О. Дарко Ристов Ђого: Споменимо Косово повише сваког весеља нашег

Не треба бити ни пророк ни мудрац да разазнамо зашто се у овом тренутку покушава насилна елиминација српског народа са простора АП Косова и Метохије (под окупацијом страних снага и албанских терориста прерушених у цивилне власти). Геополитички моменат се чини савршено повољним за понављање “Олује” или бар мартовског погрома, а неким ужасним дослухом оног демонског у времену и људима увијек се деси да таква искушења нарочито се интензивирају пред празнике – од Никољдана па до Савиндана сваки ненависник Цркве као да интензивира свој ход ка пропасти (сјетимо се да је изгласавање оног срамног и разбојничког “Закона” о одузимању светиња у Montenegru био управо у овом периоду).

Таква времена, каквих нам никада није недостајало, захтијевају и мудрост и одлучност, и борбеност и разумност. Од нас траже непрекидну молитву за све наше Србе – и оне на барикадама на сјеверу и оне у окружењу јужно од Ибра. Ако као народ нисмо у стању да купохоличарске еуфорије замијенимо бригом и молитвом за наш народ, онда нас већ нема, престали само да постојимо. Ипак, као и те 2020.године, као и многих година раније, показали смо да нисмо слама ни пљева, да нас тешка времена сабирају и у нама буде оно племенито.

Данас је забраном Српском Патријарху да оде у своју и нашу Пећаршију најављена судбина свега српског под окупацијом: одрицање од себе или прогонство. Ако очекујемо да ће један такав чин изазвати било какву осуду у свијету заснованом на насиљу – не треба да имамо илузије. “Моћ” посуђена дојучерашњим главосјечама из УЧК управо им је посуђена јер се одувијек рачунало на њихову бестијалну необазривост на људске обзире.

Зато да и даље споменемо Косово повише сваког васеља нашега, по псаламској ријечи. Да се молимо да времена лажи и насиља колико је могуће мимоиђу овај народ који је само у ХХ вијеку већ толико пропатио. Да у свакој молитви и даље не одступимо од оног обећања које смо пјевали – онога да “сви ће Срби као Југовићи, за крст часни на Косово ићи”. Засад да се помолимо, а сутра да помогнемо како год да се од нас буде тражило.

Јер и данас на Косову и Метохији, као некада у Црној Гори, као и у случају отимања српског насљеђа у тзв “БиХ”, важи ријеч тајновидца:

Нада нема права ни у кога

до у Бога и у своје руке.