабе Меросанде Васић, затим друге године код Михаила Глушчевића, бојаџије, па код Арсенија Шевковића, терзије, где је учећи и послужујући научио и да шије зубуне.

Учећи трећи и четврти разред становао је код мајора Симе Јасике, где је, поред послуживања, морао чувати и тимарити коње.

Иако је доста времена морао посветити раду на прање и чишћење у кући и трчкарати за разне набавке, ипак је налазио времена да учи и постиже одличан успех у школи. Трудољубивост и бистрина и велика жеђ за  знањем учинили су да буде уочен од наставника и похваљиван у свим разредима основне школе.

У Ужичкој реалци

Родитељи су рачунали да ће се Јосиф по завршетку основне школе вратити у село. Али се он није хтео враћати у забито село, јер је осетио разлику између живота у граду и сеоског живота, а уз то жељан знања и школовања – решио је најпре да остане у Пожеги, радећи шта било док не дође време нове школске године. И, пошто није имао од чега да живи, запослио се код кафеџије Мате „Козе“ као слушче у кафани.

Кад му је отац дошао да га врати у село, он му објасни да жели да се и надаље школују, издржавајући се као и до сада. Али, где? У Пожеги није било средњих школа, те по жељи Јосифовој и подршком мајке као и његових бивших учитеља – оде у Ужице, да тамо настави школовање у реалци. Учитељи су истицали да је он бистар и паметан, уз то марљив и приљежан а не либи се било каквог рада, па ће свакако напредовати у науци. И нису се преварили.

Тако Крста одведе свога сина у Ужице на полагање пријемног испита. Испит положи са похвалама, те је Крста – како сам Јосиф пише на једном месту – растао као кисео квасац. Нађоше се и пријатељи који прихватише дете и скинуше оцу бригу за његово издржавање.

Прву годину провео је као покућар код неких сродника, а другу код судије Николе Николића, који је био изванредан човек и судија. Једном приликом је Јосиф пошао код њега усуд и тамо на зиду прочитао паролу: „Правда држи земљу и градове“ и тада се зарекао у себи: живети само за правду! Тога се је, каже Јосиф на једном месту, „у животу стално држао,“

У кући професора Мише Петровића провео је учећи трећи и четврти разред и ту се научио добром реду и раду.

 

Дилема: Куда после мале матуре

 

Дошло је време да Јосиф размишља: куда ће после мале матуре. У Ужицу није било виших разреда гимназије, а није било ни било какве средње школе. Могао је наћи ухљебије – неко чиновничко место и са малом матуром, али он је хтео више: бар неку средњу школу! па макар и надаље послуживао и издржавао се. Ту дилему пресече својом одлуком да иде у Београд и тамо настави школовање.

Добивши одобрење и благослов родитеља (и ништа више) „са три динара у џепу“ – оде у Београд „да тамо себи срећу нађе“.

 

У Београду

Још пре одлуке да у Београду настави школовање, Јосиф се код многих распитивао о том нашем великом граду и условима живота у њему. Сви су га уверавали да му неће бити тешко само као хоће да ради. А он се рада није плашио.

Стигавши у Београд кренуо је улицама, решен да одмах почне да се распитује за запослење. Проћи ће чаршијом и понудиће се  дућанџијама, па ће га ваљда неко примити – само за стан и храну. После ће тражити боље. Да би могао да настави школовање тражиће опробано место – покућара, момка за све домаће послове…

И на првом кораку, срећа му се насмешила. Срете свог ранијег добротвора Симу Јасику, мајора и овај га, видевши његову ситуацију, одведе у свој дом. После три дана смести га код неког свог пријатеља, поштара Грубановића, за покућара. Од Јосифа нико срећнији: решио је своје питање. Радиће и учиће – у Београду.

Његово држање и његова марљивост и његово познавања рада у кући – били су му најбоља препорука.

Грубановић ускоро би премештен за Лесковац, али се он побрину да Јосифа негде смести. Препоручи га професору Татићу и овај га прими. Проведе код њега неко време, а кад Татић мораде у Ниш, он Јосифа смести код пуковника Косте Протића, тада управника железница.

Није било лако прилагођавати се сталним променама домаћина, али се није имало куд. Протић пристаде да Јосиф радећи настави школовање. И Јосиф ступи у пети разред Треће београдске гимназије као редован ученик.

–„Лепо ми и добро беше у овом честитом дому“ – бележи Јосиф.

 

Школовање у Београду

Лишавајући се свега онога што су његови срећни вршњаци имали, Јосиф је марљиво учио, увек жељан да што више знања стекне, и трудио се да покућарски посао што боље обавља, сматрајући то и као дуг према онима који су му били нека врста добротвора.

Пети разред гимназије заврши са врло добрим успехом.

Од свог добротовора Протића, као награду доби одобрење да оде у село и посети родитеље. Отац га одмах упреже у пољске послове, на које он није свикао – те доби прекор од оца што и поред толике школе не уме да ради. То га нагна да се пре времена врати у Београд.

Настави школовање и заврши и шести разред гимназије.

Професори су му били познати педагози и просветни радници: директор Ђура Милијашевић, зв. „Српска мајка“ и Стеван Малина, Сима Тројановић, Ђура Дакић, Стеван Сремац, Риста Одавић, Тјешимир Старчевић, Фрања Елезовић и др.

 

У Богословији

Учећи шести разред размишљаше Јосиф: куда после? Запослити се или учити даље? Уписати се у војну академију било би најбоље: одмах решено питање опстанка. Али, није му се тамо ишло. Донесе одлуку да покуша да се упише у богословију иако није имао довољно слуха на што се на пријемном обраћа нарочито пажња.

И реши: у Богословију!

На првом пријемном би одбијен због слуха. Али, Јосиф би упоран и припреми се, учећи даноноћно – да поново покуша. Чуо је приликом првог конкурса да су неки професори истицали његов успех из других предмета, па професори истицали његов успех из других предмета му и то припомоћи. И успе: би примљен за редовног ученика Богословије.

Свој слуховни недостатак отклонио је упорним учењем црквеног појања; отимао је чреду другима само да би што више певао. Оне са горим слухом подучавао је, само да би што боље савладао појање.

У другом разреду би пострижен за чтеца.

Трговац из Кнез–Михајлове, неки Нишлија, код кога је у то време био покућар, уживао је да му Јосиф чита из Часловца и пева црквене мелодије, што је он радо чинио. То га је куражило и ласкало му.

За време распуста певао је у цркви у Горобиљу и читао апостол и сви су га похваљивали што му је нарочито годило, јер је ту био присутан и његов отац. Отац му је гордо пред свима рекао да се није бадава „школирао“.

Богословију је завршио на опште задовољство. У току школовања био је похваљиван и награђиван, јер се Јосиф истицао не само у учењу но и у активном учешћу у многим школским и ђачким акцијама, оспособљавајући се тако за свештеничку службу, која му је постала идеал.

 

Женидба и рукоположење

По завршетку Богословије (1902.) ступио је у брак са Милевом ћерком свештеника Симе Ђурића из Сече Реке, давши обећање да ће му по рукоположењу бити капелан на парохији.

Убрзо после венчања одлази Јосиф на одслужење војног рока најпре у VII кадров. пук у Београду, затим у IV пуку у Пожеги и на крају у Ваљеву, где је положио испит за резерв. официра.

После војске подноси молбу за рукоположење. Епископ Жички Сава дечанац рукополаже га у чин ђакона на Крстовдан, 14. септембра у чачанској цркви, а у чин свештеника на дан Богородичног покрова, 14. октобра 1903. године приликом освећења цркве у с. Прањанима.

По издржаном стажу у чачанској цркви одлази у Сечу Реку за капелана на моковишкој парохији.

 

На парохији

На моковишкој парохији провео је Јосиф од 1. октобра 1903. до јула 1906. године а потом на парохији драгојевачкој од 1906. до 1908. године.

Није само поповао и поучавао верне, већ је предузимао и многе  друге послове на просвећивању свога народа да би његови парохијани прихватили многе новине у обрађивању земље, сађењу и неговању благородног дрвета, производњи млечних производа, пчеларење и др.

И на једној и на другој парохији оснива библиотеке и саветује народ да што више чита. Са учитељем Дмитром Јовичићем оснива земљорадничку задругу у Сечој Реци да би сељак био мање експлоатисан од сеоских дућанџија. То му је доносило много тешкоћа, али је био истрајан у томе и успео је.

Његови парохијани, и ако је давно отишао од њих, нису га никако заборавили – све до његове смрти слали су му јабуке и др. воће уз поздрав: са нама си садио са нама да се и сладиш…

 

Млад и неискусан улази у политичку борбу

У то време у његовом крају ведрио је и облачио чувени прота Милан Ђурић и у црквеном и у политичком животу. Уверивши се у неку протину неисправност у политичким пословима (прогон појединих партијских противника и заштићивање неисправних партијских присталица), Јосиф реши да ступи у партијску борбу, супростављајући се своме првопретпостављеном – проти Ђурићу. И то га је скупо коштало. Потукао је проту на изборима, али је доживео протину освету – био је премештен на другу парохију и то у најтежим данима његова живота, када је за месец дана имао три смртна случаја у кући.

О томе Јосиф бележи: „Дошао ђаво по своје!“ – млад и неискусан и мислио је да ће „свијет исправити леђима“ и насео. Сећа се да му је један Ужичанин, када је одлазио на коњу на политички збор, са прага свог дућана довикнуо: „У цркву попе, тамо је твоје место!“ – и тога се у животу често сећао. Одрекао се на време политичке борбе и касније је давао савет свештеницима да се у политику не мешају и, као владика, многе одвратио од тога.

 

Трагедија у породици

Мене судба никако није мазила – бележи Јосиф – ја сам много тешких дана у животу проживљавао… као дете са села нисам једном вечером гладан заспао, као ђак стално се са немаштином борио, као свештеник запао сам у најтежу ситуацију…

Страшна је трагедија коју је он преживео: Године 1906. новембра првога умире му дете, 12. новембра таст, поп Сима, а 21. новембра исте године остаје без попадије Милеве. За три недеље три гроба из куће! Остаје сам са ћерчицом од две године, Косаром.

И, да несрећа буде већа, политички противници успевају да га у то време преместе на другу парохију – драгојевачку.

 

На драгојевачкој парохији

Много је неприлика морао Јосиф да савлада на новој парохији, на коју одлази као поп–удовац и да стекне поверење и поштовање. Најтеже је било то, што је на тој парохији раније био такав свештеник. Али, својим ревносним радом у цркви и парохији, својим исправним држањем у свакој прилици и својим заузимањем да што више помогне своме народу – успео је да за кратко време стекне љубав и поштовање верника.

Након две године би од Светог архијерејског синода изабран за питомца ради школовања у Духовној академији у Кијеву (без његовог знања) и Јосиф јула месеца 1908. године одлази у Русију.

 

У Кијевској духовној академији

На школовању у Русији провео је Јосиф четири године – од 1908. до 1912. године.

Што, због непознавања језика, није могао у првој и другој години да се истакне, учинио је то у трећој и четвртој, а нарочито својом кандидатском дисертацијом „Улога српског свештенства у ослобођењу свога народа испод турског ига“ (на преко 1000 страна на писаћој машини), која је одлично примљена и препоручила да буде изабран да остане на двогодишњој специјализацији при Академији. Али, прилике у Србији биле су такве, да Митрополит Србије Димитрије није дао сагласност за његово остајање, и Јосиф се је морао вратити у отаџбину.

 

Поздравни говор на дочеку краља Петра Карађорђевића у Кијеву

Своје школовање у Русију искористио је Јосиф и на упознавање ове велике братске земље и народног живота и обичаја, као и нарави и менталитета Руса.

Видну улогу имао је Јосиф и у Српској колонији у Кијеву, те је био одређен да у име Колоније поздрави краља Петра Карађорђевића приликом његовог доласка 1910. године.

Овај говор није остао незапажен.

 

Наставник Богословије у Београду

По повратку из Русије, Јосиф би одмах постављен за субплента Богословије у Београду за предмете: Св. Писмо Новог завета, Патрологију и Пастирско богословље. Постављен је 14. септембра 1912. године.

У исто време замењивао је наставника веронауке у IV београдској  гимназији.

 

У рату с Турцима

Убрзо долази до рата с Турцима, борба за ослобођење браће у Македонији и Старој Србији – освета Косова!

Јосиф се пријављује за војску, али одбијају га пошто је свештено лице. Он инсистира да пошто–пото пође у рат. Јер он је – како је у својим записима забележио – васпитавао и народ и ученике да се треба борити за отаџбину и гинути за крст часни и слободу златну, а сада када је за борбу куцнуо час да он остане по страни. Пошто су га војне власти одбиле, он се обраћа лично председнику Народне одбране Љуби Давидовићу, свом бив. професору и моли га да буде уврштен у редове бораца. Немајући куд, Давидовић га шаље у Врање да се јави Четничком штабу. Тако Јосиф припаде одреду славног војводе Вука Поповића – „уистину легендарног јунака“, бележи Јосиф.

Са тим одредом прелази Јосиф трновит али славан пут за ослобођење Македоније и Старе Србије – од Врања преко Овчег Поља, Велеса, Прилепа, Битоља, Ресна, Охрида, Струге, Ђукуса, Елбасана – борећи се и гонећи непријатеља. По завршетку рата из Елбасана се истим путем враћа и у Скопљу се одред расформира, те свак својој кући.

Преживео је Јосиф тешке и опасне тренутке у овом рату, али је све задатке увек ревносно и дисциплиновано извршавао, говорећи увек у себи стихове песника: „Ја ћу дати живот, Отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем!“. …

 

Поново у Богословији

По завршетку рата, Јосиф преузима своју дужност суплента у Београдској богословији

Управник монашке школе у  Раковици и уредник патријаршијског Гласника

Како су и колико цењени рад и способности Јосифове показује нам и чињеница да га црквене власти као наставника Богословије одређују да истовремено буде управник Монашке школе у Раковици и да уређује службени лист Српске православне патријаршије „Гласник“. Он ове дужности обавља од 1912. до 1914. године, све до поновног одласка у рат.

 

Примање монашког завета

Руководећи монашком школом, Јосиф одлучи да се и сам замонаши, како би боље одговорио својим дужностима. замонашен је 15. септембра 1913. године.

Идуће године је требало да буде упућен на специјализацију у Француској, али је рат с Аустроугарском то омео.

 

Поново у рат

После Сарајевског атентата, Србија је била принуђена да ступи у рат противу огромне силе, Аустроугарске, 1914. године.

Јосиф се опет драговољно јавља за војну и ступа у најближи комитски одред на Торлаку – одред Воје Танкосића. Са њим је драговољно пошло 14 ученика монашке школе, махом одраслији.

Тај одред био је најпре у саставу одбране Београда, а затим примио и извршавао друге задатке у борбама око Крупња, Лознице и другим бојиштима. Комитски одреди имали су обично врло тешке и компликоване задатке, јер су коришћени за препаде на непријатеља и на чувању одступнице.

Јосиф је имао свој одред, који су због његовог чина звали „Попов одред“. Зато што је Јосиф показивао велико ратно познавање и велику личну храброст и сналажљивост, његов је одред добијао најтеже задатке, које је успешно извршавао.

Због великог надирања непријатеља, Јосиф је добио задатак: да по цену живота читавог одреда брани неки истурени положај и да га, без писменог налога, не сме напустити. Настала је безизлазна ситуација: одред је био опкољен непријатељским војницима са свих страна.

И, поред изричитог наређења, да положај не сме напустити, Јосиф ипак одлучи, у договору са својим људима, да учини препад и извуче се из непријатељског обруча. Смео, храбар и дрзак – учинио је немогуће: успео је да сачува људе и вешто их извуче из сигурне погибије.

И наша војска и комитетски одреди били су далеко од овога положаја, јер их је ситуација гонила на повлачење. Знали су да је „Попов одред“ остао на ћувику и да је опкољен, па су сви били уверени да је читав одред страдао. Команда је чак избрисала из списка живих и Јосифа и његов одред. Вест о томе доспела је и од Београда, и до његове фамилије.

 

Посмртница живоме Јосифу у Београду и  помени

На вест о Јосифовој погибији, која је нотирана и у београдском листу „Стража“ и у другим листовима, његови су другови оштампали посмртнице и у неким црквама у Београду одржано је посмртно опело – живоме Јосифу. Његову малу кћер косару обукли су у црно.

„По људској логици – бележи Јосиф – тако би требало да буде, али по Божјој судби другачије се ствари решавају…“

Касније, када је срео другове који су му одржали помен, рекао је: „Добро сте учинили, јер када стварно умрем, можда ме нико жалити неће.“

Из овог рата вратио се Јосиф са многим признањима и одликовањима. О томе он никада није желео да прича нити се кад китио одличјима, било ратним, било мирнодопским.

 

Катихета у Кратову

Из жеље да послужи својој новоослобођеној браћи у Македонији одвела је Јосифа 1915. године у Кратово, где је по молби постављен за катихету у тамошњој гимназији.

Отуда се он, 1915. године, са нашом војском повлачи преко Албаније, као војни свештеник.

 

На Крфу

Као војни свештеник стигао је и на Крф. Ту га војна команда користи за рзане важне задатке и подизање духа међу нашим војницима.

 

Са Крфа у Бизерту

Ценећи интелектуалне, духовне и организаторске способности Јосифове, Српска влада, у споразуму са поглаваром Српске цркве, шаље га у Бизерту са специјалним задацима код наших и афричких трупа. Ту је провео до јула 1916. године.

 

На рад при југословенском корпусу у Русији

Са Крфа, Српска га влада у августу 1916. године шаље, опет по специјалном задатку, у Русију – на рад у Југословенском корпусу. Ту остаје до почетка 1917. године.

 

Ректор наше Богословије у Енглеској

Указала се потреба за организовањем рада богословске школе у Енглеској за наше ђаке који су се тамо налазили. Српска црква и Српска влада сагласиле су се да место ректора школе повере Јосифу и позивају га да се врати из Русије.

При повратку још у Паризу добија налог и упутства да оде у Лондон и јави се представницима наше земље, који су већ извршили извесне претприпреме за отварање и рад богословије.

И поред разних ометања и подметања од стране неких наших људи, Јосиф успева да изврши потребну организацију и отпочне са радом у школи.

 

Повратак у отаџбину

Када је победоносно завршен први светски рат Јосиф се враћа у Отаџбину и одмах јавља на своју предратну дужност професора при Богословији Св. Саве у Београду.

 

Наименовање за ректора Призренске богословије

Обнова рада Призренске богословије захтевала је претходно оспособљавање школске зграде и интерната и сређивање прилика, што је наметало потребу за способним и вештим човеком који ће моћи све то брзо да среди. Тако је пао избор на Јосифа, који је већ овакве и сличне послове имао у Енглеској а које је успешно спровео.

Одлуком Св. архијерејског синода требало је да Јосиф оде у Призрен и преузме дужност ректора.

 

Избор за епископа битољског

Ради сређивања прилика у читавој Српској цркви морало се приступити попуњавању упражњених епархија. Тако је дошло до избора нових епископа. Јосиф Цвијовић, професор и архимандрит не стиже да оде у Призрен јер би изабран за епископа битољског.

Хиротонисање је извршено 6/18. децембра 1920. а преузимање руковођења Епархијом на дан 2. јануара 19121. године.

Судбина је овога пута била наклоњена Јосифу – не само због указане му части избором за епископа, већ и зато што му је Божјим промислом омогућено да службује у крајевима које је највише волео и за чије се ослобођење од Турака борио и био готов да живот свој положи иако није могао учествовати у рату.

На овој дужности провео је пуних десет година.

 

Мудро управљање и сређивање прилика у епархији

Ратови су увек стварали и остављали тешке последице за чије је отклањање била потребна и мудрост и упорност и истрајност. За сређивање прилика у црквеном животу у Епархији битољској било је потребно огромно познавање стања и велики напори и изнад свега љубав и правичност онога који је требало да те прилике среди и успостави ток живота и рада на добробит Цркве и народа.

Владика Јосиф поседовао је такве особине а са стањем у Епархији био је добро и подобро упознат. Затечено свештенство било је подељено и подложно утицајима разних струја (егзархијске, грчке, румунске) и зато је најпре требало усмерити све у једном правцу како у црквеном тако и у државном животу. Мудро приступање свим пословима и љубав коју је исказивао према народу и свом потчињеном свештенству, убрзо је допринела да он правилно буде схваћен и помогнут у решавању многих проблема. Успех који је Јосиф постигао за кратко време јасно сведочи о томе. А помоћ коју је добио за отварање богословске школе у Битољу то најбоље потврђује.

 

Отварање Богословије у Битољу

По доласку у Битољ владика Јосиф није ни часа часио – одмах је приступио отварању средње богословске школе у Битољу, скоро и без сагласности надлежних, јер му није дата нити обезбеђена икаква новчана помоћ. Уверен у подршку и помоћ свештеника и свештеномонаха, старешина манастира у погледу обезбеђења исхране ученика за прво време, Јосиф откупљује зграду за смештај ученика, прикупља лежаје и постељину – и истога месеца кад је дошао у Битољ – Битољска богословија почиње са радом.

Касније је упорно настојавао и успео да се школи обезбеде средства за рад школе интернатског типа. Поред тога створен је и интернат за гимназисте (до четвртог разреда) у коме су била смештена деца сиромашних родитеља.

Битољска Богословија са интернатом радила је пуних двадесет година и дала Цркви многе узорне посленике, од којих и данас има доста у животу.

По жељи оснивача предност за упис у Битољску богословију имали су Македонци.

Битољска Богословија дело је владике Јосифа.

 

Питомци из разних крајева и држава

Питомци гимназијског интерната при Богословији били су из разних наших крајева а највише са територије Македоније.

И у Интернату као и у Богословији примани су ђаци и из других земаља: Грчке, Албаније, Прикатпатске Русије, Чекословачке и таквих није мали број. Неко од ових ученика, по завршетку школе, остајали су у Југославији а неки су одлазили и служили у својим земљама.

 

Непрекидна брига и старање о Богословији

Од оснивања богословије па за све време док је управљао Битољском епархијом Јосиф је скоро свакодневно посећивао школу, интересујући се за све: за наставу, за исхрану, за живот ученика итд.

У почетку, док није било довољно наставника, он је налазио времена да одржава часове из историје и црквенословенског језика. Врло често је присуствовао настави из других предмета.

Само благодарећи владици Јосифу Битољска се богословија развила у угледни духовни расадник. Из године у годину је проширавана откупљивањем околних зграда а и настава се побољшавала ангажовањем еминентних теолошких радника – те је као таква била понос града Битоља и прибавила себи углед као школа високог ранга.

Битољска богословија је велико дело великог јерарха Јосифа.

 

Ода владици Јосифу

Његова родитељска љубав и брига за ђаке наилазила је на одзив у срцима богослова и они су му захвални за све што је за њих, њихово школовање и њихово издржавање чинио.

Ода коју су му при растанку, приликом његовог премештаја за Скопље, отпевали израз је истинске љубави и поштовања. Она гласи:

“Ти нам беше и отац и мати
Ти нам беше све –
Благодарна деца Твоја поздрављају Те!
Док се наши гласи оре,
Наша срца Теби зборе,
Кличемо Ти сви: Ис пола е ти!“

Оду је конпоновао наставник Битољске богословије и хоровођа прота Мирко Р. Павловић.

 

Скопски митрополит

За митрополита скопског Јосиф је изабран 1931. године. Он је и у томе, као и у свему у животу – видео промисао и вољу Божју и повиновао јој се. Али тешка срца је напустио Битољ и своје мезимче – Битољску богословију.

17/4 јануара 1932. године устоличен је владика Јосиф за митрополита у Скопљу.

У Скопској епархији проширује делатност свога претходника Варнаве, сада патријарха српског, на обнови и оживљавању црквеног живота, предузимајући многе акције одмах по упознавању стања обиласком села и градова, цркава и манастира.

Окупља Јосиф већи број способних сарадника ради остваривања својих замисли. Прилике му иду на руку – одлуком цркве да цивилна лица не могу предавати у богословијама, те он успева да неколико од њих привуче у Скопље, и ангажује за рад. Окупља и друге сараднике и стручњаке.

Убрзо по доласку у Скопље, Јосиф оснива Свештеничку задругу за израду свећа од чистог пчелињег воска (какве по учењу Цркве једино треба користити).

Окупивши добре певаче за парохијску службу оснива Хор православног свештенства града Скопља, који успешно развија своју делатност концертирајући са песмама духовног и родољубивог карактера, дајући приредбе не само у Скопљу већ и у читавој епархији и другде.

Са теолошким снагама покреће и издаје часопис „Хришћанско дело“ који је освојио високо место међу нашим црквеним часописима.

Истовремено покреће издавање популарних књижица за народ верско–моралног садржаја (Божићна читанка, Недеља православља и др.) које у великом тиражу растура у народ.

Даје иницијативу и оснива Црквени музеј у Скопљу (који је привремено смештен у храму Св. Мине) и ту преноси фреске из дотрајалих црквица, да би се сачувале од даљег пропадања.

У вези прославе стогодишњице храма Св. Богородице у Скопљу издаје Споменицу, чију су садржину испунили наши еминентни црквени историчари и теолози.

Покреће акцију за подизање Спомен–дома Митрополита Вићентија, кога су Бугари спалили 1915. године заједно са ђаком Цветком Нешићем и откупљује зграду у старом делу града. Прикупљена је прилична сума за остварење ове замисли, али рат је све прекинуо (а новац припао онима који су учинили ово нечувено злодело – Бугарима).

Није заборавио ни каритативну делатност Цркве. Уз помоћ женских друштава (Српска маја, Књегиња Љубица, Књегиња Зорка и др.) организује исхрану сиромашних и невољних, под руководством свештеника. И ову делатност је рат прекинуо да се потпуно оствари.

Његовом иницијативом издат је и Календар скопских свечара са адресама свих свечара и тропаром и кондаком за сваког светитеља.

 

Мисија у Прикарпатској Русији

Као Епископ битољски, Јосиф је изабран до стране наше Цркве да, ради сређивања прилика у Прикарпатској Русији (Епархија Мукачевско–прјашевска), у то време изабран је за митрополита скопског, али је патријарх  Варнава администрирао епархијом до доласка Јосифовог из Прикарпатске Русије.

Своју мисију у Прикарпатској Русији успешно је обавио, јер је враћање Православљу поунијаћених верника изискивало посебно разумевање овог деликатног питања да би се удовољило народним жељама и очували добри односи с другом страном.

Епархија Мукачевско–прајшевска била је под јурисдикцијом Српске православне цркве све до 1946. године.

 

Јосиф не прихвата место чувара краљеве задужбине

Свакако да је поздравни говор Јосиф 1910. године одржао на дочеку краља Петра Карађорђевића у Кијеву у име Српске колоније оставио тако дубок утисак на краља те је по повратку Јосифовом у Отаџбину уследио из Двора захтев да се прими дужности свештеника при краљевој задужбини на Опленцу, иако још није била потпуно завршена.

И поред све примамљивости које ово место и положај могу учинити на свакога, Јосиф одбија понуду под изговором да „не зна језике, да није довољно углађен за такав положај а да није добио пристанак Митрополита“. Посебно треба истаћи Јосифову смелост због самог одбијања, какву би ретко ко показао у односу на Двор.

 

Други светски рат и – протеривање из Скопља

Други светски рат затекао је Јосифа у његовој резиденцији у Скопљу. И, када је становништво града, због бомбардовања Скопља, напустило град – Јосиф је једва био наговорен од његових сарадника да и он оде ван града, у манастир, у Скопској црној гори, а одатле даље преко планине. Увидевши да није требало да се повинује саветима, Јосиф одлучује и враћа се на територију своје Епархије, у манастир кучевишки. Све се то одиграло између 6. и 10. априла 1941. Окупатор га налази у манастиру и доводи у Скопље.

Неколико дана Скопље је било под немачком окупацијом, али убрзо они доводе Бугаре и предају им власт.

Одмах је потекла оптужба противу Јосифа и Немци га у својој команди саслушавају. Противу њега и његовог рада изнете су многобројне лажи, те му је било лако бранити се. На сваку ставку, Јосиф је одговарао: „То је лаж!“

Када му је прочитано из оптужнице да је уочи рата ишао од куће до куће и делио оружје Србима Јосиф је кроз смех одговорио: „Зар не видите колико је то бесмислено. Ја сам владика. А владика је у нашој држави био велика и угледна личност – да су му и највиши представници долазили на ноге. Па зар је онда било потребно да ја идем по кућама, када сам могао да наредим свакоме да дође код мене… Мислим, да и ви увиђате да је то измишљотина и лаж!“

Тога момента пролазила је поворка манифестаната са сликом цара Бориса и клицала му. Јосиф је показујући руком на улицу рекао Немцима:

„И ово је лаж“. Пре неки дан су носили слику краља Петра и клицали му, а сада ето кличу Бугарској и цару Борису!“

Прекинули су саслушање и саопштили му да је слободан, и да ће бити под немачком заштитом.

Када су Бугари дошли и саопштили Јосифу своју одлуку да има да напусти Скопље и оде у Србију, сарадници Јосифови покушали су да затраже заштиту Немаца, али од тога ништа.

Свештеници – Срби долазили су сваког јутра код Јосифа, али на дан 4. маја 1941. до њега нису могли стићи. У дворишту, иза капије, стајала је бугарска стража и свакога одводила у гаражу. Ту је вршен и лични претрес. Када су се сакупили у приличном броју, дата је бугарска објава за Митрополита и његово свештенство за путовање у Србију. Истина, уочи тога дана изричито му је саопштено да мора ићи.

Од тога дана Јосиф се више није враћао у Скопље.

Са протераним свештеницима дошао је у Београд.

 

Долазак у Београд

Зграда Патријаршије била је заузета од Немаца. Јосиф се настанио код своје сестре у Ул. Краљице Марије, близу Студентског дома. Канцеларије Патријаршије биле су смештене у дворцу Кнегиње Љубице и ту се Јосиф састао са осталим нашим архијерејима.

Мучна је и тешка ситуација била и Свети архијерејски синод је перманентно заседавао. Прилив избеглица и трагедија која је задесила многе наше свештенике и владике била су велика брига.

Судбина Патријарха Гаврила још је била потпуно неизвесна. Црква је такорећи била обезглављена, теје Свети архијерејски синод са још неким архијерејима, одлучио да Јосиф преузме кормило и замењује Патријарха – од 1. јуна 1941. до повратка Патријарха.

 

На кормилу Српске православне цркве

На тешкој и деликатној дужности у најцрњим данима за наш народ и нашу цркву Јосиф је био од 1. јуна 1941. до 14. новембра 1946. када се, после тешких страдања, вратио у Отаџбину патријарх Гаврило.

 

После ослобођења

После ослобођења Јосиф се није могао вратити на своје место у своју резиденцију у Скопље, јер је створена македонска нација и македонска република, а касније и македонска православна црква – дуго без архијереја, јер власти нису дозвољавале да се владике – Срби врате на своју дужност.

 

На делу скопске епархије

Стварањем Македонске републике постављене су и границе између Србије и Македоније. По тим границама Скопска епархија је подељена и један, мањи део налази се на територији Србије. Територија обухвата срезове: Прешевски, Пчињски (врањски), Масуричко–пољанички, Босиљеградски и Трговиште. Највећи град је Врање. Ту је био оформљено седиште Архијереја и Црквеног суда.

Тако је после рата Јосиф управљао само једним малим делом Скопске епархије, али како је у то време најпре био ангажован на дужности заменика Патријарха, управљао је преко својих сарадника из Београда.

Његов долазак у Врање, 1947. године наишао је на отпор, то је одржан митинг на коме су говорници захтевали да Јосиф одмах напусти Врање. Тако је, после Скопља, и одавде протеран, и укинут је рад Црквеног суда.

 

Администратор жичке епархије

Као администратор, Јосиф је жичком епархијом управљао у време од краја маја 1949. до децембра 1952. године.

Болест га је онемогућила да обавља ову дужност.

 

Болест и смрт

Пошто је теже оболео и онемоћао а лекарска нега и лечење нису показивали резултате на боље, Јосиф је био смештен у манастиру Ваведењу у Београду и ту је негован све до смрти 3. јула 1957. године.

Сахрањен је у порти овога манастира.

 

Ктитор цркве у Дрежнику

У свом родном селу, Дрежнику, подигао је Јосиф цркву и снабдео је свим богослужбеним потребама.

Освећење цркве условио је „уценом“ да његови земљаци израде пут од Ужица до села – да би Владика могао доћи, јер не може Владика да као некад иде пешице или на коњу. И успео је: пут је изграђен.

Овај захтев није био њега ради, већ села ради – да би им пут омогућио коришћење превозних средстава, што би користило њима и селу.

 

Приложник многих цркава и манастира

Јосиф је за живота чинио многе прилоге за довршење нових цркава. Прилагао је за израду патоса или набавку звона и других потреба. Прилоге је давао искључиво из личних средстава.

Значајан прилог дао је за подизање основне школе у селу Дрежнику а прилоге је слао и другим школама јер су се многи за помоћ обраћали.

 

Сарадња у Црвеном крсту

Сарадња Јосифова у Друштву „Црвени крст“ почела је још у школи и настављала се кроз читав његов живот. На парохијама је оснивао сеоске одборе, а касније је активно радио у разним одборима Црквеног крста – од градског одбора, преко обласног, жупанијског и бановинског – као председник.

Пропагирао је свуда ово хумано друштво, истичући његову улогу и значај нарочито у ратним данима и другим несрећама.

 

Велика љубав и разумевање за ученике

Не мали је број деце и дечака које је Јосиф извукао из села и по неколико година држао у своме дому да би могли учити школу.

Кад би за време канонске визитације уочио неко сиромашније дете, поразговарао би с њим и онда тражио сагласност родитеља да га поведе са собом (или да га доведу касније) да учи школу. Узимао је и основце и гимназијалце; студенте је помагао редовним слањем новчане помоћи.

Учесници Богословије били су махом деца сиромашних родитеља. Али, међу њима је било и „несташних“ и недисциплинованих те су неке школске власти искључивали из интерната. И такве је Јосиф узимао код себе – да се припремају и на крају године полажу испит, уз његову препоруку да су се поправили. И таквих није био мали број.

 

Поштован и омиљен и код иноверника

Овај Јосифов доживљај најбоље ће илустровати какво је поштовање уживао у народу и колика је била његова популарност.

Боравећи једном у Прагу ишао Јосиф главном улицом и разгледао излоге, док се мноштво народа тискало ко њега. Наједном он чује како неко виче за њим: „Деда Владико! Деда Владико!“ Окрене се и види да га један човек са белом кецељом дозива и маше му руком. Врати се и приђе му, а овај, љубећи га у руку, позва га код себе у радњу. Био је посластичар, печалбар из наше земље, човек четрдесетих година.

Јосиф је поразговарао с њим и частио се, па му на растанку пружи два крстића (пошто је сазнао да има двоје деце) а домаћин му, смешећи се, рече: „Ја сам мухамеданац, дедо! Ама ти си наш па се зарадова када те видо…“

 

Ће те заколам

Један старац, Битољчанац, сусед Јосифов (раздвајале их две три куће) који је обично седео испред своје куће и разговарао са комшијама – а кога је Јосиф чешће позивао на кафу и разговор а и сам свраћао у његов дом – ушао једне вечери код Јосифа у канцеларију и још с врата запретио Јосифу: „Ће те заколам! И никој нема да знаје…“ Јосиф се није ни изненадио ни уплашио и мирно рекао: „А кога, комшија, мислиш да закољеш: Јосифа или владику?“

– Ће те заколам, аз сʼм Бʼлагарин! – каже комшија.

–Бʼлагарин си можда, ама си ми први комшија – смеши се Јосиф.

– За Бʼ лагарина нема комшија! Ти си Србин и затој ће те заколам!

–Мене можеш али Владику не можеш да закољеш – каже му Јосиф, знајући да овај тера неку шалу.

– Ама, несум Бʼлагарин това е мука! Јаз сум Србин!

– Мени је свеједно, каже Јосиф, ми смо добре комшије, па ако хоћеш буди и Бугарин.

– Србин сум! Србин сум! Тој да знаеш. И ће ти докажем. Кога одеш за Србију отидни у Делиград, там је гроб на мој стрико, там он погина за Србија кога Карађорђе подигна буна против Турци…

Само и вие из Србија не работите увек како треба. Треба да знаете за наши муки и за што сме час Срби час Бʼлагари…

– Знајеме, знајеме – одговори му Јосиф. Ајде, не стој тако дуго, седи. Седни да попијемо по једна ужичка…

Код Јосифа је до касно увече капија Митрополије била отворена а тако исто и улазна врата. Пријем је био увек без церемоније и без пријављивања.

Јосиф није страховао ни од бугарских тројки ни од качака. А таквих је било у то време по Македонији.

 

Спречава ликвидирање бугарског четничког војводе

Кад је Јосифов комитски одред заробио бугарског четничког војводу Ванчу, који је био родом из села Витошиште (Морихово) већина је захтевала да буде стрељан. Јосиф се успротивио рекавши: „Прво моју главу па онда његову! Ми нисмо пошли да убијамо нашу браћу, већ да их ослободимо. Он није Бугарин него је од Бугара само заведен…“ То је било 1912. године.

Ванча је остао жив, вратио се у своје село и био добар домаћин. Био је лојалан грађанин.

Јосиф је 1921. године дошао за владику битољског. Када је касније обилазио Мориховски срез и дошао у Витошиште био је Ванчетов гост – који је у здравици, на вечери, изнео како му је Јосиф поклонио живот.

 

Савет Словенцима да своју жељу за прелаз у православље остваре по завршетку рата

Крајем 1941. године дошла је код митрополита Јосифа (као код заменика Српског патријарха) једна делегација Словенаца који су нашли уточиште у Србији и изјавила жељу Словенаца да приме православну веру.

Митрополит Јосиф је поразговарао са члановима делегације и на крају им очински саветовао да то питање оставе за крај рата, па ако остану при својој жељи – ада приме Православље. Јер ако би се сада покрстили рекло би се да је то под неком присилом и а је Српска православна црква користила њихове прилике и тешку ситуацију; а он не жели да се икакав приговор учини Српској цркви.

Такав став и савет могао је да да само мудри митрополит Јосиф.

 

Став према Бугарима

Када је наша влада са Бугарима склопила неки пакт о „вечном пријатељству“ убрзо је уследио захтев бугарских владика да посете Македонију. И то је било прихваћено.

Јосиф је одмах написао акт Св. Архијерејском синоду да се са тим не слаже и, ако бугарске владике буду свратиле у Скопље – да овај акт сматрају његовом оставком. – Бугари су мога претходника спалили жива и ја не желим да их дочекујем као госте.

Бугарске владике су обишле Македонију, али у Скопље нису свраћали.

После тога догодило се да је Јосиф био у Св. Синоду када је софијски митрополит Стефан дошао у посету патријарху Гаврилу. Патријарх, знајући Јосифов став према Бугарима, замоли га да буде уздржљив ако се сретне са Стефаном. Јосиф је рекао да неће долазити у трпезарију и неће се с њим ни видети. Али, у ходнику се сретоше: Гаврило шапне Стефану да је то Јосиф и Стефан театрално рашири руке и узвикну: „О брате Јосифе, солнце ме огреја да те вижду…“ А Јосиф прилазећи каже: „Стани, стани! Је ли кама или бомба?“

– А не, жив Господ! – каже Стефан.

– Задигни мантију, ту у чарапи мора да је негде кама – наставља Јосиф: Ја вама Бугарима док сам жив не верујем, а ево ти Патријарха па нека ти верује.

Поздравили су се хришћанским поздравом и после су се виђали и разговарали.

О Бугарима Јосиф бележи на једном месту: …“Лукави су и мегаломани. И шовинисти. Са њима је тешко бити искрен, јер су сами врло неискрени. Подвалџије су. Од јунаштва брзо прелазе у кукавичлук. Од свега овога треба их лечити и са њима се зближити.“

 

Одбијање потписа на прогласу противу комуниста

Познато је, да је Јосиф, када су га Немци присиљавали да потпише Проглас противу комуниста, одбио да то учини по цену свега. Он је дао своје објашњење, да је он сада поглавар Цркве а Црква је мајка и да мајка не може нагонити своју децу да једни друге убијају. Ако нека деца пођу странпутицом, мајка је дужна да са осталом децом покуша да их врати на прави пут, али никако да тражи од њих да такве убијају.

Ни застрашивања ни претње нису могле да поколебају Јосифа у његовом исправном ставу. А знао је да је због тога лако могао да изгуби главу.

ОПШТА НАПОМЕНА. Ови кратки биографски подаци забележени су на основу података из Бележница митрополита Јосифа, чије оригинале чува његова кћи Косара Јелисавчић.

 

Хвала ти, дијете!

Пратио сам митрополита Јосифа, врло често, када је вршио посете код виђенијих грађана, о славама. Обично су пароси достављали списак грађана, којима би требало указати ту част. Постоји и „Календар скопских свечара“ који смо уредили: свешт. Милан Стаменић и ја. Сами смо састављали трговцима рекламе, само да би их огласили у календару, и узели им пару, да би били што јевтинији.

Падне ми једном на ум, да изаберем две–три породице, свечаре, сиромашније, па да тамо одведем Митрополита на славу, а не само код оних виђенијих. Тако и учиним.

Ја сам обично шоферу, према списку, говорио улицу и број куда да вози.

Тако стигосмо до једног кућерка. Кажем шоферу: ту је. Митрополит ме погледа, али ништа не рече. Изађе. Ја отворих врата и уместо да га, по обичају, пропустим, уђем први. Сиђох један степеник наниже. Под просторије био је нижи од нивоа улице. Преда мном стаде једна старица, забрађена марамом, стави руку изнад очију и погледа нас. Када спази владику, удари у плач: – Јаој, кудеће седне деда’ владика! А Јосиф приђе и рече јој: Срећна ти слава! Има где да седнемо, не брини. Она га пољуби у руку и поче да се окреће ломећи прсте. Јосиф спази троношку, узеде је и седе, а ја седох на ивицу од кревета. У углу је горело кандило и на једној дасци стајала је запаљена свећа и колач.

– Је л пресечен колач, упита благо Митрополит.

– Го пресече попот во света Петка – одговори домаћица.

– Па како си? Како живиш?

– Сполај на Господа, арно… Но нема с које да ве послужим. Салате мед и вода!

– Е, тој тој! – рече Митрополит. Што дао Бог! Слава је ово: колач, свећа и жито! И нека ти да Бог здравља да још дуго славиш. Ми смо дошли да ти славу честитамо, а не да се гостимо.

Старица принесе мед и воду и послужи нас, али никако да се смири. Сва дрхти и од радости и од страха: Владика јој дошао!

После разговора, када изађосмо на улицу, Митрополит ме погледа и рече:

– Хвала ти, дијете! Добру си ми лекцију дао!

Запамти адресу, и за идућу славу пошаљи јој прилог у моје име.

 

Одликоваћу га!

Кажу, да је Јосиф Цвијовић (потоњи епископ и митрополит) као млад свештеник припадао Демократској странци. Истина, није се истицао, нити ангажовао као партијски припадник. Касније, а нарочито као владика, потпуно се страначки дезангажовао: водио је родољубиву, државотворну политику, иако се често (то се из његовог дневника из тога времена може јасно видети) није лагао са начином како су наше власти ту политику спроводиле.

У Битољској епархији није било лако владиковати тих првих година после Првог светског рата. Црквене прилике биле су несређене. Било је ту разних струја: и грчка и румунско цинцарска и пробугарска – егзархијска. Све је то требало смирити и некако ускладити. Јосиф је настао, да мудро и полако сређује црквене прилике, чије је сређивање било и државно питање. А власти су, због страначких, партијских борби често ометали брже и успешније савлађивање многих тешкоћа. За њих је, изгледа, страначка политика била изнад државне, а и сами посланички кандидати нису били чисти у погледу намера својих.

Онај ко буде обрађивао поглавље о раду митрополита Јосифа, као епископа битољског, свакако ће објективно изнети мудро вођење Јосифово црквене и државне политике.

Уједињењем свих православних цркава  у СХС имало доста противника у затеченом свештенству у Епархији битољској. Неки из личних побуда, али већином свакако подстрекивани споља, покушавајући да се на овај или онај начин супротставе новоствореној ситуацији у земљи, стварањем једне православне Српске цркве у СХС. Тиме је у сваком случају избијен сваки адут тзв. мањинама, као што су грчка, цинцарска, румунска. Било је тежњи да се тим мањинама одобри служење на њиховом језику: грчком, румунском. Можда би се тим мањинама и изашло у сусрет, јер су се те мањине мириле са новим државним  и црквеним границама, али је у питању била и егзархијски, пробугарски расположена мањина, која би, ако би се Грцима и Румунима дозволила служба на њиховом језику, свакако тражила да се одобри и служење на бугарском језику. А добар број егзархијских свештеника задржан је на парохијама, с тим да буду лојални, имајући у виду да је у краљевини Срба, Хрвата и Словенаца једна црква и један богослужбени језик, а исто тако и српски језик као језик администрације. Ипак је било честих трзавица и незгода, које је требало вешто решавати, што је, може се слободно рећи, мудро окончавао. Пратио будно и непрекидно владика Јосиф рад и држање сваког свештеника и успевао да скоро свакога, на најбољи начин, без трзавица, посаветује и умудри да не чини оно што не треба. И смирило се стање, мада је он знао да су се многи притајили и чекали. Они, који су гурали споља, ипак су понекад чинили ту и тамо неке недозвољености, држећи се још увек егзархијске политике и вршећи тајно пропаганду у корист Бугара (никада се тада није спомињала ни Македонија, ни Македонци). Али, Јосиф није распиривао то те је затупљивао њихово држање, и ствар је полако јењавала. Посланички кандидати  и страначка борба и политика, највише су ометали брзо стишавање, нормализацију прилика. И бугарске тројке, под фирмом ВМРО, вршиле су злодела и тиме хтеле да уливају неку наду, да ће их Бугарска  ослободити испод српског ига – али под бугарском управом, а не као неком самосталном Македонијом.

На честим путовањима са митрополитом Јосифом, слушао сам од њега лично о тешкоћама са којима се борио у Битољској епархији. Једном ми је изнео како је поступио када му је министар К. Кумануди, као посланички кандидат, дошао и пожалио се на неког свештеника (кога је Јосиф знао као присталицу егзархије) и захтевао од Јосифа да га казни, јер му је растурио збор. Изнео је и детаље како је тај свештеник, попевши се на сто, док је, он као министар говорио, и позивао присутне да гласају за Пашића и чак завршио тај поп речима: „Сви за Пашић! Душа си давам за Пашић!“

На то је владика Јосиф одмах рекао Куманудију:

– Ја ћу га одликовати, г. министре! А не казнити, ако је стварно рекао то за Пашића. Па он је присталица егзархије, бар га као таквог знамо, а он виче: душа давам за Пашић! Па тај заслужује одликовање, чим не виче више: да живеје деда Радославов! И одликоваћу га!

– Ма, шалите се Преосвећени – рекао Кумануди.

– Не шалим се, одговорио му Јосиф. Наћи ћу ја неки разлог и одликоваћу га!