У првој недељи децембра 2022. многи колумнисти „опште праксе” са одређеном репутацијом на енглеском говорном подручју суочили су се са бизарним искуством. Бити новинар специфичног и препознатљивог стила увек је са собом носило опасност (или привилегију) да ће вас неке млађе колеге опонашати или пародирати. Како се, међутим, поставити кад ваш стил преузима неживи „ентитет”?
Кенан Малик, аутор и публициста специјализован за неуробиологију и историју науке, пре десетак дана започео је свој текст за Гардијан у свом, рекло би се, типичном стилу: „Како напредује технологија за обраду природног језика, потенцијал четботова и конверзацијских система вештачке интелигенције (ВИ) изазива све већу помпу. Један такав систем, ChatGPT, тврди да је у стању да учествује у природном разговору с људима, па чак и да пружа корисне информације и савете. Међутим, постоји оправдана забринутост у вези са ограничењима овог и других конверзацијских ВИ система и њиховом способношћу да верно репродукују људску интелигенцију и интеракцију.”
Маликов читалац вероватно је климао главом, пре него што је прешао на други пасус: „Овај пасус није мој. Написао га је ChatGPT, софтверски програм вештачке интелигенције за конверзацију, након што сам затражио да направи ‘уводни параграф за текст у маниру Кенана Малика, о сумњама у способности ChatGPT-а’. Можда бих имао замерки на стил, али покушај је свакако импресиван. Није тешко разумети зашто је најновија верзија четбота изазвала такво узбуђење, чак помпу, откако је објављена претпрошле недеље.”
Ботови и остали скотови
Има томе већ и десетак година да је у српским дневнополитичким расправама највећа могућа увреда постала прозвати некога „бот”. За дивно чудо, фраза „четбот” са могућим значењем „четнички бот” није се примила.
Бот је скраћеница од „софтверски робот”, а ти су софтверски роботи у искуству већине људи углавном деловали примитивно, несофистицирано и инфериорно. У суштини, практично немогуће их је било заменити са стварним људским бићем. У том смислу, метафора „страначког бота” није лишена духовитости, пошто се имплицира да ту врсту посла (остављање најбаналнијих коментара по интернету, ‘ударање’ плусева и минуса) може једнако добро да ради и алгоритам.
Већина ботова на које већина корисника интернета наилази свакодневно дефинитивно није у стању да прође тзв. Тјурингов тест. Реч је о концепту који је осмислио Алан Тјуринг (1912-1954), чувени енглески математичар, у есеју који је објавио четири године пре своје смрти. На самом почетку есеја, Тјуринг поставља питање: „Могу ли машине да мисле?”
Као могући одговор, Тјуринг је креирао варијацију на друштвену игру „имитације” популарну у викторијанској Енглеској. Ту је идеја била да један мушкарац и једна жена оду у различите просторије, док публика остаје у трећој просторији и поставља им различита питања на исписаним цедуљама. Они обоје одговарају такође писмено, а сваком је циљ да покуша да довољно добро опонаша оног другог и да се публика превари, односно да поверује да је мушкарац жена и обрнуто.
На том трагу, Тјуринг је изашао са тезом да ако би човек паралелно комуницирао са другим људским бићем, односно са машином, и преварио се па помислио да је машина људско биће, да би то био доказ да се заиста ради о озбиљној вештачкој интелигенцији.
Импресионизам и ренесанса
Ово што сада овде пишем је чисти импресионизам, односно последица чињенице да у последњих шест-седам дана свакодневно барем по сат времена „убијам” доколицу користећи ChatGPT, али чини ми се да овде имамо посла са „машином” која би Тјурингов тест могла да положи.
Најчудеснији је заправо начин на који ChatGPT влада енглеским језиком. То је нешто што су у првим реакцијама потцртали и неки предавачи енглеског на врхунским америчким гимназијама и колеџима. Као што је Гугл транслејт, барем кад преводи између „великих” језика, међу којима постоји огроман корпус дела преведених с једног на други као што су енглески и француски или енглески и немачки, постао фактографски скоро непогрешив, а од озбиљних „људских” преводилаца се разликује понајпре тек по мањку смисла за естетско, тако је ChatGPT, кад је реч о „школској” есејистици, досегао ниво неке чврсте осмице.
У великој мери хуманистичко образовање се већ деценијама и вековима своди, између осталог, на развијање више писмености и есејистичке компетенције. Људи из образовне праксе знају да је један од великих проблема у последњим деценијама – плагирање. То је у српској јавности неколико пута било у центру пажње јавности из дневнополитичких разлога. Проблем плагијата је проблем крађе ауторског рада. Кад је о боту реч, међутим, то не може бити то.
Мала и ружна теологија
Ни Тјуринг није, наравно, пао с неба. Наговештаји те приче постоје већ код Ренеа Декарта. На Декарта се наслања Дени Дидро, а на Дидроа Алфред Ајер. Најсугестивнија анегдота која наслућује сагу о уметној интелигенције је она о тзв. „Турчину шахисти” коју је згодно разрадио Валтер Бенјамин.
Бенјаминов есеј О схватању историје почиње овако: „Као што је познато, постојао је аутомат који је на сваки потез шахисте одговарао противпотезом, што му је доносило победу у партији. Лутка у турској ношњи, са наргилама у устима, седела је за таблом на пространом столу. Систем огледала стварао је илузију да је тај сто са свих страна провидан. У ствари, у њему је седео грбави патуљак, шаховски мајстор, који је помоћу узица управљао руком лутке. Можемо замислити шта би у филозофији одговарало тој апаратури. Увек треба да победи лутка која се зове ‘историјски материјализам’. Она се без по муке може ухватити у коштац с било киме, ако унајми теологију, која је данас, као што знамо, мала и ружна, па се ионако не сме показивати пред светом.”
Бенјаминов скоро стотину година стар есеј показује се као пророчански. Тријумф бота је истовремено пораз индивидуализма. У том смислу није случајно да се све више потенцира питање правне регулације. Све оно што је деловало као збир фантазија Исака Асимова почиње да бива све реалистичније.
За Елизу
Постоје и друге „међустанице”. Једна од најчувенијих је компјутерски програм ЕЛИЗА који је средином шездесетих година двадесетог века у Бостону креирао Џозеф Вајценбаум.
Програм је добио име по књижевом лику Елизе Дулитл, јунакињи „Пигмалиона” Џорџа Бернарда Шоа. Како је она успела да усвоји вокабулар и граматику више класе, тако је и програм требало да буде што сличнији људској интелигенцији.
Дуго времена је управо ЕЛИЗА потенцирана као програм који је барем за појединце био пример могућности да се „положи” Тјурингов тест. Дошло је то и до популарне културе: од Џорџа Лукаса до Адама Кертиса.
Код онодобних белешки људи који су имали искуство са програмом ЕЛИЗА има занимљивих подударности са искуствима људи који ових дана користе ChatGPT програм. То је увек питање утиска да се не суочаваш са неживим „ентитетом”, него са људским бићем, да не кажем са створењем са душом. А откуд тај утисак долази? Отуд што ефектно и успешно „имитира” људскост. То никад не почива на чисто информативној вредности комуникације. Уосталом, то су све већ имали интернетски претраживачи. Нова вредност ChatGPT-а је управо у артикулацији искуства. А она се тешко разумева у категоријама које измичу људском.
Хумор и поезија
У првим „рецензијама” свега што је ChatGPT у стању да произведе, фокус је доминантно на две ствари: на поезији и на вицевима. За већину људи, способност да се креирају оригинална поезија и духовити вицеви су, чини се, понајбољи доказ полагања Тјуринговог теста.
Осим тога, увек се може и тражити „фингирање” нечијег стила. Аутор овог текста је на енглеском језику објавио четири књиге и, рецимо, двоцифрен број текстова, али је ChatGPT рутински пристао да „опонаша” и његов стил пишући уводни пасус потенцијалног есеја о напретку науке. И ту је постојао довољно велики „корпус” да се стил „скине”.
Али кад од бота тражите да напише сонет или хаику на ову или ону тему, односно ако желите да чујете виц о Титу и Стаљину или о Маргарет Тачер и Роналду Регану, па добијете сасвим коректну песму односно релативно духовит виц, онда је заиста тешко веровати да иза тога не стоји неки „људски фактор”.
У том смислу, чак и највеће и највидљивије критике целог овог концепта нису оне које поричу његов успех, него оне које је страх његових последица. Пол Кругман, примера ради, каже: „Ово ће да ужасно смањи потребу за интелектуалном радном снагом”. То звучи уверљиво, али то је такође и комплимент целом концепту.
Напослетку, људи склони теоријама завере увек ће рећи да није случајно да ова верзија четбота у овој варијанти долази у бесплатној и слободној опцији сваком становнику планете са интернетском конекцијом. Ако је једна калифорнијска фирма била спремна да овај програм понуди сваком потенцијалном кориснику, међу програмима који су тек у разради по својој прилици има и оних много развијенијих и много савршенијих.
ChatGPT је прикупио стотину милиона корисника за само пет дана. Гуглу је требало четрнаест месеци да дође до те тачке. Инстаграму је требало двадесет и осам месеци. Мајспејсу су требале три године, а Снепчету три године и осам месеци. И друге платформе, попут Нетфликса, Фејсбука или Твитера биле су много спорије.
Углавном, четбот на онлајн адреси www.chat.openai.com постоји једва мало дуже од три недеље. Ближи се крај године, а он већ рутински доспева на списак „догађаја” који су је обележили.
Одбојна је иначе она фраза да, ето, „живимо у двадесет и првом веку, а у Србији се ради то и то”, али овај узорак вештачке интелигенције је заиста повод да се озбиљно и друкчије размишља о будућности. Ако људи не буду мислили, мислиће, изгледа ускоро, неко други.
Извор РТС ОКО
Насловна фотографија:
