КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Лирски бисери

Милован Данојлић, „Исповест на тргу“ (СКЗ)

Нова збирка песама Милована Данојлића „Исповест на тргу“, по атмосфери и доминантном осећању лирског субјекта подсећа нас на Стеријино „Даворје“.

У њој лирски субјект, истовремено и стваралац, своди сопствене скорове као посве зрела личност с великим животним и стваралачким искуством. Као и увек, строг према себи, као и према другима, истовремено је заступник тужбе и заступник своје одбране.

Истражујући његово хтење да изрекне неименљиво, често уочавамо аутоиронијски отклон и према животу и према смрти. Читајући ову збирку казали бисмо да места које лирски субјект воли јесу она у којима настају његове песме, које су место срећног сусрета речи које их чине, које се „роје, двоје и троје“ („Песма и песник“). И док настају, он је код куће – ма где то било. Зато су одласци са свих тих места, иако фактички, заправо немогући. Песме које су у тим местима настале својеврсне су разгледнице. Оне су адресиране на све читаоце света.

Тања Крагујевић, „Фрактали“ („Чигоја штампа“)

У „Фракталима“ Тање Крагујевић, издвајамо неколико главних мотива: пролазност, савремени тренутак, отуђење, усамљеност, преиспитивање пријатељства, породица, природа, стваралаштво, слобода.

Уколико у целини сагледамо стваралаштво ове песникиње, уочићемо да се, као и овде, ти мотиви преплићу, преливају један на други.

Лирски субјект стваралац (у конкретном случају жена), најпре је увек дубоко загледан у себе, па с великим познавањем сопствених појава, бића и својстава сваког свог фрактала, као и тачне координате у којој јесте, искорачује ка свему што је споља.

Она разуме да је њено тумачење сопствене песме заправо песма о песми. Дочаравање сложености тог процеса гозба је за сва чула, јединствени залогај. Она нам представља текстуру тог процеса, његово агрегатно стање, укус, крцкаве бедеме чије савладавање доноси задовољство („Тумачење песме“).

Тања Крагујевић, „Корице за одлазећи глас“ (КОВ)

И у новој збирци – „Корице за одлазећи глас“ – другој по реду у овој години, Тања Крагујевић наставља свој, песнички сигуран ход по макадаму, оном из претходне збирке „Фрактали“.

На том путу готово све осим стаменог, а динамичног, искусног, знаковитог песничког хода који врви од метафора, склоног бројним трансформацијама, као и осим памћења, тишине, белине, хладноће, празнине и неумољивости времена је трепераво, упитно, несигурно.

Шта је то што остаје као траг на пређеном путу, у овостраности, када лирски субјект са њега коначно искорачи?

Школице, игре смисла, вера у речи – које су обележиле његово постојање и дале му могућност трајања и у астралности – моћ градитељства и на том месту.

Никола Вујчић, „У једном дану“ („Архипелаг“)

Никола Вујчић и у својој новој збирци поезије „У једном дану“, особиту пажњу посвећује стваралачком процесу, стиховима, речима, бићу ствараоца.

У њој лирски субјект стваралац представља сву интимност настајања песме и потпуној, добровољној и нужној усамљености. Све што је ван речи растерује стихове, тешка и болна песничка приношења. У том процесу, потребно је, каже лирски субјект, да и сам на себе заборави. Његово непостојање у том тренутку гарант је настанка песме, испуњавања белине хартије која тада „шкрипи као снег. Потом, по њеном настанку, а пре него што она започне самосталан живот и у независности од било чега крене у свет, стваралац се удваја – на оног који пише и на оног који чита. Мери раздаљине између та два ЈА са брижношћу размишљајући о њима, као и о блискости између песме и читаоца.

Небојша Лапчевић, „Филателист“ (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево)

Збирка поезије Небојше Лапчевића „Филателист“ својеврстан је унутрашњи путопис лирског субјекта. Означена раритетним поштанским маркама као подстицајем, свака песма уверљиво сведочи о духовним доживљајима различитих крајева света и свега што је у том свету, и у животу који је „недовршена колекција“, лирском субјекту битно: најпре оно што је посве лично, потом и оно што чини светску културну баштину, као и оно што чини ритам и особеност одређеног места.

У овој збирци колекционар песник, необичан путник, никако туриста, заправо слика себе, своје потанкости спрам тачака дочараних изузетним метафорама и неологизмима указујући тако на исходишта сопствене поезије, на поетске (и ликовне) претке, а ипак и на оригиналност свог уметничког поступка о чему сведочи његов опус у целини.

Драган Марковић, „Игламо се јата“, (Удружење за очување баштине Дијак, Прибој)

И у новој збирци „Игламо се јата“ Драган Марковић, један од најистакнутијих песника средње генерације, игра се мотивима рата, тачније, пише својеврстан песнички „Рат (и мир-бахатлук)“ заснован на „запањујућим сценама и исказима“, како је то уочио Милосав Тешић говорећи о једној другој збирци овог песника – „Папир, камен, маказе“. Док у њој иронијски, чак цинично, полази од дечје игре и дечјег говора у збирци објављеној 2022, он изневерава очекивања читалаца тако што реализује изразито натуралистичке садржаје и слике као резултат игривости одраслих – која сведочи о злу које, ипак, претеже у природи човека, а које региструје изразито осетљиво и прозорљиво биће песника. То зло садржано је у свему, прелива се на све. То уочавамо у свакој песми „врљака и вратоломија“, како сам аутор у поднаслову именује свој песнички говор. Сам поднаслов збирке, као и игре речима, прозвученост старих и стварање нових, показују изразити дар овог песника који подсећа на језичко умеће Радована Белог Марковића, највећег песника међу савременим српским прозаистима, на његове, на пример, „Урутке и сокоћала“, као и на тзв. белизме. Чини се да Драган Марковић, презимењак најнеобичнијег савременог српског писца, достојно наставља и оплемењује тај важан посао – истраживање могућности ојезичавања.