Америка ће се љуљати изнутра, ЕУ иде у рецесију, а за све ће кривити „Путинов рат“

НИКО више не сумња да ће развој ситуације у свету још дуго зависити од дешавања на фронтовима у Украјини.

Волео бих да верујем да ће специјална операција бити завршена следеће године. Али, кад год било – то ће се свакако десити под условима Русије .

Народ победник не може себи дозволити ни један од сценарија које вечити противници цртају за нашу земљу.

Истовремено, мора се схватити да ће време окончања сукоба у великој мери зависити не од Русије, а свакако не од Украјине. Мада, авантуристичка политика Украјине ће престати тек када Западу понестане воље, ресурса или Украјинаца који се користе као топовско месо.

Организација за економску сарадњу и развој процењује да ће наставак борби у Украјини коштати глобалну економију 2,8 билиона долара 2023. године. Запад ову суму новим санкцијама може само експоненцијално повећати.

Сједињене Државе ће наставити да врше притисак на Европу (да се удаљава од Русије) јер желе да елиминишу свог европског конкурента иза завесе ограничења против Русије. Друго, жеђ лаке зараде и пљачкања туђе имовине гурнуће Запад у нова антитржишна решења.

Ово ће бити велики проблем и за Кину која је последњих деценија своју „меку моћ” градила на економској експанзији у иностранству.

Пљачкање руске имовине Западу ће само појачавати апетит и они ће ићи даље.

Даља судбина санкционог рата ће умногоме зависити од тога како ће се развијати ствари са плафоном цена руске нафте и гаса. У току је рат нерава по принципу – „ко ће први трепнути“.

Од одлучности одговора Москве ће зависити да ли ће рат санкцијама ескалирати или ће Запад морати да крене „у рикверц“.    

У 2023. ће уследити нови покушаји да се Русија позове на одговорност за догађаје у Украјини. Са сценаријем оснивања смешног „међународног трибунала“ (највероватније опет у Холандији).

Покушаће са „легитимисањем” тог тела у Генералној скупштини УН. Истовремено, Украјина ће сигурно наћи савезнике за покушај да Русији одузме место сталног члана Савета безбедности УН. То, наравно, може довести до тога да УН понове судбину Лиге народа након одлуке да се из ње избаци СССР.

Схватајући то, бројне кључне земље, укључујући Кину и Индију, чиниће све да спрече такав сценарио.

Иначе, један од кључних момената у историји човечанства биће дан када ће становништво Индије бројчано премашити становништво Кине, што би, према демографима, требало да се догоди у априлу 2023. године.

Ово већ има огроман утицај на глобалну економију, а може постати одлучујући фактор у прерасподели производње у свету –јер ће радна снага у Индији остати јефтина док у Кини постаје све скупља.

Амерички мејнстрим медији су већ успели да сахране Доналда Трампа. И републикански естаблишмент свим силама навија за гувернера Флориде Рона Десантиса. Али, не треба заборављати да Трамп има доста искуства у борби против елита унутар сопствене странке.

Он има мале шансе за успех, али су много веће него 2016. године када је растурио страначке конкуренте.

Бајденови изгледи за номинацију за други мандат председника САД све мање су реални.

Иако у традицији владајућих партија Америке не постоји пракса номиновања конкурента актуелном шефу државе, јасно је да закулисне снаге Демократске странке већ активно раде на могућим номинацијама Камале Харис, Мишел Обама 2024, Гевина Њусома (гувернера Калифорније)…

Све ово ће поделити америчко друштво, чак и по географским линијама. То неће довести до раскола Америке 2023. године, што у шали предвиђа Дмитриј Медведев. Међутим, политички, културни и традицијски јаз између америчких држава наставиће да расте. Сада у 37 од 50 држава САД сву власт (у оба дома конгреса и положај гувернер) држи једна од две странке.

Поређења ради: још 1992. године таквих држава је било само 19.

Штавише, 34 одсто становништва САД живи у искључиво демократским државама, а 42 одсто у републиканским државама.

Криза у ЕУ ће се још више интензивирати. Еврозона ће вероватно ући у рецесију. За све ће и даље бити крив „Путинов рат“, али су очигледна два главна узрока кризе: циљано деловање САД на деиндустријализацији Европе и еклатантна неспособност нових елита континента, посебно у Немачкој, Италији, Шпанији и Великој Британији.