Владимир Умељић: ТИШИНА ЈАСЕНОВЦА

Прошло је већ око двадесетпет година откако је позната хрватска књижевница Славенка Дракулић објавила свој трактат „Тишина Јасеновца“ у угледном „Le Monde diplomatique“.

На то ме је „Фонд истине о Србима“ („Foundation for Truth of the Serbs”) из Београда замолио за један осврт, коментар овог њеног текста. Тај прилог је под насловом „Тишина Јасеновца, по Славенки Дракулић“ објављен у следећем броју „Le Monde diplomatique“.

Будући да се на ставу хрватских водећих елита – политичке, клерикалне и интелектуалне – према Србоциду хрватске државе 1941-1945. и Јасеновцу до данас ништа није променило, то желим да ставим на располагање мој тадашњи одговор хрватској ауторки (са само незнатним језичким коректурама, прилагођавањима и – услед недостатка простора – неопходним скраћењима), јер је он и даље врло актуелан.

Другим речима, тај текст нажалост потврђује непромењену примереност, диахронију важења Епименидовог: „Да ли лажов лаже, када каже да је лажов?“ по овом питању у Хрватској.

Молим за разумевање, да сам том приликом употребио бројне уводне цитате при преласку са једног аспекта теме на следећи. Занемарио сам, признајем, постулат Леонарда да Винчија:

„Ко много цитира, тај мање користи свој разум а више своје памћење“.

Надам се да то у овом случају није било тако, јер сам тада као прво желео да освежим памћење Славенке Дракулић и то не само навођењем примарних историјских извора, већ и мајеутичким подсећањем на начин размишљања великана хуманистичког духа кроз векове и миленијуме.

Осим тога и као друго, и  њен прилог је један (додуше политички конотирани тј. великим делом детерминисани, али ипак) књижевни текст. Та политичка одредница, међутим, налази најмање одраза у „неслагању са умањивањем броја жртава Јасеновца“ од стране њеног председника Фрање Туђмана, што она циљано поставља као тежиште свог излагања.

 

ТИШИНА ЈАСЕНОВЦА, ПО СЛАВЕНКИ ДРАКУЛИЋ

 

„Аналогија супротности је однос светла и сенке,

врха и понора, садржине и празнине.

Алегорија, мајка свих догми, је супституција

печата његовим отиском, као и супституција

стварности сенком – алегорија је лаж истине и истина лажи.“

 

(Eliphas Levi, Dogme de la haute magie, Paris, Baillere, 1856, XXII, 22)

 

Трактат Славенке Дракулић има несумњиво литерарне претензије и то је, нарочито у овом, политичком контексту, легитимна тежња једног књижевног аутора, који себе исувише радо осуђује на (ин)дискретно удварање читаоцу, на неминовну психолошку инструментализацију публике. То је пут који, додуше, не води ка шведском Нобелу, али утолико сигурније ка америчком Оскару.

Зашто би то икоме сметало?

Можда зато, јер је

• у најмању руку неукусно стотине хиљада српских жртава геноцида хрватске државе 1941-1945. (Србоцида) деградирати на ниво холивудских статиста. Један корак даље пак, могло би се говорити о накнадном и само неморалном комерцијализовању овог злочина;
• као и јер је непоштено, под плаштом једне јесење сонате сакрити чињеницу, да ауторкино здушно саучешће у злој српској судбини заправо врло личи на саучесништво у свехрватском пропагирању балканске верзије тзв. Auschwitz-Lüge („Лаж о Аушвицу“, негирање геноцида).
• Ако је то права интенција, онда тиме и њен (некњижевни) истомишљеник Фрањо Туђман, актуелно најпроминентнији заговорник те срамоте постаје, у очима историје и историографије, дефинитивно и хрватска трпиказна, неопходни део данашњег и будућег алибија хрватског „либералног“ односа (Дракулић) према прошлости.

Питање које се поставља, значи гласи, да ли је „Тишина Јасеновца“ Славенке Дракулић можда почетак катарзе хрватске интелектуалне елите у односу на Србе – нешто што се у Немачкој у односу на Јевреје већ педесет година дешава – или зачетак једне нове легенде, значи у домољубној функцији следеће фазе борбе са неизбежном, долазећом истином?

 

„Испричај ми прошлост

и ја ћу препознати будућност.“

 

(Конфучије, 551-479. пре Христа)

 

Ако је Славенка Дракулић поштен човек, онда су следећи редови и за њу писани а ако није, онда су јој те чињенице наравно познате, али и у том случају, и њој намењене. Никада није, наиме, сасвим некорисно поднети огледало пред очи онима, који обично (желе да) остану иза њега.

Вратимо се, дакле, чињеницама о историјској прошлости којима је, као што је познато, свака инфлација метафора (= алегорија) непотребна и туђа.

 

„Злочин, то понављам још једном,

био је само један, али неопростив –

јер је неко био рођен као Србин.

Живот у Хрватској, то је била смрт.“

 

(Салваторе Лои, италијански официр и сведок-очевидац Србоцида 1941-1945.)

 

Нацистичка војна машинерија је 10.04.1941. фактички већ поразила српске делове југословенске краљевске војске и, мада капитулација још није била потписана, хрватске усташе проглашавају у Загребу Независну Државу Хрватску и, уједно, отварају „сезону лова“ на Србе (Јевреје и Роме). Резултат је, према несрпским и научно верфикованим изворима, био

• преко 100.000 протераних,
• око 240.000 насилно покатоличених и
• више, можда и око 750.000 побијених припадника „српске националне мањине“.

Будући да би један историчар требало да буде обавезан једино научној истини и независан од наклоности своје публике, као што су то књижевници, то дозвољавам себи да цитирањем неколико горе поменутих извора ставим стрпљење читаоца на малу пробу:

• Обавештајна служба немачког Министарства иностраних послова извештава 02.07.1941. о „чудовошном терору усташа над српским становништвом“.
• Саветник немачког посланства у Загребу Трол потврђује то 10.07.1941. и позива се на извештаје „немачког војног команданта у Србији, разних јединица Вермахта, конзулата у Сарајеву и читаве серије других немачких органа“.
• Штабни шеф, СС-Групенфирер Турнер извештава 03.09.1941: „Према нашим извештајима само у Хрватској је убијено око 200.000 Срба.“
• Главнокомандујући немачких снага у остатку Србије, генерал Бадер, констатује већ 05.02.1942: „Хрвати имају без икакве сумње намеру да униште целокупно српско становништво“:
• Шеф СД (Sicherheitsdienst, Служба безбедности) јавља Хајнриху Химлеру 17.02.1942: „Усташке групе су починиле злочине не само над мушкарцима, већ пре свега над немоћним старицама, женама и децом и то на најзверскији начин. Број од Хрвата измрцварених, на најсадистичкији начин до смрти мучених православаца цени се на око 300.000“.
• Немачки посланик у Загребу Бенцлер јавља 16.09.1942: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана нису престали прогони Срба који су, према врло опрезној процени, коштали живота више стотина хиљада српских живота. При томе су почињени такви ужаси, који би се само од перверзних бољшевика могли очекивати“.
• Генерал Лер наводи 27.03.1943: „При усташком терору убијено је, према њиховим сопственим наводима, око 400.000 људи“.
• СС-генерал-мајор Ернст Фик пише Химлеру 16.03.1944: „Хрватска партијска група „усташе“ је католичка, недисциплинована, лоше обучена, делимично непоуздана у смислу борбених задатака и позната по чињеници, да је 600.000-700.000 конфесионално и политички другачије настројених, по балканској методи поклала“.
• Специјални изасланик за Југоисточну Европу, Херман Нојбахер, извештава: „Рецепт, који је усташки вођа и поглавник Хрватске Анте Павелић наменио православцима, подсећа на крваве верске ратове: „Једна трећина њих морају постати католици,, једна трећина мора да напусти земљу, једна трећина мора умрети. Последња тачка програма је испуњена (…) Када усташке вође тврде да је преко 1.000.000 православних Срба (међу њима одојчад, деца, жене и старци) поклано, то је по мом мишљењу хвалисаво претеривање. По извештајима, које сам ја добио, процењујем број беспомоћних жртава на око 750.000“.

Јасеновац, чија страшна тишина одједном пада Славенки Дракулић на плећа, био је систем концентрационих логора, који је обухватао око 210 квадратних километара а официјелно логорско гробље је заузимало више од једне четвртине укупне површине, дакле преко 56 квадратних километара (12,5 x 4,5 километара).

Наравно да су жртве гутали и незасити таласи Саве и усијана ждрела високих пећи, није значи чудо да је Павелић 1942. једном окружницом обавестио сва усташка командна места да „сабирни и радни логор Јасеновац може примити неограничени број затвореника“.

То није изненађујуће јер, сложићемо се, није лако напунити мртвима простор непознате дубине и површине од преко 56 квадратних километара, дакле више од 5.600 хектара, односно 56.000.000 квадратних метара.

Заиста један читав подземни град, са претежно српским становништвом.

Хрватски (надземни) градоначелници су се смењивали, од Вјекослава Макса Лубурића, Анте Марића и Ивана Ранка, преко Мирослава Филиповића до Динка Шакића.

Није недостајало ни римокатоличких душебрижника, као што је то нпр. био пречасни Ивица Бркљачић, командант логора у лето 1943, или Ивица Матковић, Звонко Брекало, Јозо Матијевић, Челина, Липовац…

Шта је утврдила наука, шта кажу тадашњи џелати и преживеле жртве о „сабирању и раду“ у овој мануфактури смрти (примедба: број жртава до данас није дефинитивно утврђен)? Само неколико исказа:

• Л. Хори и М. Брошат називају Јасеновац „логором за уништавање“, у коме је вероватно „око 200.000 људи, пре свега Срба убијено“.
• Теофило Гардини извештава о једном врло специфичном такмичењу, које су усташе организовале. Наиме, радило се о томе, ко ће „Србосјеком“ заклати највише Срба у току једне ноћи. Победио је, са преко 1.000 жртава, један бивши питомац фрањевачког манастира Широки Бријег, по имену Перо Брзица, ватрени „крижар“ и, после те ноћи између 29-30. августа 1942, и новопечени „Краљ србоклања“.
• Бивши фрањевац и један од команданата Јасеновца, Мирослав Филиповић („фра Сотона“) изјављује 25.06.1946. на саслушању: „Према подацима Макса Лубурића, који је вероватно водио евиденцију о усмрћеним Србима, убијено је у ове четири године око 500.000 Срба у Јасеновцу“.
• Преживели хрватски заточеник Јасеновца К. Хубер каже: „Свако ко је био у Јасеновцу зна, да су усташе у просеку убијале у просеку између 1.000 и 1.500 људи за ноћ а када би добијали појачања, онда и више. Откривени су масовни гробови са 300.000 до 400.000 лешева. А где су они, који су бачени у Саву? Или по околним пољима побијени?“
• Поменимо и то иако, још једном, број жртава Јаеновца до данас није дефинитивно утврђен, да је несумњиво компетентни Вјекослав Макс Лубурић на прослави годишњице логора 09. октобра 1942, вероватно на основу своје евиденције, гордо констатовао: „И тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Еуропи.“

Какав је однос Фрање Туђмана према овим, иначе лако доступним чињеницама тј, зашто га „куди“ Славенка Дракулић?

 

„Чак и када се појави нешто тако монструозно,

морамо га схватити као дело природе,

ма колико се оно разликовало од људског.“

 

(Paracelsus, De homunculis, Operum Volumen Secundum, Genf, De Tournes, 1638.)

 

Фрањо Туђман тврди не само да су нацисти побили „само“ око 600.000 Јевреја, већ и да је у Јасеновцу нашло смрт „највише 30.000 људи и то Јевреја, Цигана, антифашистичких Хрвата, мада и Срба“. Он, значи, пориче чињеницу Србоцида и игнорише непоткупљиве историјске чињенице.

Због чега је, међутим, уопште потребно увођење бројчаног аспекта геноцида у дискусију, када је познато да жртвени квантитет ни у ком случају не дефинише стравични квалитет овог облика масовног убиства?

Позитивни разлог је, јер пијетет према недужним жртвама ускраћује живима право на заборав. Матија Бећковић с правом каже: „Нико није толико мртав као онај, коме се пуца у душу“.

Негативни разлог је, јер апологети злочина геноцида из свих нација, које носе злехуди жиг убилачких сународника, подлежу увек истој несрећној заблуди, наиме, да је минимизирањем броја страдалника могуће кад-тад прогласити Каинов знак непостојећим.

У Немачкој се ширење оваквих „повијесних истина“ кривично гони и строго кажњава, јер се сматра да је тзв. Auschwitz-Lüge („Лаж о Аушвицу“, негирање геноцида) не само бласфемија и неопростива увреда за жртве, као и за здрав разум, већ и утирање пута за нова (стара) злодела. Сходно искуственој констатацији: „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се он понови.“

У Хрватској је пак балканска верзија те исте Auschwitz-Lüge очигледно одлична препорука за највиши политички положај у држави.

Жалосна је чињеница, да је изузетно тешко једног тако циничног прагматичара великохрватства сматрати још једним боголиким дететом Свевишњег, док је врло лако у њему видети Парацелзусовог хомункулуса без морала и етике, савести и вере.

Трагично је да је Туђман најпопуларнији политичар Хрватске, али емпиријска чињеница је, да сваки народ има политичаре, које заслужује.

Није, додуше, никаква тајна да се он ту налази у најбољем друштву.

Париски „Le Monde“ је већ 10.02.1981. пренео говор кардинала Фрање Кухарића, у коме овај председник Хрватске бискупске конференције „осуђује покушаје да се његов претходник Алојзије Степинац окриви за смрт 40.000 жртава, које се приписују логору Јасеновац“.

Где је Славенка Дракулић нашла место у једном оваквом „систему вредности“?

 

„На шта те подсећа ова риба?

На друге рибе.

На шта те подсећају друге рибе?

На друге рибе.“

 

(Joseph Heller, „Catch 22“, New York, Simon & Schuster, 1961, XXVII)

 

Славенка Дракулић пише емотивно и стилски допадљиво о једној теми, о којој се нажалост још увек мора писати трезвено и промишљено. Њена демонстративна болећивост не може да покрије потпуни недостатак сензибилности која је, још једном, прва брига сваког честитог немачког интелектуалца, који се бави Холокаустом.

Не желим да дубље улазим у њене мотиве, да ли се значи ради о неумешном покушају искреног суочавања са овим поражавајућим поглављем хрватске историје или пак о једном рафинираном потезу подршке својим туђмановским сународницима. Желим, међутим, да подсетим на Макијавелијев постулат: „Није важно шта ко каже или уради, важно је коме то користи“.

Одговору на горње питање приближавамо се даљим читањем њеног текста.

Не може се, наме, превидети нпр. њена директна (и врло нелогична) дискредитација Срба у односу на разарање музеја у Јасеновцу у време последњих грађанских ратова после сецесије Хрватске на крају 20. века:

„За време четворогодишње окупације, Срби су имали довољно времена да пљачкају и руше. Када се погледа католичка црква и куће у центру села, које су миниране, схвата се да су Срби такође опљачкали музеј. Јер никоме није било у интересу да се он очува.“

Срби су, дакле, заиста били агресори, који су окупирали најмногољуднији српски (подземни) град испод једног села и шире у ондашњој и данашњој Хрватској? Да би потом ти потомци жртава Србоцида, кога су извршили Хрвати а без да су га њихови потомци икада признали, опљачкали и разорили тај једини споменик својим злосрећним прецима, родитељима и фамилијама, јер ето „… никоме није било у интересу да се он очува“ (?!)

Још упадљивије је њено учешће у недостојној лицитацији лешевима Јасеновца, њених 60.000 према Туђманових 30.000, иако она то представља као „куђење“, као „прекор“, упућен Фрањи Туђману.

Њен наводни ламенто над жртвама, значи, требало би видети у овом светлу:

Када би врли хрватски председник којим случајем изашао на светску пијацу ужаса и понудио јеврејским потомцима жртава Холокауста цифру од рецимо 800.000 или 1.200.000 побијених а Србима, Јеврејима, Ромима 50.000 или шта више њених 60.000 жртава Јасеновца – да ли би се смирило бунтовно срце Славенке Дракулић, да ли би јој пао терет с леђа, да ли би „усамљени бели облаци“ чујније промицали небом изнад некадашњег губилишта, без бојазни (чије заправо?) „да ће пробудити мртве душе Јасеновца“?

Како би, дакле, требало разумети њене намере при писању овог трактата?

Да ли је она желела да се представи као неко, ко је „бескомпромисно за компромисе“, чак и тамо где их нема и не може бити и стога, слободно по Епимениду, оставила отвореним, да ли је за компромисе (наравно са Туђманом, његових 30.000 према њених 60.000 жртава Јасеновца) или против њих, што би значило да је само покушала супституцију печата његовим (наводно варијабилним) отиском (Eliphas Levi)?

Упрошћено речено, да ли је она заиста веровала, да ће балканска (хрватска) верзија „Лажи о Аушвицу“, коју и она у овом трактату заступа, бити прихватљивија, уколико се увије у болећиве, распеване обланде и изрази тихим, сетним тоновима?

Може ли се неопростива увреда за жртве геноцида и здрав разум или шта више бласфемија поништити меланхолично интонираним књижевним стилом, поетичним метафорама и дубоким уздасима?

Сигурно, врло је тешко на основу само једног текста дефинитивно рећи, ко је и шта је његов творац. У конкретном случају, међутим, могу мирне савести да кажем шта Славенка Дракулић није, наиме, критички и савесни хрватски интелектуалац у потрази за истином.

Уколико су пак моји резони сувише егзактни и моји критеријуми сувише строги, јер она ипак није човек науке већ књижевности, дозвољавам себи једно врло конкретно питање – зашто у последњих педесет година ниједан хрватски мислилац, ниједан човек књижевности није позајмио мртвима свој глас?

Односно (и само консеквентно) зашто су Славенке Дракулић ћутале, док се њихова држава при крају 20. века уз НАТО-благослов „чистила“ од највећег броја српских староседелаца, зашто су чекале да се страшна тишина Јасеновца прошири на читаву данашњу Хрватску?

Чује ли се та тишина данас, без Срба, боље?

Закључно, никада ниједан Туђман не би успео да супституише стварност (= истину) патолошком сенком своје једноумне бескрупулозности, оствари сан Анте Павелића и реализује алегорију, која је догматска лаж истине и истина догматске лажи, да су Славенке Дракулић на време схватиле – прародитељски грех вам само Бог може опростити, родитељски само Србин из Јасеновца.

Јер тишина Јасеновца нису „усамљени и неми бели облачићи, који обасјани топлим руменим сунцем плове по плавушном небу“ изнад  једног физикално ограниченог места страве, које је једном зачудо поседовало неограничени капацитет и 56 квадратних километара гробног простора још неизмерене дубине. То би морала да зна и свака риба, која само подсећа на друге рибе.

Не, тишина Јасеновца, то је ћутање мртвих Срба и живих Хрвата.