ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: ЗЛОЧИНИ У КРАВИЦИ

На највећи српски празник, Божић 1993. године, муслиманске хорде предвођене Насером Орићем напале су из правца Поточара и Сребренице српска села око Кравице и само мјесто Кравицу. У зору 7. јануара 1993. године убиле су 49 цивила, раниле 80 мјештана од којих је 7 нестало, а за 5 се ни до данас судбина не зна. Паралела 1942. године и 1993. године нас опомиње о страдању комплетних српских породица, као и имена њихових убица а у питању су иста села и исте породице али и убице од истих фамилија.

Шабићи и 1941. године у Дрињачи и 1993. године у Кравици. У Другом светском рату у Сребреничком срезу убијено је 2.262 Срба од стране НДХ, од тога је 430 дјеце. На кравичком дјелу је убијено преко 600 цивила и нејачи. Усташе су регрутоване из села око Сребренице, а највећи покољ Срба је био у Дрињачи 9. августа 1941. године када су усташе напуниле два бурета крви – убивши преко 100 Срба које су сахранили без глава, а касније то гробље је потопило Зворничког језеро да би се злочин прикрио уз аминовање комунистичке власти, тобоже да се не наруши братство и јединство. О тим злочинима свједочио је Неђо Лукић, али и Перо Ђукановић у својим мемоарима „Устанак на Дрини“.

О злочинима на Божић 1993. године свједочио нам је Ратко Николић из села Зонићи који је одведен у затвор у Сребреницу након напада на Кравицу на Божић 1993 год, гдје је доживио највећа мучења и тортуре у затвору. Он је касније размјењен и данас живи у свом селу са супругом Маријом – присјећа се и кроз сузе свједочи о злочинима Насерове војске. О злочинима ми је причао и мој рођак Ђорђо Перић који се у Кравици у „Ћетиној“ кући сакрио у шахту и гледао паљење кућа и оргијање Насерове војске, пљачке, клања и убијања старијих и немоћних попут Неге Ерића и његове супруге али и многих других Кравичана.О херојском отпору Кравичана причао ми је и Мајо Грујић, Јоле Николић и многи преживјели Кравичани. Најтужнији и најкрвавији Божић заувјек ће остати у сјећању Срба, док одговорни за овај злочин још увијек се слободно шетају овом немогућом државом.Тај дан је опљачкано преко 700 српских кућа и попаљено.Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете. Несрећа Љубомора Млађеновића из Јежештице јасно осликава понављање историје да се затре све што је српско како 1942. године тако и 1993. године. Заробљеном Анђелку Миладиновићу пред мајком Савком одсјекли су главу, завезали за возило и одвезли за Сребреницу, а Савку су након злостављања такође заклали.Опет убиства на српске празнике Спасовдан и Петровдан 1942 .године у Јежештици и на Божић 1993 године.

У прошлом рату у овом селу убијен је 161 Србин, у овом рату 39. Убице исте из породице Адемовићи и 1942. године и 1992. године. Жрве такође исте из фамилије Млађеновића. Иста судбина је и села Бањевићи на Други Васкрс 1942. године када су усташе убиле 164 цивилне жртве углавном жене и дјецу.Од свих успио је само Цвијан Марковић да преживи и свједочи после рата о том злочину у Бањевићима. “Мјештане су сатјерали у поток, опколили, поубијали и бацили на једну камару њих 164. Убијали су чак и псе које су бацали на ову камару заједно са убијеним људима“. Цвијан је провео ноћ у шуми, а сутрадан је дошао да види да ли је ико преживјео. Чуо је у гомили плач дјетета. Са страхом је одмицао мртве да би дошао до дјевојчице старе око годину дана. Цвијан је узео дјевојчицу и донио је у Кравицу. То дијете је одрасло и удало се из дома за незбринуту дјецу без родитеља. Она је касније добила сина Иву који је био возач у Зворнику. Живио је у Дрињачи у својој кући. Следећи велики злочин био је у селу Анђићи. Усташе су 3. јула 1944. године у том селу побиле 111 мјештана тог и олколних села. У кући Томе и Саве Васић у подрум су сатјерале 46 жена и дјеце а потом су кућу запалили. Ту је изгорило 12 мојих Павловића, очева прва жена, сестра и дијете од годину дана. Сличну судбину су доживјеле и остале породице из мог села Зонићи гдје су запаљена сва дјеца и жене из мог села.

Сличну судбину су доживјела и остала околна села Мандићи, Чолаковићи Ћешмеровићи, Оправдићи, Баћићи ,Брана и друга. Злочин у Анђићима је преживјео дјечак од 14 година Миладин Грујичић који је о томе свједочио после другог рата.

Кравичани никад нису прихватили идеју југословенства за коју се Србија залагала, јер та идеја братства и јединства много је коштала Србе кравичке регије. Наша идеја кроз наше солунске добровољце и устанике, била је да се одреде српске границе и српски политички и културни простор. Зато борба Кравичана и толика страдања у последњих сто година је била борба за ту идеју. Зато је Кравица била бастион српства, мјесто у коме се много тога покретало и у њему збивало у бурним историјским временима. Зато сваки пут треба да се сјећамо ријечи Патријарха Германа изречених у Јасеновцу, најважнијем српском граду под земљом : „Опростити можемо,заборавити не смијемо, јер онај народ који заборавља своја страдања и своју историју, осуђен је да му се понавља.“
Радомир Павловић