Јања Гаћеша: Писмо са Косова или никољданска здравица
26.12.2022. - 8:44
Насловна фотографија: Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард
Нас је живот на Косову и Метохији научио да трпимо. Ту је наша снага и зато још увек опстајемо. Проблем је што то трпљење сада прати највећи страх откада знам за себе
Уочи Светог Николе у Грачаници, али и Косовском поморављу, Штрпцу, Гораждевцу, народ је чекао у редовима испред Комерцијалне банке и Поште да подигне новац. Службеници поменутих институција делили су га док су имали, али неколико дана уочи празника сав новац је подељен. Размењивали смо међусобно вести и саосећали са људима који славе славу, а не могу до својих примања.
“Подигли смо плату у НЛБ Банци. Може само на банкомату. Узели смо евро за 16 хиљада динара. Не наплаћују провизију, само, не може свака картица – не прима је банкомат“. Ову вест је један брачни пар поделио са људима који су чекали испред Комерцијалне банке у Грачаници, желећи да помогну да и они дођу до новца. Сви су почели да показују картице и упоређују са њиховом. Одлазак на славу ове године, између осталог, подразумевао је и причу о томе како су домаћини дошли до пара.
У централном делу Косова и Метохије људи су одлазили до Косовске Митровице. Митровчани су звали и обавештавали познанике да новца код њих још увек има, на пример. У Косовском поморављу, продавци у српским срединама робу су давали на вересију, али има и оних који су по новац одлазили у Бујановац, Лесковац. Вересије је било и у осталим деловима КиМ јужно од Ибра. Највећи проблем имали су Срби из Метохије, они који немају ауто, јер не саобраћа аутобуски превоз до Косовске Митровице и даље до остатка Србије. “Тако је увек када су барикаде“, каже мој пријатељ из Гораждевца. Исто кажу и Срби из Велике Хоче.
Без нервозе
Занимљиво је да нема претеране нервозе, ни пре празника ни сада уочи нових. Тренутно је ситуција мало боља и може да се дође до динара. (У Комерцијалној банци само на шалтеру, док у поштама динара има и на банкоматима.) Гужве су јер, између осталих, и млади Албанци чекају да подигну 5.000 динара које даје држава Србија. Људи стрљиво чакају заједно са њима и не знају да ли ће новца бити док дођу на ред, али су мирни. Толико је много изјава везаних за ситуацију на северу и стиче се утисак да барикаде никада већу пажњу нису привукле, али слабо то народ помиње.
Да будем јасна, ситуација на северу покрајине се прати, свесни су људи да је она тешка – на Косову и Метохији другачија не може ни бити док се нека крупна промена на светској политичкој сцени не деси – али нас доста тога и буни. Причају људи међусобно, на пример, како су медији у остатку Србије – РТС конкретно – јављали да ће се упутити захтев за повратак одређеног броја српске војске и полиције на север Косова. Једни су тврдили да само поменута медијска кућа то јавља, други да су исто прочитали листајући осталу штампу, да је и Ескобар поменуо само север Косова и да су у Политици то прочитали.
Занимљиво је да се ни барикаде не помињу много, а факат је да је због њих све стало када су Срби у питању. Помињу се у оном делу колико је све додатно отежано и компликовано. Посебно се истиче да су толики Срби похапшени, посебно из Метохије, а ниједна се барикада није направила. (У Метохији су довољна два сведока да се Србин затвори и осуди за ратне злочине ни крив ни дужан, или да му се отме комплетна имовина, али тих мученика нико да се сети.) У ствари, помиње се све оно што Косово и Метохију дели на Србе северно и јужно од Ибра. Због прича о подели КиМ, разграничењу, слух нам је истанчан толико да сваку реч примећујемо, јер се директно односи на нас.
Бројне нелогичности
Толико је нелогичности и тешко их је прихватити. У све сумњамо. Како да не будемо такви када напусте институције у Приштини, па онда у њих убаце резервни тим. Јесу ли их напустили или нису? Далеко од тога да смо против отпора терору и репресији Аљбина Куртија, али он мора бити у сваком месту где и један Србин живи. Не морају свуда барикаде, али неки вид отпора може и мора да постоји, јер ово што ми трпимо не може се речима описати. Ако се институције напуштају онда то треба да ураде сви Срби, не само они на северу, и нема резерве.
Због свега што су у Бриселу до сада дали Приштини, прошли и садашњи преговарачи, и начина на који су то примењивали на терену – свој народ свесно интегрисали у институције такозване државе Косово укидајући при томе, опет свесно, своје институције – скептични смо према свему, и то са пуним правом. Нас барикаде на северу збуњују или боље рећи забрињавају. Основни разлог зашто се тако осећамо јесте Бриселски споразум. Ми и даље исти бранимо, на митинзима, барикадама, инсистирамо на Заједници српских општина, запрепашћени шта о њој и Резолуцији 1244 кажу Немци, Курти… Медији су пренели председникове речи изговорене 21. децембра: “Уклонићемо барикаде када формирате ЗСО“. А остали захтеви?
Један гето
За Србе на Косову и Метохији, северно и јужно, ЗСО значи сва гета у један гето под командом Приштине, односно све још много горе него што је сада, јер ми Албанце познајемо. Поновићу по ко зна који пут – праштајете ми – њој не припадају Срби из Метохије, они чији је крст најтежи. Ни многа друга села у којима Срби свих ових година имитирају живот. И сваки пут када се њено име изговори ти већ одбачени Срби се изнова одбацују. Албанци нам уз прећутну сагласност Запада и Америке и овако затиру трагове, замислите шта ће бити ако се ЗСО формира. На крају крајева ми и нисмо важни, али јесте земља косовскометохијска, а ми се ње одричемо. Албанци су Бриселским споразумом добили више него што су се надали и отворено кажу да их је брига за њега – ни пет пара не дају.
Скептицизам који осећамо почеће да нестаје када јасно кажемо да Бриселски споразум и за нас више не важи. Да се стање на терену враћа на време пре њега, па у подрумима ћемо да радимо ако треба, шупама, контејнерима, под ведрим небом. Да нема више подела на Србе северно и јужно од реке Ибар. Да ће се, као што каже моја пријатељица, када је нека мука митинг одржати и у Штрпцу, Шилову, Гораждевцу, и да ће на њега доћи и Срби са севера покрајине – да сви будемо, али заиста, као један. Из разлога да нам се народ не плаши као што је сада случај, да се окупљањима на северу можда црта нова граница. Да на тај начин шаљемо некоме некакву поруку.
Власт опстаје, територија нестаје
Хајде да тробојку развијемо у Штрцу, селима Средачке жупе где још Срба има и покажемо да је, упркос свему, и даље све у нашим рукама. Да ћемо престати да се боримо за ослобађање само појединих ухапшених Срба, већ за сваког где год да живи, уз сво поштовање ухапшенима на северу. Верујемо ми председнику Србије када каже да је Бриселским споразумом купио 10 година мира, да је за то време уследио развој остатка Србије. Можда су време и мир куповали и комунисти доносећи Устав из 1974. године чувајући њиме братство и јединство југословенских народа и народности, а како је нама било добро је познато, само, никога није било брига. Резултат такве политике значио је толико да се власт одржала, а територија нестајала.
Срби са Косова и Метохије – народ, не политичари – зато не могу да се помире са таквим одлукама. Многи су савили табак и отишли, а на тој земљи Албанци се шире. Остало је још да пипке рашире по северу покрајине, да се те земље докопају, јер то је и коначни циљ Бриселског споразума – обруч је већ постављен интегрисаним прелазима на којима су припадници косовске полиције.
Људи које помињем на почетку текста, те поштене душе, домаћине, што у реду чекају да дођу до динара да славу прославе нису мирни јер их не занима ситуација на северу или шта ће бити сутра са свима нама. Нису они дигли руке од Србије, већ се плаше да је обрнуто. Они мирно стоје свих ових деценија и трпе. Нас је живот на Косову и Метохији, без обзира ко је на власти, научио да трпимо. Ту је наша снага и зато још увек опстајемо. То је сва филозофија. Проблем је што то трпљење сада прати највећи страх откада знам за себе. Знате, једно је носити се са страхом од вишедеценијских непријатеља који су свако наше добро злом вратили, друго је имати страх да ће те сопствена земља једноставно одбацити. Због тог страха су многи отишли у последњој деценији. Тај страх нас тера да се Богу молимо да у новој прерасподели света будемо руски интерес, па како нам буде.
Славкске приче
Завршићу текст причом гостију са славе на којој сам била. Док је домаћин објашњавао једном делу гостију како је дошао до пара, па онда до димљеног шарана у условима када је слобода кретања додатно отежана – задовољан јер сви хвале његов укус – пажњу ми је привукла домаћица. Веровали или не, она је учествовала у разговору дела гостију који су се питали шта ће већ на пролеће бити са Албанцима. Потпуно надреална сцена ако је упоредимо са тренутном ситуацијом на терену, и у једном тренутку у разговор се укључују сви гости. Почеше да им “брину“ шта ће и како ће, па ко ће од Срба да се врати и шта конкретно мора да се уради. У разговору учествује и младић од 20 година који ради у фабрици код Албанца, и који са њима свакодневно разговара. Он инсистира на томе да ће мало Срба да се врати, у смислу џаба што ће они да оду. Разговор прекида здравица домаћина уз речи да је на нама да чекамо, и да ће Свети Никола да помогне. Крену друга прича, а неко од гостију рече да барикаде могу до фебруара.
То је значило да морамо да се вратимо у сурову стварност и опет страх да сами не забрљамо нешто, у тренутку када је чвор почео да се одвезује. Заиста, осионости код самих Албанаца, обичних људи, за сада нема – друго су институције. Ако би коментарисали њихове приче које слушамо, њихово разочарење у “државу Косово“ и жељу за одласком која је зачуђујућа и не јењава, онда разговор са славе има смисла. Они су мирни и љубазни само када их нешто плаши, а такви су сада. Све отвореније говоре како су искориштени за планове великих сила и како ни њих нико ништа не пита.
Шта ће из свега овога изаћи видећемо, и дај Боже да наши страхови остану неостварени. Ми само желимо да, ако се висока политика не само око КиМ већ и целог света ближи завршној фази, Србија игра – да се тако изразим – на целој територији Косова и Метохије. Све остало за нас јужно од Ибра је издаја.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице
Насловна фотографија: Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард
Извор Нови Стандард
