Анастасија Кашеварова : СРЦЕ МОЈЕ ОТАЏБИНЕ

На граници моје Отаџбине гину људи. Сваки дан. А у срцу моје Отаџбине као да се ништа не дешава. Срце моје Отаџбине не подрхтава од бола. И помислила сам, па зар је ово срце моје Отаџбине?

Зар они који имају срце могу мирно да гледају на оно што се дешава?

Зар не могу да мобилишу све производне секторе и све грађане да подрже оне који сад тамо гину за нашу Отаџбину? За њено срце?

Да ли је прихватљиво да стотине ресора и хиљаде запослених нису могли да се изборе са растућим проблемима, да нису ни покушали да нешто изграде?

Да ли је прихватљиво да у таквој земљи, са тако огромним државним апаратом, нико није разумео шта треба да ради и да се није ангажовао пред стварним проблемима, већ се бавио само нападима на оне који су побегли ​​или који су одувек били ђубрад, али су те ђубради они сами и плаћали? Да ли је прихватљиво да раде десетине од хиљада?

Ја нисам од оних „све-је-пропало“, како воле да ме називају они који не желе да размисле и да подигну своју задњицу. Ја желим да моја земља опстане. Али у овој ситуацији, без мобилизације у свим областима, без обједињавања са својом војском, може ли опстати?

Може ли се опстати у пластичној кациги и без панцира, док опрема одличног квалитета лежи у гаражама које позадинци изнајмљују и продају испод жита?

Може ли се опстати кад нема јединствене команде? Кад свака дивизија поставља задатак за себе? Може ли се опстати уз оне људе у руководству чији рођаци имају бизнис у иностранству и двојно држављанство?

Може ли се опстати кад закон ради селективно, само те бије, а не штити? Док прави кривци остају некажњени!

Кажете да смо подигли државу са колена. Ја нисам ни била на коленима. И не морам да отварам очи, увек сам све савршено видела. Али ви, властодршци, бизнисмени, престаните да нам притискате плећа да би поклекли пред Западом. Само о Западу и причате и понављате како је лош, али настављате да с њим флертујете у форми која је понижавајућа за целу државу. Изгледа да сте љубоморни што је неко побегао, а ви јадници остали овде, са нама, дубоким народом.

Дакле, ево срца моје Отаџбине, у сваком момку на фронту, у њиховим мајкама, очевима, деци, женама, у мени, али не тамо где га обично траже.

 

(Телеграм канал А. Кашеварове; превео Ж. Никчевић)