ОТАЦ ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Ружно је, како су у својој баналности експоненти Запада снимили „Попадију“

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

На Волињу и у Закарпатју се и данас прича једна анегдота коју знају и наши Русини. Наиме, приликом наметања уније притисцима и престижом, штапом и шаргарепом, мачем и новцима, често би поклекнуо свештеник и прихватио унију. Међутим, ништа од тога није било ако не би унију прихватила и попадија. „Прихватио поп. Није прихватила попадија. Шта је било са селом? Остало православно“.

Попадија има разних, наравно. Можда и најдубљи и најпотреснији њен приказ јесте матушка Алевтина у Сегењевом роману „Поп“ (код нас је позната његова екранизација). Уз сву Сремчеву – опет помало свељудску, помало баш српску – сатиричност према Цркви и Сида и Перса, баш као и Ћира и Спира, остају носиоци једног у суштини поштеног, радосног, кућевног, чредног, топлог свијета у коме и оно тамно у човјеку више изазива подсмијех него осуду. Истински трагичар Ћире и Спире јесте учитељ Пера и сам свијет који нестаје заједно са старим свештеницима и попадијама.

Затим нас чека читав један свијет комунистичке филмографије, у коме за свештеника није смјело да се нађе ниједно човјечно осјећање, па ни кадар. Читав низ отаца Макарија, чупавих и притворних, покварених и прљавих, увијек наопачке и погрешно укопчаних мантија и епитрахиља. У комунистичкој филмографији је свештеник бачен у блато.

И онда колонизатор снима „Попадију“. Гдје би требало да се прикажу сви банални клишеи одједном: рурална Србијица, византолики свештеник и барби попадија. Дакле: једна Црква која се сама ваља у блату ништавила.

Међутим, ма колико да смо окупирани, јасан знак тога да нисмо поистовјећени са окупаторима јесте чињеница да је неко морао да направи серију у којој је попадија приказана као банални експонент Мегалополиса, луткица брендираног живота. Оно најповршније у сваком човјеку приписано је жени (што неће изазвати бијес наших феминисткиња, што довољно говори о томе да оне не желе жену достојанствену у дубини њеног поимања и доживљаја живота већ једно „еманциповано“ а у ствари плитко биће, материјал за манипулацију и управљање).

Ипак, чињеница да је неко морао да сними ову параду баналности свједочи колико смо и даље далеко од пропасти хришћанског Запада.

Тамо би саме „Цркве“ снимале „попадије“ да покажу једној декадентној цивилизацији на умору да дијеле исти недостатак вриједности.

То што су експоненти Запада снимили „Попадију“ ружно је у својој баналности.

То што се у нама буни против те баналности по себи а нарочито против смјештања баналности у Цркву, Тијело Христово, говори о томе да нас, уз све наше заблуде и странпутице, и даље нису премљели.