Владимир Коларић: Национална интелигенција и лична одговорност

Kaда је током рата 1999. године у Србији ухапшен извесни аустралијски новинар због сумње у шпијунажу, тадашњи крем српске опозиционе интелигенције окупљен око „Форума писаца“ реаговао је саопштењем и петицијом за ослобађање тог новинара, сматрајући га жртвом недемократског режима. Нисам чуо ниједног члана тог удружења који би се потрудио да објасни откуд им сазнање да тај човек заиста није обављао шпијунске активности у корист стране силе, затим због чега српска држава не би имала право да санкционише ту врсту делатности и, коначно, да ли је баш толико немогуће да, у току рата, једна од страна у сукобу врши обавештајне активности на територији противника.

Не, ти људи су једноставно закључили да се ради о невиној особи, чим ју је ухапсио „режим Слободана Милошевића“, да је било каква делатност српске државе у одбрани своје суверености и безбедности нелегитимна и да је свака прича о шпијунажи ствар генерисане и дириговане параноје. Ту је постало белоданије због чега су исти ти људи током деведесетих промовисали верзију стварности по којој се сваки покушај говора о учешћу страних сила у распаду Југославије и њиховим интересима на овим просторима, као и сваки покушај објашњења кризе који би био сложенији од верзије по којој је за све крив само и искључиво Слободан Милошевић који је пробудио српски национализам, био сматран теоријом завере, чије гласноговорнике треба једноставно ућуткати и исмејати.

Оно што је овде најпроблематичније је што се ствара утисак да овакви људи, чак и кад би им био понуђен несумњив доказ о шпијунском карактеру делатности наведеног новинара, и даље у томе не би видели проблем, сматрајући га у основи својим савезником. Као што им било који доказ о српским жртвама не би пољуљао аргументе да су Срби ионако сами за све криви, да „прво треба чистити у свом дворишту“ и да свако подсећање на жртве свог народа води продубљиваљу конфликта, док говор о злочинима припадника свог народа води помирењу и отрежњењу (што важи само за српски народ, као архикривца).

Не треба ни подсећати да је овај новинар после кратког времена пуштен на слободу, уз протеривање са наше територије, наравно, при чему је и сам изјављивао да је третман према њему био коректан. Такође, не треба подсећати да људи који су стали у његову одбрану нису трпели никакве последице због тога, и поред ратног стања, и да је у послератном периоду, још за време Милошевићеве власти, билборд поменутог удружења красио ни мање ни више него трг Славију.

Одсуство свести

Последице овакве свести, или оваквог недостатка свести, како хоћете, у периоду после промене режима, политички су биле такве да смо, на пример, имали министре који су преговоре са представницима страних земаља и организација (западних, наравно) водили по принципу „ми се разумемо, али треба још да убедим оне моје будале“, где преговори заправо и нису били преговори у име и у интересу своје државе, него консултације истомишљеника у име остварења заједничких интереса. Друга последица је била наношење озбиљне штете друштвено-хуманистичким наукама, где су идеолошке и интересне пројекције овог типа стављане испред научне аргументације, па и данас имамо професорку универзитета која јавно изјављује како је српски национализам био искључиви кривац за распад Југославије, а да су други национализми били само реактивни. Ово није питање идеолошког става и права на различито мишљење, него се тиче елементарне научности, па је оваква изјава једног историчара у равни, како је један пријатељ рекао, тога да један биолог тврди да су медузе сисари или астронома који тврди да је земља квадратног облика, а да се Сунце креће око ње. Укратко, ради се о критеријумима научности равним псеудонаучницима типа равноземљаша или заступника теорија о Србима старијим од амеба.

Коначно, најгора последица је легитимизација одсуства институционалне и политичке свести великог дела српске интелигенције и јавности, која просто не разликује државу од тренутних носилаца политичке власти, не разликује правну и моралну сферу, нема минимум свести о процедурама и реалном одвијању политичког процеса, о познавању законског и процедуралног система своје земље да не говоримо. Тако, када се у року од неколико дана догоде три случаја изливања опасних материја на српским железницама, многи готово присилно покрећу причу о јавашлуку или нашој власти која оваквим случајевима скреће пажњу са важнијих ствари, без да се макар узме у обзир могућност диверзије, поготово у овако осетљивом тренутку у ком се налази наша држава, и да би таква могућност била рационално сасвим прихватљива. Наш јавашлук је чињеница, склоност актуелне власти ка медијским спиновима несумњива, али ипак треба узети у обзир и друге могућности и немати увек и обавезно слепу мрљу на могућност субверзивног деловања од стране непријатеља, што је исто толико реална могућност, па и чињеница, колико јавашлук или спиновање.

Као што су неки медији координисано са западним пратили погром Срба 17. марта 2004. године, тако и данас имамо медије који прате активности српских безбедносних снага или новинаре који „властима“ од наше државе непризнатог „Косова“ потказују своје колеге. Ово свакако превазилази домен легитимних разлика у мишљењу и професионалне етике и улази у домен сарадње са онима који угрожавају суверенитет и безбедност државе.

С дуге стране, немало одсуство политичке и институционалне свести краси и оне на другој страни иделошког спектра, чија нетрељивост према својим политичким противницима затомљује сваки осећај за интерес државе, а где изливи нескривене нетрпељивости замењују нуђење одрживих алтернатива. Исто тако, од стране власти, „национална“ реторика и позивање на државни интерес не смеју бити покриће за репресију, социјалну неправедност, корупцију, или симулирање заштите националних интереса техником која подсећа на „кување жабе у хладној води“. То такође представља одсуство институционалне и политичке свести, јер једна партија и један човек не могу бити одржива замена за институционални поредак.

Дакле, они који позивају на реалност поводом, на пример, санкција Русији или признавања „Косова“ треба да имају на уму и неке друге реалности, од већинског противљења српских грађана таквим потезима, историјских права или дугорочнијих перспектива, које гаје многе државе и народи, па што не би и српски. Или такви сматрају да је српски народ у том смислу изузетак, па према њему не треба примењивати правила иначе легитимизована демократским и политичким праксама? Који је основ за такве тврдње?

Лична одговорност

С друге стране, они који позивају власт да сада и одмах мора да реши питање наше окупиране територије, морају да буду свесни цене коју то подразумева и да покушају да се ставе у положај оних који доносе одлуке, и чија се одговорност не своди само на бусање у прса на друштвеним мрежама или потписивање петиција. Такође, да имају на уму да нису у поседу свих релевантних информација и процена које би им помогле да разумеју ширу слику. И да их, наравно, овакав свет не помути у деловању и да их додатно подстакне да врше јавни притисак на носиоце власти да не чине поступке који би са становишта националних интереса били непоправљиви, ако такви већ одавно нису учињени, а сасвим је могуће да јесу. Уз напомену да се национални интерес не тиче само Косова и Метохије, него и одређених социјалних, правних или еколошких питања, у којима ни интелигенција која себе сматра национално одговорном не би требало да остане пасивна.

Конкретније, они који на пример предлажу бесплатни градски превоз у Београду, треба да буду свесни да се то не постиже нечијом жељом и чаробним штапићем, него би требало да понуде одржив начин да се тако нешто спроведе. Није довољно само говорити да нешто треба и да би нешто било добро, него треба и умети понудити спроводљива решења, имајући на уму правну регулативу, буџетска средства, постојеће техничке и људске капацитете и слично.

Да би ишта од овога било могуће, требало би смањити страсти и анимозитете, научити се дијалогу, без да се скаче као опарен због сваког другачијег мишљења, довести у питање самоувереност због које сматрамо да смо једино ми неподложни манипулацији, радити на себи, читати и сазнавати, јер данас је барем практично све доступно, и за спознају и за комуникацију. Нико не може да каже да му неко није дао да нешто сазна или да каже своје мишљење, јер постоје друштвене мреже, блогови, јутјуб канали и слично, где не морате да тражите дозволу неког партијског апаратчика или ауторитета да би изразили оно што желите.

Такође, треба имати осећај за личну одговорност, као и за заједницу којој припадаш, не бити лењ и не чекати да неко други све уради, него потегнути, па понешто и ризиковати. Ако већ не ризиковати живот, безбедност и запослење, али можда ипак бити спреман да се ризикује понека привилегија или понека ставка у друштвеном престижу. И да, нико од нас није најпаметнији, треба понекад саслушати и друге и бити спреман да се ради и са онима који нису баш стопостотно у складу са нашим савршеним мерилима, до којих иначе толико држимо, осим када се примењују на нас саме. Укратко, доста је кукања, изговора, празних прича и бусања у прса, него да се ради.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм”. Ексклузивно за Нови Стандард.