МИЛАН ГАЈОВИЋ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ – БОГОПИС У СТИЈЕНИ ОСТРОШКОЈ 

„Од младости своје свега себе Господу си предао, живот проводећи у молитвама, труду и постовима, оче Богоносни. Образац врлина био си свом духовном стаду. Стога Бог, видећи твоју добру вољу, поставља те својој цркви за пастира и врлог архијереја, а по представљењу твоме сачува свето тијело твоје нетрулежним, светитељу Василије. Стога, пошто имаш смјелости пред Њим, моли се Христу Богу да спасе душе наше.“
(Тропар Светом Василију Острошком Чудотворцу Милостивом)

„Вера нам треба да би се могли надати, нада да би могли живети, а љубав да би могли као културан народ живети.“
(Свети Николај (Велимировић), 1880-1956)

„Ко се истоку и западу клања, тај нема ниједне вјере.“
(Народна мудрост)

 

Данас прослављамо дан када се Стојан Јовановић, потоњи Богоносац, Богословац и Богомудри исцјелитељ Свети Василије Острошки Чудотворац Милостиви  спустио из царства архангелских сила бестјелесних на земни шар, односно када је Божанско обукао у человеческо. Био је анђео у тијелу људскоме  и Словом овјенчани блистај рода нашега.

Његов земни живот је Богопис и Богоусмјерење српскоме народу, стијешњеном „силом агарјанском“, римокатоличким мисионарством и „злом домаћим“, „похлепним на благо“. Незамјенљива је његова улога као Богопосланог водича, Свјетлоносца и Богосвјетионика за очување српске самосвијести и духовности. Цијелога свога битисања на Земљи, овај светац српски – светосавски и  свеправославни борио се, са својима и са туђином, за спас рода свога и вјере православне. Био је Боговодич „национа сербскога“ у тешким временима и символ отпора његовом унијаћењу (латинизацији) и исламизацији. Својим преданим подвижничким животом и пастирским, јеванђеоским радом, Свети Василије је славио и проносио Божју благодат и  Ријеч Божју.

Житије његово поднебесно протекло је у путовањима и  молбама за  спас свога народа, у мирењу завађених, у помагању гладнима, жеднима и болеснима, те у посту  и преданој даноноћној молитви Богу за наше колективно спасење. Још за живота свога људскога чинио је наднаравна исцјељења и друга чудеса непојмљива земљанима. И данас се, по указањима мојој супрузи Драгици, небески моли против рата, а за мир међу људима, народима и религијама.

Руски светитељ, епископ и преводилац светоотачких текстова, Свети Теофан Затворник (1815-1894), проповиједао је да је „молитва дисање духа“, а Свети патријарх Павле је молитву сматрао за „мати свих добрих дела“.

Име светог оца Василија изговарало се у Црној Гори и Херцеговини са изузетним поштовањем. Кад год би се поменуло његово свето име, или као најубједљивија потврда да се говори истина, говорник би се подигао ако је сједио, или се наклонио ако је стајао, уз ријечи: „Тако ми Светог Василија, слава му и милост“. Вук Стефановић Караџић је писао да је „заклетва над гробом Светог Василија, или само помињање његовог имена најбоље јемство у српском народу да се говори истина“.

Са само 29 година, Свети отац Василије је постао „смјерни митрополит захумски“. Запало му је да, као изасланик Божји, у времену колективног националног страдалништва, духовно управља и усмјерава српски народ на Божјем путу.

Захваљујући његовим немјерљивим напорима, и физичким и духовним, ватикански прозелитизам није добио масовне размјере. А циљ Ватикана кроз вјекове је био да се Срби „одрекну православне шизме и признају власт „непогрешивог“ римског папе“. Свети Јустин Ћелијски (Поповић) (1894-1979) је о томе казао:

„…Римокатолицизам се усредсредио на једну жељу – да сазда светску државу по сваку цену…“

По предању, цетињски митрополит Мардарије (на владичанском трону, од 1637-1659) је, 1639. или 1640.године, одасвуда притиснут немјерљивом силом, прихватио Унију са Ватиканом. Тадашњи папа Урбан VIII (1568-1644, поглавар римски, од 1623.до смрти) обећао је, због тога, да ће му сваке године исплаћивати „мисионарски хонорар“. Наложио је Мардарију и да се „потруди како би и пећки патријарх (Пајсије I Јањевац, поглавар цркве српске, од 1614-1647) прешао у заједницу са Римском црквом“, у циљу да Црна Гора постане „капија кроз коју католичанство треба да уђе дубље у српске земље“. А 1651. године, група присталица унијаћења, у требињској области, побунила се против тадашњег митрополита Василија, који се, животно угрожен, морао склонити у острошку стијену.

Рукама својим и своје монашке сабраће, острошку пећину је претворио у манастир (како би Свети Јустин казао, осматрачницу српске духовности и самосвијести), а  новцем и поклонима које је добијао од вјерног народа   ширио је  манастирско имање.

За земног живота свога, Свети отац Василије је трпио и насилништво и отимање добара манастирских, прије свега од стране кнеза Раича и његових синова, који се нијесу обазирали „ни на законе људске, ни на законе Божје“. Зато су синови кнежеви страдали по правди небесној.

Међутим, митрополит Василије, добротом својом неизмјерном, измолио је од Бога опрост за већ остарелог кнеза Раича и, претходно, посавјетовао га да се искрено покаје за гријехе своје, те да се поново ожени и тада ће му Господ подарити нови пород. Тако је и било.

У завјештајном писму, из 1665/1666.године, „Василије, милошћу Божјом, митрополит захумски и херцеговачки“, наводи и  опомиње:

„…Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром…И ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима  сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове. Амин.“

Према предању, у тренутку свечевог напуштања овога свијета (1671.године), („..за небо завезан уснух у Господу…“ – Рајко Петров Ного) необична свјетлост је испунила ћелију острошког светилишта.

А седам година након упокојења, Светац се у сну јавио настојатељу манастира Свети Лука, у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косјеревцу. Казао је игуману да оде у Острог и  отвори његов гроб. Није  повјеровао игуман сну и није отишао. Ни послије другог сна није послушао митрополита Василија. Треће ноћи, игуману се у сну појавио Свети Василије, у владичанској одежди и са кандилом у рукама. Док је Свети, у игумановом сну, кадио, испао је  „жар“ из кандила и игуман је осјетио опекотине по лицу и рукама својим.

Игуман Рафаило је испричао сан манастирској братији, па су заједно отишли у острошки манастир и отворили гроб. Тијело Светог Василија је било жуто, нетрулежно и мирисало је на босиљак.

Свети отац Василије је један од оних на које се односе ријечи Исуса Христоса, упућене Господу, из „Светог јеванђеља по Јовану“ (17;14) да „нијесу од (овога) свијета“. Доказ  је и предање о преносу његових  моштију, из Острога на Цетиње, за вријеме „Вељег рата“, највјероватније у јуну 1877.године. Пред многоструко бројнијом „турском ордијом“ и због немогућности да се острошка светиња одбрани, књаз Никола је наредио да се свете мошти пренесу у Цетињски манастир.

Црногорски ратници, који су мошти преносили, ради предаха, спустили су их на земљу поред засеока Боговине, између бјелопавлићких села Миокусовићи и Виш. Кад су покушали да их подигну, нијесу их могли помјерити с мјеста! Један од присутних је казао:

-Погледајте је ли што опало са носила?

Претражили су околни терен и пронашли дио обуће која је спала с ноге Светог оца Василија. Тек када су је ставили на свечеву ногу, мошти су се могле помјерити и ненапорно носити.

Похарани манастир је обновљен, а свете мошти су враћене у Острог следеће 1878.године.

И до дана данашњег, „ријеке“ богоугодника и невољника, припадника различитих вјера и нација, долазе на поклоњење нетрулежним  моштима Светог Василија, предано се молећи за избављење и/или духовно напредовање. Тиме отварају „прозор духа“ кроз који им Свети несебично  шаље благодатне „љекове“ и духовна  „упутства“ којима  их усмјерава на  Божји пут.

По предању, гроб светитељеве мајке Анастасије – Ане, који се налази поред цркве Светог Николе, у родним требињским Мркоњићима, сваке године, у исти дан, под истим углом, обасја  зрак Сунца. То је знамен да је и светитељева мајка била дарована посебним даровима Божјим.

Свети Василије Острошки Чудотворац Милостиви, из  јата архангела бестјелесних, небесног штита нашег, непрекидно шаље Божју благодатну енергију на нас, свој српски род, као и на руски народ.  Али да бисмо се напајали том енергијом, морамо чистити своја тијела и душе од грешних мисли, ријечи и дјела. Како је Свети владика Николај Велимировић казао, морамо се „сложити, обожити и умножити“.

Слава Теби и хвала, Свети Оче Василије, заштитниче небесни српског и руског народа и заступниче наш пред престолом Божјим!

Милан Гајовић, Подгорица

28. децембар 2022.године