Душан Пророковић: Да ли је Србија током „Бриселског процеса“ морала попуштати толико да сад дође до барикада?

KОЛИКО пута је, за претходних деценију и по, Милорад Додик означаван „некооперативним елементом“? При томе, допадање у тај статус носи са собом некада мање значајне, а некада озбиљне последице.

Саговорници из западног дела света су га заобилазили, против њега су покретане кампање и „посебни случајеви“, трпео је притиске и претње. И стално понављање тезе како ће некооперативност аутоматски довести до погоршавања положаја Републике Српске.

Наравно, нити се на такав начин рејтинг Додика срозао, нити се положај Српске погоршао. И поред бројних провокација, криза, турбуленција и ломова у политичком животу и општењу са међународним заједницом.

Зашто?

Одговор је једноставан: зато што је Додикова методологија била исправна.

Иако је одговор једноставан, није баш уобичајено да се у политици сви воде оваквим принципом. Јер, није ни лако за политичара да га „гурају у изолацију“, против њега организују кампање и остале „специјалне операције“, стално га притискају и прете му.

Елем, суштина Додикове методологије сводила се на то да (зло)употребљава мање проблеме, како би спречавао актуализацију већих. Просто, када међународна заједница, она западна подразумева се, скине са дневног реда питање нижег значаја, одмах се креће ка остваривању нечег већег. То је њихова методологија, уочљива још од мандата Карла Билта. И то је пут којим су намеравали да системски и суштински дедејтонизују БиХ.

Дедејтонизацијом БиХ не би било ни Српске. У најбољем случају, остала би „љуштура“, форма без садржаја. Како се не би дошло до великих питања која индукују велике проблеме и захтевају радикализацију политике, боље је онда затезати око „мањих ствари“, некада и „правити од буве медведа“, тако и куповати време, успоравати планиране процесе, амортизовати темпиране ударе.

О чему је реч, најбоље се може схватити упоређивањем Додикове методологије са оним што је Србија радила током „Бриселског процеса“ и преговора са Приштином.

Тачно је да су многи постигнути споразуми по много чему специфични, комплексни и да остављају неки маневарски простор за двојака тумачења у будућности. Међутим, тачно је и да су ти исти споразуми имплементирани уз асистенцију ЕУ и САД, најчешће на штету Србије и тако да се креира нова реалност у којој се потврђује „државност Косова“. Тачно је и да је Београд пожурио у испуњавању обећаног, заборављајући да подсети и ЕУ и САД да и Албанци имају неке преузете обавезе.

Пропуштено је сијасет прилика да се релативно мањи проблеми учине већим, да се тако избегне актуализација неких крупних тема и дође до логичног краја: отварања „статусне ствари“ по принципу узми или остави.

Напослетку, када се дошло до предворја те фазе, остало је само да се поново постављају барикаде, говори о употреби војске и новим црвеним линијама које се никако не смеју прелазити.

У међувремену, након што се преко неких претходних црвених линија пре или касније прелазило, дискутабилно је и поверење у речено и одлучност у одбрани позиција. Јер, методологија бејаше другачија, како сада бити убеђен да ће се променити?

А била је другачија, између осталог и због тога, што се није јасно и гласно говорило о недвосмисленим циљевима ЕУ и САД. Не, они нису били ту због статусне неутралности, дефинисања одрживог решења и поштовања интереса обе стране, већ да би кроз процес нормализације односа између Београда и Приштине најпре осигурали фактичко признање државолике творевине косовско-метохијских Албанаца од стране Србије, а потом и формално.

Недавно је Ангела Меркел рекла да они нису ни намеравали да испуне Минске споразуме.

Нису ни намеравали!

У чему се то разликује од њиховог приступа на Косову?

Статус Косова регулише Резолуција СБ УН 1244 из 1999. Косово је део Србије, али са посебном, суштинском аутономијом о којој треба да се договоре Срби и Албанци. Још од 1999. године ЕУ и НАТО су растумачили да то значи како се Срби и Албанци морају договорити о „независности Косова“.

Суштинска аутономија за њих значи независност. Они уопште нису имали намеру да испуне Резолуцију 1244 и да подстакну искрене преговоре између Албанаца и Срба, да се тако постигне трајно решење. И све што ЕУ и НАТО раде од 2008. јесу покушаји да се натера Србија на признавање такозваног „независног Косова“. Пошто им то не полази за руком, онда расте нервоза, а са нервозом и тензије.

Када тензије прерасту одређени ниво, онда долази до ескалације кризе. Због приступа ЕУ и САД од самог почетка овог процеса постало је јасно како ће ескалације кризе пре или касније бити, како ће се у једном тренутку то све завршити прекомерним растом тензија.

Начин да се то спречи били су и затезање око „мањих ствари“, и некада „правити од буве медведа“, куповина времена у циљу успоравања планираних процеса и амортизовања темпираних удара.

На такве циљеве може се и најчешће – мора се одговарати супротстављањем. То је правило у међународним односима.

Супротстављање око „мањих ствари“ доноси и мање проблеме, мање последице, мање трошкове, пошто су и тензије ниже. Доноси и притиске и претње, могућност да они који прибегавају супротстављању буду означени за „некооперативне елементе“, то јесте чињеница.

Е сада, да ли се због те чињенице много пропуштало и попуштало, време ће показати. Тек, оно што је рађено у Републици Српској, током великих турбуленција унутар БиХ и жестоке заинтeресованости колективног Запада, показује да се није морало нити пропуштати, нити попуштати.

Методологија се дефинише према циљевима. Како сопственим, тако и претпостављеним туђим.

А око циљева ЕУ и САД, дугорочним, стратешким, геополитичким, не треба имати никакве илузије.