Павел Кухмиров: ДОНБАС И РЕСОВЈЕТИЗАЦИЈА

Без обзира на сав антиидеолошки набој нашег садашњег званичног дискурса, идеолошки процес и даље траје. Поготово сад. Поготово у Донбасу. Да, не прелива се на широку публику (било би чудно). Али тако је одувек било – од самог почетка догађаја 2014. године. А управо се сад у Донбасу води дискусија, коју не могу да не прокоментаришем, укратко. Тим пре јер у њој учествују људи које лично познајем и дубоко поштујем. Чак и узимајући у обзир чињеницу да се у овој ситуацији, најблаже речено, са њима не слажем у свему.

Суштина ствари је следећа: знаменити доњецки командант Александар Сергејевич Ходаковски (последњи преживели теренски командант прве милиције ДНР), који је недавно учествовао у ослобађању Маријупоља, критички је говорио у свом Телеграм каналу о спонтаној ресовјетизацији која се дешава током специјалне операције: рестаурација споменика Лењину, совјетска реторика, употреба црвеног барјака итд. Да нагласим: не „против“, већ „критички“. И то је изазвало озбиљне приговоре.Аргументи уваженог Александра Сергејевича, уопштено говорећи, своде се на то да је та идеја своје већ одживела и, што је најважније – она је супротстављена Православљу. На које се он позива, у принципу одбијајући ресовјетизацију. Цитираћу два његова последња поста на ту тему:„… А зашто да волим Лењина? Лењин није био никакав доброћудни дедица. Била је то једна од најпаметнијих и најефикаснијих машина тог времена…Ја сам против рушења споменика и о томе сам више пута говорио у православној заједници. Али још једном постављам питање: зашто узнемиравати пепео мртвог и несахрањеног човека? Невски, Донски, Суворов, Ушаков, Жуков, Коњев, Толбухин, Рокосовски… Све су то руски људи по духу, који су бранили своју земљу и умножили је. А политичари који су гурали идеје противне људској природи – то је нешто друго, по мом мишљењу…

Успут… Идем на положај кроз село – према мени пешице командант руске ваздушно-десантне бригаде. И онда ми објашњава – био је у цркви да запали свеће.

Стижем на положаје, на заједничко командно место – ту је заменик команданта исте бригаде са бројаницом у рукама и иконицом од картона чија ивица вири из џепа панцира… И то се дешава свуда, стално.

Ждребенце се уплашено хвата за коња, дете се крије иза мајчине сукње – траже заштиту од најмилијих, од оних у које верују и у које се уздају… Али поента није само у мистичном страху од опасности – поента је и у томе да нема коме другом да се верује и да се нема на кога другог ослонити. Не ослањајте се на кнезове и синове људске – у њима нема спаса. Само опасност разоткрива и изоштрава ово разумевање, а удобност само изазива жудњу за безопасном патњом. И о Лењину можете да вичете са дивана колико год желите, али командант бригаде није носио цвеће на његов споменик… Има много споменика, много поклоника, – али у нашим црквама цвеће сваки дан, а око споменика….“Па, поделићу своје мишљење о овом питању, што је могуће краће, јер не желим да учествујем у самој дискусији. Не волим да се јавно свађам са људима које поштујем. За почетак, одмах ћу појаснити: ја нисам никакав љубитељ совјетског периода наше велике историје. Као што нисам ни његов мрзитељ. Процењујем то мирно и, надам се, објективно. И сваког ко покуша да ме емотивно/хистерично затетура у једном или другом правцу, шаљем на познату адресу. Опет, без упуштања у дијалог (доста ми је оваквих бесмислених разговора, момци). А сад на тему. Категорички се не слажем са Александром Сергејевичем да су совјетски симболи и сама ресовјетизација, као таква, на ослобођеним територијама негативни. Све је сасвим супротно. Управо то се доживљава као обнова историјске целине, коју је уништила Украјина. Историјска Русија (у најчистијем смислу те речи) постојала је са совјетским симболима скоро један век. А сећање на њу долази директно од људи који је доживљавају као нешто своје, исконско. Штавише: повратак совјетских симбола народ на ослобођеним територијама доживљава управо као повратак историјске Русије. Можете се односити према томе како год хоћете, али то је чињеница. Као што је чињеница и да народ има потпуно исти однос према руском Православљу.Што се тиче супротности између Православља и совјетског периода – да, оно постоји. Али то није датост, већ наша историјска трагедија, која се мора превазићи. Чак је и распад Совјетског Савеза, у много чему, био последица истог непомирљивог супротстављања Православља и совјетског начина живота. А да се ова ситуација својевремено није догодила, онда СССР не би пао и садашњег рата једноставно не би било.А до овога што се сада дешава, нашу заједничку домовину (говорим о територијама са обе стране опсцене границе из 1991. године) довела је управо десовјетизација. Пре свега Украјине, али и Русије, као и других делова наше заједничке Отаџбине. Штавише, она је та која се на крају тотално претворила у дерусификацију. Та два процеса су ишла руку под руку, а обрнута русификација, по мом мишљењу, може бити комбинована са одређеним елементима ресовјетизације. То је, као минимум, логично.Даље, кључни идеолошки садржај актуелне војне операције јесте рат против украјинског фашизма и глобалног зла у његовој позадини. И такав рат, у сваком случају, даје нам референце на Велики отаџбински рат – повлачи с њим директне паралеле. Управо се њени архетипови спонтано траже: црвене звезде, знамења Победе, знаци и симболи. Зашто све ово супротстављати Православљу – другом, не мање значајном делу наше самоидентификације? Уосталом, то је и даље иста грабуља, само је прилаз са друге стране. Потпуно исте грешке совјетског периода (које су се лоше завршиле) и касније већ сасвим свесне зле намере наших непријатеља. Али ми, напротив, треба да повратимо интегритет, зар не? Штавише, према свим социолошким студијама, не само у Русији и Украјини, већ на читавом постсовјетском простору, проруска и просовјетска осећања се преклапају и постоје готово неодвојиво (са изузетком ставова социолошки маргиналних група).Чињеница да уважени Александар Сергејевич не воли револуцију у било ком облику може се разумети – томе доприносе и његово занимање и искуство из протеклих осам година. Али сам захтев за ресовјетизацијом није револуционарне природе – напротив, дубоко је конзервативан. И овај конзервативизам се, у својој суштини, не разликује много од православног – он је у истој мери традиционалан. Ја овде, напротив, видим историјску шансу за Русију и руско друштво. По мом дубоком уверењу, само помирење Православља и совјетског периода може да нас изведе из зачараног круга. Напомињем да потпуно исто говорим о другим традиционалним верским конфесијама у нашој земљи. И не само у њој. То је моје мишљење. И не само моје.Још једном понављам, за посебно даровите љубитеље и „свете Русије“ и „непорочног комунизма“ – нисам љубитељ совјетског периода и нисам његов мрзитељ. И нећу да се свађам ни са ким од вас – идите у миру. Овај текст сам написао као својеврсни одговор особи коју поштујем. Али грађане који заузимају много више функције и емитују сличне идеје, питао бих: да ли ви тачно разумете шта радите, или је као и увек? Да ли дефинитивно имате чиме да замените ресовјетизацију коју сањате да демонтирате? У идеолошком смислу?Или опет живите у свом свету, у којем небески Јерусалим лебди над Москвом, а фашистичка Украјина у једном дану бива побеђена снагама „једног падобранског пука“? Нећу ништа рећи. Знам одговор. А питање нека виси у ваздуху.

(rodinananeve.ru; превео Ж. Никчевић)