Откуда толико приче о Африци? Са једне стране, испоставља се да је ЕУ суштински ипак занемаривала Африку. Уз пуно оптимизма и громогласне најаве, први самит Европска унија – Афричка унија организован је још 2000. године у Каиру. Но, одржавање наредних самита се проредило, пети је уприличен 2017. године, а шести тек 2022. И на том шестом одлучено је да ЕУ уложи у Африку 150 милијарди долара, превасходно у инфраструктуру, образовање и јачање здравственог система. Средства нису занемарљива, али нису ни „епохална“.

Африка чини петину светске континенталне масе, у њој живи преко милијарду и двеста милиона људи. Да се тако амбициозно радило од првог самита и ефекти би били значајни. Овако, док се ЕУ „окретала“ другим деловима света и занимала својим проблемима, (не)званично условљавајући унапређење сарадње одређеним политичким захтевима, афричке земље су јачале своје односе са Кином.

Говорити о пенетрацији кинеског утицаја у Африци постало је опште место, то се узима као чињеница. Кинеска влада је крајем 2021. године публиковала белу књигу „Кинеско – афричка сарадња у новој ери“ у којој су наведени подаци о реконструкцији и изградњи више од 10.000 километара железничких пруга, 100.000 километара путева, скоро 1.000 мостова, 100 лука, 150.000 километара комуникационих мрежа и много тога још у оквиру имплементације пројекта „Појас и пут“.

Уз то, имплементација обухвата и завршетак стратешког „екваторијалног коридора“, пруге која ће спојити обале Индијског океана и Атлантика, од танзанијског Дар ес Салама на истоку, до анголског Порт Лобита на западу.

И ових 150 милијарди ЕУ сада улаже ради парирања Кини, то се чак и не крије. Што је опет проблематично, пошто испада да се у Африку не инвестира због Африканаца, већ из геополитичке нужде, како би се спречио раст утицаја Кинеза. Хоће ли им тих 150 милијарди бити довољно за тако високо постављене циљеве?

Са друге стране, у политичком смислу ЕУ је остала потпуно затечена постављањем афричких држава због Украјинске кризе. Ниједна афричка држава није увела санкције Русији. Ниједна! И поред притисака, наговарања, обећавања. Африка политички не прати ЕУ. Тачније, не прати ЕУ која наступа заједно са САД, Канадом, Аустралијом, Јапаном…

При томе, Русија није Кина, Москва ни изблиза није инвестирала у Африци колико и Пекинг. Међутим, испоставља се, такође као врло непријатна чињеница за ЕУ, да је сарадња Русије са афричким партнерима далеко дубља и много искренија него што се до фебруара 2022. године у Бриселу претпостављало и процењивало.

Са делом држава то се манифестивало на пољу војне сарадње, са делом око инвестиција у енергетски сектор, са делом баш по питању осигуравања прехрамбене безбедности, не само због извоза житарица, већ и због континуалног достављања вештачких ђубрива.

Зато је Владимир Путин у наставку одговора Борељу истакао да када би Запад знао где се налази Африка и у каквом су стању људи Африке, онда „не би ометали снабдевање афричког континента руском храном и руским ђубривима, од којих у афричким земљама у крајњој линији зависи жетва и спас стотина хиљада људи од глади“.

Још непријатнија чињеница за Брисел је што се током те сарадње (ре)актуализовала прича о деколонизацији и разним врстама помоћи које је Совјетски Савез упућивао огромном броју афричких држава. Евоцирање успомена на еру колонизације и процес деколонизације није од користи некадашњим европским империјама, самим тим ни данашњој ЕУ. Ту се онда покрећу јако незгодне теме, креира наратив који се не може демантовати или поткопати постојећим инструментима меке моћи.

Африка је, дакле, упркос уверености Европљана да ће ЕУ остати кључни геополитички играч на континенту, кренула неким другим путем, поспешујући и јачајући своје везе са Кином и Русијом.

Било је неопходно да дође до првог великог лома у светској политици који ће узроковати тоталну конфронтацију Запада и Русије, па да то у Бриселу схвате. Суочен са реалношћу, Борељ је очигледно нервозан. Иначе се не би оволико пута освртао на домете афричко – руске сарадње. Али, оваквим приступом ту реалност неће променити.

Процеси су у Африци, барем што се тиче односа према Русији и Кини кренули другим путем још пре две деценије. Ово што гледамо данас само је последица трајања тог процеса.

Ако то жели променити, ЕУ мора радити дуго и стрпљиво, кроз осмишљен контра – процес који ће такође трајати деценију или две. Ту никаквих брзих резултата не може бити. Наравно, под условом да Кинези и Руси у међувремену или не раде ништа, или начине кардиналне грешке.

Колике су шансе за тако нешто? О томе нека размишљају Борељ и његови саветници. Више би им то користи донело него ове бесмислене изјаве. У „рату изјавама“ поводом Африке, Борељ се баш и није прославио.