Мартин Џеј: Ратна машина Зеленског остаје без горива

Зеленски мисли да би изазивањем катастрофалних последица по животну средину могао репризирати Маркале из 1995. и увући НАТО у рат. Да је то нереално јасно је чак и дементном Бајдену

(Фонд стратешке културе, 30. 11. 2022)

Колико је још времена остало председнику Зеленском док му не пресуши политичка подршка, будући да је увелико познато колико су га често западне елите присиљавале да не преговара с Русијом? Осећа се да клику Зеленског помало хвата паника, што га чини јогунастијим, толико да се повремено отима контроли, па се посматрачи питају шта се догађа иза кулиса.

Напад на Црном мору је био једна таква панична реакција. Поверовао је да ће му успети да пажњу медија пребаци на „Африканце који  гладују“ и да ће то што ће се Русија одмах повући из договора склопљеног са Турском и УН само додатно потврдити да су Украјинци анђели, а Руси ђаволи. Путин се не само убрзо вратио на испуњавање тог договора, него је чак понудио да афричке земље житом снабдева потпуно бесплатно.

А онда се десио онај инцидент са ракетом која је на земљу пала у Пољској, тачно у тренутку у којем је свет био заокупљен састанком Г20. Да ли је било ко у свету, чак и Путинови непријатељи, поверовао да је руски председник стајао иза тог филмског трика? Наравно да је то организовао Зеленски. Та његова опсесија да по сваку цену изазове Запад да се и сам укључи у општи рат унутар Украјине заиста не зна за границе.

А сада сведочимо и новим паничењима, од којих је једна од последњих да Руси бомбардују нуклеарну електричну централу која је под пуном контролом тих истих Руса. Иза бомбардовања нуклеарке може бити само један циљ: да ће, кад изазову нуклеарну катастрофу са последицама попут Чернобиља, успети да НАТО увуку у рат унутар украјинских граница.

Зеленског и није кривити што овако размишља, јер је управо такав напад под лажном заставом у лето 1995. у Сарајеву, наводно на муслимане на пијаци, Клинтону послужио да отпочне с ваздушним ударима на босанске Србе, што је у потпуности преокренуло ток рата у корист Запада.

Зеленски верује да би фалсификовањем напада или изазивањем катастрофалних последица по животну средину могао репризирати историју. Но, он је жалосно неупућен колико и неук. Нема те ствари којом би му пошло за руком да НАТО увуче у тотални рат са Русијом. То је јасно чак и самом дементном америчком председнику Бајдену, па је био и остаје невероватно опрезан које типове оружја шаље Украјинцима, да слањем ракета дужег домета не би испровоцирао ракетирање преко државних граница. Недавна објава Европског парламента којом је Русија проглашена за државу спонзора тероризма јасно показује колико је ЕУ незрела и глупа институција, најблаже речено. Чак ни Бајдену не би на памет пало да таквим триком отежа било какве будуће мировне преговоре.

Оно, пак, што код Зеленског тренутно изазива највећу панику је оружје. Већина западноевропских земаља, њих двадесетак које су до сада редовно обезбеђивале огромне количине муниције и оружја, сада се хитно повлаче јер и њихова складишта постају празна, толико да не би имали довољно чак ни за сопствену одбрану. Америка је далеко највећи донатор војне помоћи, али ју је и сама  смањила у последње време, тако да војсци Украјине сада недостају џавелини, стингери и оно најпотребније – гранате за хаубице које су кичма украјинске војске. Војни експерти у САД говоре о годинама, не месецима, пре него успеју да поново попуне сопствене магацине, јер је јасно да су количине, испоручене Украјини уз мало или нимало транспарентности, биле превелике.

Зато је мало вероватно да ће републиканци у Представничком дому подржати Бајденов последњи пакет војне помоћи од 37 милијарди долара. Многи сумњају у постојање црног тржишта оружја под контролом Зеленског или неког од његових пајташа, и у то да највише пола оног што САД пошаљу уопште стигне до Украјине.

Чак и старомодног кеша неопходног Зеленском за плате службеника и функционисање министарстава и војске – да не говоримо о јавним службама – почиње недостајати. То је тешко не приметити, са или без Ришија Сунака, новог британског премијера, који је у Кијев долетео с огромних 50 милиона фунти као донацијом за ратни бизнис Зеленског. Слушај ʾвамо – педесет милиона фунти, народе!

Ово се неко с нама спрда? Или да би цртачи стрипа могли изнад ове двојице нацртати облачиће и у њима можда текст где Сунак каже „Ево ти носим 50 милиона фунти“ а Зеленски одговара „Не брини, ми плаћамо ручак”?

А у ствари је током протекле недеље управо супруга Зеленског била та која се најслађе смејала. Би-Би-Си-јева новинарка Лиз Дусе (Lyse Doucet – главни међународни дописник, прим. прев.) направила је интервју с украјинском првом дамом током којег јој се толико улизивала да је на тренутке то личило више на лезбејски секс него на новинарски интервју. Кад ју је питала о прекидима у снабдевању струјом, одговор је гласио да је о томе питала Украјинце и да су јој рекли „да са њима већ некако излазе на крај и да ће издржати, све да то тако потраје и неколико следећих година”. Председникова жена вероватно је питала клику својих пријатеља милијардера колико дуго би могли  трпети што морају употребљавати генераторе у својим палатама ограђеним високим зидовима. Урнебес.

Мартин Џеј (Martin Jay) је награђивани британски новинар са седиштем у Мароку, одакле ради као стални дописник Дејли мејлa (Daily Mail, London), док је пре тога отуда извештавао о Арапском пролећу за Си-Ен-Ен (CNN), али и за Евроњуз (Euronews). Oд 2012. до 2019. је из базе у Бејруту радио за низ међународних медија, међу којима су и Би-Би-Си (BBC), Ал Џазирa (Al Jazeera), РТ (Russia Today RT), Дојче веле (Deutsche Welle, DW), а као слободни новинар извештавао и за британски Дејли Мејл, Сандеј Тајмс и турски ТРТ Ворлд. Каријера га је водила кроз више од 50 различитих земаља у Африци, на Блиском истоку и Европи одакле је извештавао за велики број водећих медија. Живео и радио у Мароку, Белгији, Кенији и Либану

С енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Стеван Бабић