Виталиј Трофимов-Трофимов: НЕ ЖУРИТЕ СА МИРНОДОПСКИМ ПРОЦЕНАМА

Према коментарима који прате вести са Запада, често видимо да је жанр напада панике код нас знатно популарнији од жанра конспирологије. Код многих Руса расположење зависи од тога да ли се хладни фронт НАТО-а помера ка нашим границама, да ли се над нашом земљом формира област високог дипломатског притиска, очекује ли се преко ноћи још једно замрзавање у билатералним односима. То је природно за људе чије се мисаоне навике формирају у мирнодопским временима, али „мирољубива“ логика процене догађаја и њихових последица није прикладна за садашње време.

Резултат тога је појава специфичног – мироцентричног – мишљења. Већина је уверена да је мир нешто што се подразумева, а рат, напротив, резултат завере зликоваца, и штавише, обавезно у себичне сврхе. Иако нам историја показује да се ниједна револуција или рат нису завршили брзим и необузданим повећањем прихода и животног стандарда, него насиљем и пустошењем, које је требало обуздати и изградити миран живот. Мир је стање које захтева свакодневне напоре.

И наше међупроцене вести са линије додира испостављају се као искривљене. Тако, на пример, квантитативне методе у којима смо навикли да процењујемо набавке нису погодне за процену војних догађаја. Пословање је у великој мери засновано на квантитативним проценама: на израчунавању обима продаје, јединица производње, потенцијалних клијената, чинова интеракције са купцима. Али кад почнемо да рачунамо квантитет контролисане територије, а онда видимо „губитак“ – квантитативно пословно размишљање даје нам паничну слику.

И обрнуто, са становишта размишљања у рату, квантитет није одлучујући. Уџбеници историје пуни су прича о томе како су катастрофално мале снаге победиле надмоћнијег непријатеља применивши успешан маневар, географију или искористивши прави тренутак. Оно што је важно јесте квалитет – географија, време или вектор утицаја. И повлачење са десне обале мора се посматрати са становишта ових квалитета. Колико помажу: 1) очувању кадрова; 2) обезбеђењу несметаног снабдевања; 3) заштити инфраструктуре; 4) обезбеђењу удара у следећем кораку непријатељстава. Оно што за „мирољубиви“ ум изгледа трауматично – губитак раније освојене територије по цену очувања живота и здравља наших војника – за „војнички“ начин размишљања може изгледати као добар потез. Одлуке могу бити недвосмислено добре или лоше, али време је за војску низ уређених циклуса који поништавају логику узрочности.

Током првог такта једна страна напредује, а друга се брани. Током следећег мењају улоге: прва се фиксира на освојене линије, а друга иде у контраофанзиву. У трећем се поново мењају. У рату се не може бескрајно нападати и бесконачно бранити – временом ће се у офанзиви или одбрани прећи такозвана „тачка врхунца“ – а ефекат сталне офанзиве или одбране ће се претворити у супротан. Да би се то спречило, свака страна више воли да заврши такт на позицијама које су за њу повољне, а онда ће је у следећем срећа фаворизовати. Свој такт можете и прескочити. Тада ће се непријатељ после офанзиве прегруписати, освежити своје снаге и наставити офанзиву. У ствари, стање мира је кад једна страна не може у свом такту да одговори контранападом, док друга у дефанзиви поуздано држи своја досадашња достигнућа. Са ове тачке гледишта, очигледно је да је прелазак територија из руке у руку током војног сукоба уобичајена ствар. „Губитак“ освојене територије сам по себи не говори ништа о ефикасности армија.

Руске трупе прелазе у дефанзиву на оним линијама на којима ће у следећем такту стећи предност. Део таквих маневара често је и напуштање дела територије, намамљивање непријатеља на неку територију, дезинформације… Све је то стратешка рутина – баналности које „мирнодопски“ ум слабо разуме.

Нико не говори о „успеху“ пробоја ако група која се пробије одмах падне у огроман котао. У уџбенику нећемо наћи фразу: „Батаљон је успешно пробио линију фронта и, опкољен, потпуно је разбијен“. Управо каснији пораз јасно нам говори да пробој није био успешан. Одлука се проспективно оцењује као успешна или неуспешна само у мирнодопској логици. У рату не журите са проценама. Дешава се да се лажни мостобран испостави стратешки важнијим од главног, који није могао да се освоји (Балтичка операција Другог светског рата). Или је, напротив, задржавање важног утврђења довело до трошења свих војних ресурса. У ретроспективи постаје очигледно да га је требало одмах предати (Верден).

Главна порука Кристофера Нолана у „Тенету“ (2020) гласи: кретање напред кроз време једноставно је наша навика да време доживљавамо на овај начин. Можда је наше кретање у времену некако другачије. То је оно што разликује стварност од њене перцепције.

Ако испишемо сопствену биографију без датума, а затим запишемо датуме догађаја из биографије, можемо се суочити са необичном појавом – разлози за наше поступке биће хронолошки каснији од самих радњи. Односно, можемо схватити да се нешто дешава, па тек онда сазнати разлог онога што се дешава. Смисао нас временом сустиже, иако је деловао на наше поступке пре него што се испољио. Другим речима, читаву ову специјалну операцију можемо оценити у целини, појединачне тактичке догађаје и техничку страну СВО једном или другом речју, али увек треба запамтити да то радимо само због сопствене сигурности. Сад имамо приступ само делу значења онога што се дешава. Све ово ће се у потпуности разумети тек проласком времена. Зато је неопходно уздржати се од пресуда и показати храброст да сагледавамо догађаје у њиховој суштинској неизвесности.

Хитна аналитика је погодна за догађаје мирног живота, пошто је миран живот транспарентан за процене. Али војна аналитика, која оперише само половином значења, више личи на прорицање судбине. Ова аналитика може бити и погрешна и пророчанска, али, као и свако прорицање судбине, она није лишена сујеверја, предрасуда и свакаквих когнитивних хирова.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)