Небојша Катић: Када речи изгубе смисао

Револуција је чин наде, а без наде нема побуне. Ово запажање руског анархисте Петра Кропоткина данас је можда тачније и актуелније него икада у модерној историји. Упркос свакодневном и сваковрсном кварењу живота, упркос страшном понижавању разума и циничном ругању памети, побуне нема. Данашњи владари, било да су на светлу или у сенци, не морају превише да брину – њихова „ствар“, бар за сада, стоји добро.

Само наивни или острашћени могу поверовати да је друштвена обамрлост специфично српски феномен који се може објаснити овим или оним историјским или антрополошким разлогом или дефектом. Греше сви они који верују да је Србија некакав посебан политички простор, тамни вилајет мимо света. Не треба имати илузија да насупрот српског јада и чемера стоји идилична Аркадија. Када се утекне из Србије (на Запад, а где другде) неће се ући у свет којим владају разум, врлина и правда … ако је то оно за чим се жуди.

Претходна опаска није покушај стварања натегнуте симетрије јер ње, објективно, нема. Иако није све и свуда исто, процеси социјалне и културне дегенерације су глобални и иду сличним путевима. У развијенијим друштвима они су мање вулгарни и мање брутални него у Србији, нешто су мање увредљиви по здрав разум и вештије су прикривени, али трендови би морали бити јасни свакоме ко нема копрену преко очију. Узгред и парадоксално, у домаћем хаотичном простору много је више слободе за исказивање различитих ставова и много је мање табу тема, него што је то случај у земљама које себе сматрају узорним демократијама. Додуше, та врста слобода није нужно и врлина медијске сцене.

Никада у домаћем јавном простору није било више могућности да се јавно мњење информише, дезинформише, слуди, обликује или деформише. Никада није било више аналитичара и стручњака, с наводницима или без њих, који пишу и говоре, иду с једног медија на други понављајући увек исто. (Повремено сам и ја део тог путујућег циркуса који себе преозбиљно схвата.) При томе, праве дебате и дијалога нема. Циљ је, пре свега, да се наметну сопствени или, чешће, наручени ставови, да се успут нахрани незасита ала нарцизма и ако може, да се узме која пара.

У тој какофонији текстова и наступа мешају се истине и лажи, битно и небитно, озбиљне анализе и трагикомичне брбљарије. Ту нема „позитивне дискриминације“ и свако за себе може наћи оно што одговара његовом укусу, веровању или предрасудама. Такав медијски хаос не може довести до мобилизације, до акције и до покушаја да се лоша стварност промени. У амбијенту какав је створен реч неће постати дело између осталог и зато што је превише речи. Оно што су некада радили филозофи, данас површније и пристрасније раде аналитичари. Маркс би рекао да није поента да се свет само тумачи већ да се промени – „аналитичарско“ тумачење света неће променити ништа и само ће појачавати шумове свих врста. Све што би требало знати је одавно речено и поновљено много пута. Лоша стварност се не може поправити ученим речима већ само борбом и жртвом, у овом или оном облику.

Ако је суморно виђење актуелног тренутка овакво какво је описано, онда колумнистички ангажман попут мог више нема никаквог смисла. Чему из месеца у месец, и тако годинама, проповедати, критиковати, упозоравати, предлагати и мудровати? Слутим и да многи од читалаца који понекад погледају моју колумну мисле то исто, али их уљудност и обзири спречавају да то и кажу. Када бих којим случајем почео да понављам текстове које сам давно писао, нико у овој окамењеној стварности то не би ни приметио. Текстови би били актуелни и данас исто колико су били актуелни и јуче, без обзира да ли сам у својим закључцима био у праву или у криву. Ипак, опреза и правде ради, из ове (само)критике издвојио бих текстове који су фокусирани на информације за које је шира публика прикраћена и који се разликују од колумни у којима се износе само ставови. Они први су корисни (чак и у овој инфлацији речи) и остављају више слободе да свако за себе формира мишљење о догађајима и стварности.

Ово је, бар за догледно време, моја последња колумна у „Политици“. Извињавам се што овај текст има исповедну боју. Персонализовање и исповедање кроз колумну је увек на граници доброг укуса. Волео бих и да сам за крај године могао да напишем нешто ведрије, нешто што може бар накратко да охрабри и пробуди наду. Моје речи ипак не треба узимати преозбиљно јер је могуће да су оне обојене песимизмом мојих година и да зато погрешно видим и лоше тумачим стварност. Хвала уредништву „Политике“ које ми је дало простор, никада није цензурисало моје текстове нити тражило да их коригујем. Хвала и читаоцима који су имали стрпљења и воље да читају моје колумне. Свима желим сретну и, колико је то могуће, спокојну Нову годину.

Опрема: Стање ствари

Политика/Блог Небојше Катића