Дмитриј Галковски: НИЈЕ ТО ТАЈ НЕПРИЈАТЕЉ, СИЗИФЕ!

Чудна законитост: што Украјина више мрзи Русе, што се више са њима бори, Украјинцима постаје све горе. А онда „колеге“ још више помажу Украјини. И од те њихове помоћи, што је већа, бива све горе и горе.

Замислите шта би било да добри Запад Украјини није пружио огромну помоћ од самог почетка специјалне операције. Вероватно би страдало неколико стотина људи, били би расписани ванредни избори у Кијеву, а Донбас би био проглашен демилитаризованом зоном. И то би био сав ужас. Све у свему би трајало две недеље. Али Украјинцима су помогли. Снажно. И још ће помагати; даље и више. И, врло вероватно, ускоро ће помоћи у толикој мери да ће и данашња ситуација бити предмет носталгичних сећања на готово миран живот.

Пре много година приметио сам једну чудну особину украјинске психологије. Они Русе у својим фантазијама приказују као мрачне и глупе орке – а притом су сигурни да се Руси неће понашати као орке. Неће одговарати на увреде, неће вршити економски притисак, неће слати своје трупе на територију Украјине, неће ударати по позадинским базама и војним фабрикама. И касније неће ударати на електране и транспортна чворишта. И касније неће користити тактичко атомско оружје. И, коначно, неће бацати мегатонске бомбе на Лавов и Кијев. Неће урадити ништа од овога.

А зашто Руси ово неће урадити ако су, по речима самих Украјинаца, орке? Зар у тако неустрашивој и вечито оптимистичној позицији Украјинаца нема неке контрадикторности? И шта постижу Украјинци својим понашањем? Чини се – било шта, само не мир и просперитет за њихову отаџбину.
Морате изабрати своје пријатеље, али такође морате изабрати и своје непријатеље. А Украјинци су сами себи изабрали непријатеље, јер је њихова агресија на Русију била једносмерна. Украјина је стекла независност под баснословним условима. Кремљ је почео да јој пружа колосалну економску помоћ – заправо, као делу сопствене земље. Као одговор, за почетак, у Кијеву су издате новчанице са портретом Мазепе, руског националног издајника, а онда је кренуло.

У чему је ствар? Многострадални украјински народ тек треба да схвати да је неустрашиво ушао у сукоб уопште не са оним људима против којих сад води ратна дејства. Украјинци не разумеју да се, борећи се против Русије, уопште не боре са „кацапима“ или, како су сами себе убедили, са „мокшама“, већ са бездушном међународном канцеларијом, светском бирократијом, која у принципу нема ништа лично ни према Русима ни према Украјинцима, ни према Пољацима, Кинезима или Уругвајцима. Руси ту ништа не одлучују. Нажалост.

Сваки Украјинац у дубини душе савршено добро зна да Руси заправо нису његови непријатељи. То је народ од кога Украјинци никад нису имали никаква шиканирања, већ само попустљивост и уступке. Како је Лењин једном искрено рекао: Руси су глупи добродушни људи који уопште нису подесни за револуционарни терор. Са његове тачке гледишта, са тачке гледишта злог човека и русофоба, ово је био прекор, и, морам рећи, не сасвим заслужен, јер Руси, са свом својом спољашњом добротом и покорношћу, могу да се боре и, кад загусти, знају како.

Али има истине у Лењиновим речима. Украјинци само љуте Русе са тим „орке“. Руси, наравно, никад не би заратили са Украјинцима, а све и да је до таквог сукоба дошло, њихов циљ би био управо формат специјалне операције, са минималним губицима, а не године муке, а потом и вековна угњетавања. А сад све иде ка вековном угњетавању, јер Украјинци не ратују са Русима, већ са међународном корпорацијом. То јест, сами са собом. Та корпорација се плаши само једног – да се Руси и Украјинци не помире. Према томе, две будале се љуљају на љуљашци. Русија има већу тежину, па је зато на оној другој страни љуљашке Украјинцима од сваког наредног покрета све болније, али то суштину ствари не мења.

 

(Телеграм канал Д. Галковског; превео Ж. Никчевић)