Благословен је онај ко је Американац

Америчко схватање своје „изузетности“ и „манифеста судбине“ прожето рефлексом евангелистичке вере од суштинске је важности за разумевање њеног деловања у свету, од времена зачетка америчког империјалног пројекта 1898. године до актуелне кризе на истоку Европе

Хенри Лус, оснивач и власник магазина као што су „Тајм“, „Лајф“ и „Фортуна“,и Хенри Волас, Деланов потпредседник, сукобили су се 1941. године око визије будућности. Медијски могул Лус сматрао је да је будући век „амерички век“, али се прогресивиста Волас није слагао, инсистирајући да је век који долази „век обичног човека“. Заједничко им је било искрено уверење да је на Америци да одреди судбину човечанства.

Сагласност у америчком друштву о томе да је на САД да буду предводнице света на путу прогреса никада, заправо, није била упитна. Пречасни Томас Тачер је још 1674. године клицао у Бостону: „Ми смо народ који наслеђује Израел“. To je био само одјек речи Џона Винтропа, оснивача и гувернера Масачусетса, који је први, 1630. године, дефинисао новонастањену земљу као простор на коме ће бити изграђен „Град на брду“.

Три и по века касније, председник Реган је рецитовао ове речи као дечју песмицу, додајући „Граду“ епитет „сјајни““, алудирајући на улогу Америке као светионика „слободног света“. Утицајни харвардски историчар Пери Милер је шездесетих година двадесетог века управо писао да је мит о „Јерусалиму на земљи“ и „Граду на брду“ „нулта тачка америчког идентитета“.

Векови су били потребни да у малој пуританској заједници на западним обалама Атлантика, насталој у бегу од пламена Тридесетогодишњег рата (1618-1648) и потреса Енглеске револуције и Кромвелове диктатуре, политички сазри уверење о америчкој изузетности и доживи своју апотеозу.

Данас је Христос склоњен из једначине којом се „рачуна“ мера америчке изузетности, али ће нас и даље уочи сваког Божића баршунасти глас Френка Синатре позивати са радио станица, Јутјуб плејлиста и на јавним приредбама – да одемо у Њујорк и постанемо „краљеви на брду“, јер „ако могу успети тамо, могу успети практично свуда“.

Све је почело у Њујорку

А из Њујорка је све кренуло у трећој и четвртој деценији деветнаестог века, када је приучени теолог и надарени проповедник, Чарлс Грандисон Фини, повео „Друго велико буђење“, религијски покрет који је распирио пламен евангелистичког пијетизма. Ова јенкијевска религија (термин Јенки се овде везује управо за грађане Нове Енглеске, којима оригинално припада, и Њујорка) подразумевала је да је кроз моменат „поновног рођења“ доступно спасење сваком појединцу.

„Поновно рођење“ постизало се кроз поштовање сета правила којих се појединац морао придржавати у приватном животу, као што је нпр. да избегава „демонски рум“ и иде редовно на службу. Крунско је било веровање да појединац постиже спасење спашавајући друге.

Уверење које је проистекло из овако схваћеног спасења, спасења које се постиже извођењем на прави пут себе и других у ходу ка Другом доласку Христовом, обликовало је америчко схватање државе.

Улога државе према евангелистима-пијетистима била је да искорењује грех, па је стога држава морала бити додатно оснажена. Наравно, ово је користило и држави. Када су услед миграција 1850. године римокатолици постајали већина у САД, јавио се покрет „покршатавања католика“, који су сматрани „страним телом“ у друштву у коме је принцип раздвојености цркве од државе био „сакросанктан“. Али то није значило да држава не треба да помогне цркви у њеној мисији.

Након Другог великог буђења, Америци није требало много да погази завет који јој је у аманет оставио председник Џон Квинси Адамс 1821. године, а који је изрекао критикујући британски империјализам, да на „Америци није да иде по свету, у потрази за чудовиштима које ће уништити“.

Ова реченица је исказана пре новог евангелистичког позвањатридесетих година деветнаестог века. Већ неких шездесетак година касније, отац америчке таласократије и професор војне историје Алфред Тајер Махан, сматрао је, пошто је иницирао амерички империјални пројекат победом над Шпанцима 1898, да Америка треба проширити своју мисију на читав свет, и нпр. „покрсти Кинезе“ и тако их спаси њихове историјске судбине.

Спасилац човечанства

Ако је Махан, интимус националисте Тедија Рузвелта и звезда европских дворова међу којима су дворови краљице Викторије и кајзера Вилхелма, био представник „реалполитичког“ курса, ни „универзалисти“ (пандан двадесетовековним „интернационалистима“ и данашњим „глобалистима“) нису исказивали ништа скромније планове за америчку будућност. Вудро Вилсон је 1919. у једном обраћању обавестио Сенат да је „свет коначно упознао Америку као спасиоца човечанства“. То је био „манифест судбине“, како је најпре 1845. године Џон О’Саливан, новинар и дипломата, описао америчку анексију Тексаса (претходно отцепљеног од Мексика).

Кредом америчког пијетистичког евангелизма, који је у духу америчке провиденце називан „манифестом судбине“, и Вилијем Мекинли je описао анексију Филипина, као председник САД који је отпочео амерички империјалистички пројекат. Американци су Филипинце „учили да ходају, цивилизовали их и покрштавали“, славодобитно је тврдио председник Мекинли. Биланс ове „филипинске транзиције“ била је смрт 4.374 Американаца, 20.000 филипинских герилаца и 200.000 филипинских цивила (углавном од колере).  Укупна цена ове авантуре било је око 400 милиона ондашњих долара. Али, како је потцртао утицајни евангелистички проповедник и филозоф Џосаја Стронг у својој књизи „Наша земља“ из 1885: „Куда хода Америка, туда иде свет“.

У складу са овим геслом сенатор из Индијане Алберт Џеремаја Бевериџ, који је сматрао Америку „већом Енглеском са племенитијом судбином“, сматрао је тих 400 милиона долара потрошених у освајању Филипина „добро потрошеним новцем“. Јер ни самим банкарима новац није био пречи од мисије која стоји пред Америком. „Демократија је владар човечанства. (…) Морамо да (…) демократску цивилизацију проширимо на човечанство, док прогрес који демократија даје не захвати сваки угао света“, грмео је крајем 19. века директор Чикашке комерцијалне банке, Френклин Меквега.

О томе да се не ради о пуким историјским анегдотама сведочи изјава председника Буша који је 2003. године приликом посете Филипинима изјавио да је „поносан на америчку улогу у борби за тријумф филипинске демократије“. Напослетку, и председник Бајден је у изјави украјинском народу преко амбасаде у Кијеву, изражавајући пијетет према „жртвама Холодомора“, још једном истакао да „храбри украјински народ наставља да брани демократију“, јер је одбрана демократије „света мисија… чланица НАТО-а“.

Али, Америка се променила. Жестина са којом се некад, под вођством покрета за „умереност и забрану“ (прохибицију), борба водила против испијања алкохола, данас је присутна у неким другим походима за еманципацију мањина. Ратови који су се некад водили у име христијанизације, данас се воде у име демократије и људских права. Вера, каква је била, данас слаби, али остаје присутна на нивоу културе.

Мало је тако сликовитих примера овог феномена као цитат из Тарантиновог филма „Петпарачке приче“ из 1994. године, који у антологијској сцени изговара Самјуел Л. Џексон, намерно фалсификујући у духу америчких светоназора Језекиља 25:17: „Праведник је са свих страна спутаван неправедношћу себичних и тиранијом злих. Благословен је онај ко у име доброчинства и добре воље води слабе кроз долине мрака. Јер он је истински чува свог брата и налази изгубљену децу. И учинићу над тобом велику освету казном гневном, јер покушаваш да заведеш и уништиш моју браћу. И знаћеш да сам Господ кад извршим освету над тобом“.

Дакле, не треба губити из вида да је амерички „софтвер ума“ остао исти – америчка дужност је да спасава себе, спасавајући свет. Да служи као „сјајни Град на брду“ како је говорио Реган свима који „слаби“ лутају „кроз долине мрака“. Тек тада схватамо у којој мери је позиција било ког изолационисте и противника интервенција у америчком друштву – јеретичка.

Напослетку, САД су под Бајденом, према званичним подацима, обезбедиле помоћ Украјини већу од педесет милијарди долара од почетка специјалне војне операције. Упркос нашим искреним уверењима да је са „трампизмом“ и уздижућим колико фрагилним „десантизмом“ Америка нашла своју душу, историјско искуство нас учи да је позиција на којој су САД данас много ближе оној Америци какву одувек знамо. Уосталом, шта би легендарни сенатор из Индијане Бевериџ рекао о овим силним милијардама помоћи Украјини, него да је све то „добро потрошен новац“, на здравље украјинске демократије – и спасење америчке душе.