Олга Андрејева: ТАЈАНСТВЕНИ ПЛАНОВИ КРЕМЉА

Дуго нисам ништа писала о Херсону, aли сад, пошто сам се мало охладила, ипак ћу написати. Покушаћу да пођем не од тренутних околности, већ од одређених општих запажања.

Од самог почетка СВО имам осећај да ми тражимо црну мачку у мрачној просторији, а притом уопште немамо разлога да верујемо да је она уопште ту.

Шта то значи?

То значи да се сви бројни покушаји анализе ситуације ослањају на једну просту очигледност. Ми чак ни приближно не разумемо ниво, квалитет и степен реалистичности планова Кремља.

Читава руска ренесанса коју можемо видети од фебруара одвија се искључиво у нашим главама. Народна подршка Специјалној операцији, коју је лако проценити по прикупљеним износима за помоћ фронту, а то су већ скоро милијарде, била је и остала наша лична ствар.

У потпуно истом положају налазе се чак и државни медији, који би, логично, морали да имају директне препоруке власти о стављању акцената у извештавању о СВО, а они, као што је већ очигледно, такве препоруке не добијају и делују на сопствени ризик.

Прогнозе које се масовно пуштају у јавни промет и даље су исто оно хватање црне мачке. Чак и ако се неке од њих остваре, нема разлога за веровање да су узрочно-последичне везе тог остварења управо оно што су аналитичари саопштили.

Предаја Кијевске области, Харкова, Балаклеје, Купјанска и на крају Херсона сведочи о потпуном нескладу званичних изјава и стварности. Фактички, тренутно стање ствари у СВО понавља структуру универзума – материја доступна нашем посматрању износи само 4 процента њене укупне масе. Преосталих 96% су тамна материја, о којој не знамо ништа.

Штавише, ми много боље разумемо задатке и циљеве друге стране него задатке и циљеве Русије.

Стога ми се чини да сада главну истраживачку пажњу треба усмерити не на фронт и уопште не на СВО, већ на земљу у целини.

Нећу даље писати о ономе што желим, већ о свом искуству грађанина и новинара.

Ми имамо државу која није настала из Гогољевог шињела, него из либералног пројекта 90-их. Општи концепт тог пројекта се сводио на једно – „пожурите, пожурите, само што није почело“.

Тешко је замислити да су размере растурања Русије 1990-их биле најмање усмерене на стварање институционалног система суверене државе. Не чак ни на тржишној основи. Напротив, радило се о што дужем задржавању инерције институционалног мањка.  А управо она, управо та суверена институционалност, која по дефиницији претпоставља постојање националних интереса, била је оно чега су се власти плашиле. Док ње нема, празник личног богаћења може да се настави.

А власти су регрутовале управо људе са овом логиком.

Долазак Путина у Кремљ изазвао је прекид у шаблону. Он је био човек који није из те колевке, него тврд менаџер који је кренуо да разбија тренд.

Истовремено, не бих говорила о Путиновим личним убеђењима, јер их не знам. У сваком случају, плашим се да стварно заменим жељеним. Све је то довело до отвореног гнева једног дела елите и покушаја другог дела да се интегрише. Али сама елита је остала скоро иста.

Логика „пожури, пожури, само што није почело“ – није нестала. И није могла да нестане, јер је попуњавање новим руководећим кадром долазило из институција које су првобитно створене за нови модел земље. Ови кадрови и даље долазе на власт из истих установа.

Као резултат, добили смо симулациони модел државе, који је само имитирао политички, економски, културни и други суверенитет. Суштина онога што се зове дубока држава остала је иста. Та логика је само мало закамуфлирана државним интересом.

Нису створени апсолутно никакви институционални механизми који би радили у корист националних интереса самом чињеницом свог постојања.

Управо та чињеница све нас који пратимо ток СВО доводи до чудне разрокости. Постоје људи који бране интересе земље, и постоји власт која брани – не зна се шта.

То је тачка која нас лишава могућности било каквих историјских паралела. Никад у историји Русије није било таквог раскорака између циљева народа и циљева власти. Живимо у паралелним реалностима које се међусобно поништавају.

Међутим, измењена реторика сугерисала је нешто друго: феномен промене самог концепта националног интереса.

Тада је прорадила наша исконска књижевноцентричност.

Народ и део елите су поверовали у нову реторику, а главна окосница моћи остала је у старој парадигми. Земља је постала пругаста, као зебра. Понегде делују ентузијасти, захваћени новом вером, а позиције држе стари кадрови.

У том стању је Русија започела СВО. Нема институционалног система, национални интереси нису дефинисани, народ је стављен у заграде илузијом социјалне подршке.

Шта ће бити даље, сазнаћемо накнадно. Ми својом аналитиком ни на који начин не утичемо на овај процес. Или ће СВО постати оно што је требало и чега су се елите толико плашиле последњих 30 година, или…

Па, ви разумете да ови бесомучни преговори које Русија води са Западом последњих 9 месеци имају много учесника. Циљеви Запада су генерално јасни. Распарчати Русију, уклонити Путина, преузети контролу над ресурсима и нуклеарним оружјем у корист НАТО-а.

А циљеви Русије зависе од учесника у преговорима. Ако их буду водили стари кадрови, онда се поставља само питање цене. Исход преговора у сваком случају биће предаја Русије, излазак из Украјине и тако даље.

Ако се у преговоре пробију прави државници, борићемо се.

Апсолутно не верујем у физички недостатак ресурса у смислу наоружања и победе на фронтовима. То је само питање мобилизације привреде, транспорта, логистике и тако даље. Све што Европа сада ради.

Говорим о томе да треба да се смиримо око Херсона. Како смо дали, тако ћемо и узети.

Главни рат се води у Кремљу.

И нико не зна ко ће тамо победити.

Важно је разумети једну ствар. Предаја није питање националних интереса земље, није ствар компромиса, војне логике и бла-бла-бла. То је конкретна продаја земље за новац у конкретним џеповима конкретних људи.

Ако стари кадрови победе, морамо се припремити за револуцију и експропријацију експропријатора.

Јер – ово је наша земља.

 

(Телеграм канал О. Андрејеве; превео Ж. Никчевић)