Желидраг Никчевић: ПИСМО ИЗ ВАРШАВЕ. НЕВОЉЕ С МУЗИКОМ

Пише пријатељ:

„Волим да поразговарам са надзорницима, саосјећам са њима, вјероватно због њиховог монотоног посла. Палећи цигарету, надзорник-познаник прича ми следеће.

Његов комшија је примио украјинску породицу. А други комшија мрзи Украјинце, не може да им опрости Волињски масакр. И тако, први комшија попије увече двије лименке јаког пива, након чега, у инат Украјинцима, пусти руску народну Каљинку. И то још у извођењу хора Александров, са пропратним ефектима. Много пута. Тако да им загорча живот.

А спрат изнад њега живи музиколог. Музиколог на конзерваторијуму држи предавања о импресионизму и Дебисију, а Каљинку уопште не повезује са Волињским масакром.

Сретне музиколог комшију са доњег спрата и молећиво му каже:

– Јацек, молим те… ако поново чујем ту пјесму, полудјећу. Она ми изазива мигрену, преклињем те!

И Јацек, прост човјек, из поштовања према комшији музикологу, престаје да пушта Каљинку.

Онда Јацек сретне Украјинца, комшију са доњег спрата, и овај му каже:

– А што си престао да пушташ Каљинку?

– Ма досадила ми је – одговара Јацек.

–  А мени се баш свиђа! – каже Украјинац.

Ту се Јацек још више наљутио – није он пуштао Каљинку да би Украјинцу било пријатно. Напротив.

– Готово, нема више Каљинке! – каже Јацек. – Нећу више да је пуштам, смета комшији одозго.

– Оном Јевреју?! – пита Украјинац. – Не подносим Јевреје! И ја бих у инат пуштао Каљинку, али се бојим да ће помислити да сам Рус!

Ту је надзорник довршио цигарету. И каже: – Ето, то су ти проблеми са Каљинком у нашем улазу.

А ја све мислим: монотон је њихов посао. Лијепо је са њима мало попричати.“