М. К. БАДРАКУМАР: Није куцнуо час за преговоре о Украјини

Настао је својеврсни руско-амерички „консензус” према којем је сукоб у Украјини још увек далеко од свог врхунца, који би водио према мировним преговорима. Руско гледиште јесте да би сваки евентуални споразум ишао у правцу кијевског прихватања „реалности на терену” – речју, прихватању Крима, Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области као интегралних делова Руске Федерације.

Али зар Русија не зна да ниједна влада у Кијеву не може себи да допусти прихватање захтева који подразумевају препуштање четвртине државне територије? С друге стране, Кијев жели да најури руске окупаторе и поврати украјинске границе из 1991. године, што подржава и Бајденова администрација. Зар не би требало да знају да су то пусти снови?

У ствари, пошто су четири некадашње украјинске области (искључујући Крим) далеко од тога да у потпуности буду под руском контролом и пошто Кремљ има намеру да их у потпуности „ослободи”, борбе се настављају у Донбасу, а даљи руски потези да обезбеде пуну контролу над Запорожјем и Херсоном зависиће од исхода ове борбе.

Али, преостаје велико питање: како било која кијевска влада може да преда простране делове украјинске територије након таквих жртава свог народа? То може да остави Русију пред само једним избором: да тежи потпуној победи.

Усклађена гледишта

Кључно је опредељење Бајденове администрације. Најјаснији индикатор да су САД далеко од било какве журбе да преговарају долази ни од кога другог до од саветника за националну безбедност Беле куће Џејка Саливена, чија је посета Кијеву прошлог месеца (баш уочи америчких избора на половини председничког мандата) изазвала бујицу спекулација да Вашингтон притиска председника Зеленског да преговара. Сада Саливенове опаске на једном наступу у Карнегију прошлог викенда јасно указују да Сједињене Државе делују у Украјини на дуге стазе. Он каже:

„Ми не знамо када ће се ово окончати. Оно што знамо јесте да је наш посао да наставимо пружање војне подршке Украјини на начин да буду у најбољој могућој позицији на бојном пољу, тако да, ако и када наступи дипломатија, они буду у што бољем положају за преговарачким столом. Тај час још увек није куцнуо и, последично, ми смо отишли пред Конгрес да затражимо знатан износ даљих ресурса који би нам омогућили да наставимо да се старамо да Украјина и даље има средстава за вођење овог рата. Уверени смо да ћемо добити подршку обеју странака за ово настојање… Нећу покушавати да предвидим будућност, али уверавам вас да тренутно чинимо све што је могуће да повећамо украјинске шансе да одбрани свој суверенитет и територијални интегритет… И да, то ће се вероватно наставити још неко време…”

Укратко, САД тврде да имају победничке карте у Украјини. Саливенова предвиђања су генерално у сагласју са есејом који је објавио некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер ове недеље у магазину Спектејтор у којем представља свој последњи скуп предлога за Украјину. Занимљиво је да Кисинџер тврди: „Украјина је постала важна држава у средњој Европи по први пут у модерној историји. Подржана од својих савезника и инспирисана својим председником Володимиром Зеленским, Украјина је зауставила руске конвенционалне војне снаге које се надносе над Европом још од Другог светског рата. А међународни поредак – укључујући и Кину – супротставио се руској претњи употребе нуклеарног оружја”.

Очигледно, Кисинџер је променио своју ранију процену и покушао је да усклади своја гледишта са прогнозама Бајденове администрације о сукобу. Са ове једностране перспективе, Кисинџер сада заговара мировни процес који би „повезао Украјину са НАТО, како год то било изражено” и повлачење Русије до линије од пре 24. фебруара, док би друге територије на које Украјина претендује – Доњецк, Луганск и Крим – „могле бити предмет преговара након примирја”.

Пројекција будућности

Међутим, изузетна ствар у вези са Саливеновим изјавама јесте закључак у којем потцртава како америчка интервенција у украјинском сукобу не би требало да се посматра као одвојена ствар. Као што је рекао: „Гледајте, на крају крајева, приступ Бајденове администрације јесте заправо покушај да се загледамо прилично далеко у будућност и да одредимо где желимо да буду САД и њихови савезници кроз деценију или две, односно како да обезбедимо стратешки максимално чврсту позицију спрам конкурената (читати спрам Русије и Кине).”

Према овом размишљању, Саливен објашњава да временски оквир у односу на који би требало сагледавати Бајденову администрацију јесте 5-10-20 година пре него 1-2-3 године, и у односу на тај оквир Бајденова администрација је самоуверена у погледу инвестиције коју је начинила у Украјини. (Сукоб у Украјини би могао да послужи као тема кампање председника Бајдена за други председнички мандат.) Саливен указује да је 2022. показала како „САД играју на дуге стазе” и у геополитичком такмичењу и у вези са транснационалним изазовима нашег времена. Према процени Бајденове администрације, кад се сагледа шира слика, овај приступ „почиње да бива исплатив”.

Оно што проистиче из оваквог сагледавања ситуације јесте да уколико је руска стратегија да „меље” (grind) украјинску војску, америчка стратегија је да „меље” руску. Према Саливеновој процени, украјински националисти су добитна карта, јер све док су они владајућа елита у земљи, не поставља се питање о „колапсу” украјинске државе и остаје исплативо за Вашингтон да продужује сукоб. На крају крајева, велики део оружане помоћи ће у крајњем исходу унапредити капацитете савезника НАТО тако што ће се старе залихе заменити, пошто су упућене у Украјину. У том контексту, зар оквир од „5-10-20 година” нема више смисла?

Војне стратегије

Исто тако, уколико је руска рачуница да се, што је сукоб дужи и што се више буде продужавао, повећава шанса европске дезинтеграције услед исцрпљености, онда је америчка процена сасвим обрнута: да ће продужени сукоб само збити редове западних савезника, пошто се Европа гнуша могућности руске победе, а препуштене саме себи, без великог америчког учешћа, европским земљама недостају капацитети да се суоче са руским дивом.

Једноставно речено, Европљанима је предодређено да буду у потчињеној улози, и они заправо немају другог избора. Овде се не сме превидети један важан моменат: у оквиру саме Европске уније, земље Источне Европе су преузеле предводничку улогу у украјинском сукобу, а оне се држе тврдолинијашког приступа и желе да виде потпуни руски пораз.

Ово доводи до темељне промене у европској политици са далекосежним последицама, што само иде у корист америчком трансатлантском вођству. Сједињене Државе се удружују са земљама Источне Европе, где Русија нема пријатеље. У основи, ради се о настојању Вашингтона да осигура да Русија не може да рачуна на попуштање западних санкција у догледној будућности, без обизра на питање територије.

Стога, у општим околностима, руски избор се своди на наношење разорног пораза Украјини у предстојећим месецима и постављање владе у Кијеву која неће бити под вашингтонском контролом. Али то захтева фундаменталну промену у руској војној стратегији, која би подразумевала истинску могућност сукоба са САД и НАТО у једном тренутку.

Слободан Владушић: Мегалополис и Трамп

Запад нема оружје којим може да се супротстави Путину – нека размисле шта даље

Кадиров: Хтели су прави рат – ево им га