Драгољуб Боснић: Какве су перспективе руске војне моћи?

Већина стручњака се слаже да је руска војска друга најмоћнија на планети, чак и ако искључимо оружје за масовно уништење. Када се оно узме у обзир, разлика између САД и Русије с једне стране и остатка света с друге стране је још израженија. У сваком случају, руска војна моћ је неспорна. Међутим, све до релативно недавно, велики део те војне моћи био је резултат совјетског наслеђа. Пре касних 2000-их, руска војска је у суштини била умањена верзија совјетских оружаних снага. Последице њеног наступа 2008. у Грузији довеле су до реформе која је у суштини створила савремену руску војску. Доктринарне промене које су тада покренуте трансформисале су војну моћ Москве на начин који није виђен отприлике пола века.

Једна од првих промена које су спроведене била је трансформација руске војске у компактнију и мобилнију силу. Бројне и гломазне формације совјетског типа које су се ослањале на масовну употребу војне технике и милиона војника замењене су јединицама са много бољим односом квалитета и квантитета, као и знатно унапређеном координацијом и ISR (обавештајним, надзорним, извиђачким) способностима. Ово се показало као изузетно ефикасно на бојном пољу свега неколико година касније када је релативно мали руски контингент успео не само да заустави напредовање ИСИС-а и других терористичких група које су уништавале Сирију, већ и да помогне тој земљи да врати највећи део изгубљених територија. Са отприлике 155.000-200.000 терориста неутралисаних током руске интервенције у Сирији, а да на терену никада није имала више од пар хиљада војника и неколико десетина летелица, Москва је доказала нове способности својих оружаних снага.

Програм модернизације

Остаци огромне совјетске војске су темељно модернизовани током касних 2000-их и почетком 2020-их, што се показало непроцењивим током руске контраофанзиве у Украјини. Међутим, програм модернизације је морао бити ревидиран након што је искуство у борбама против снага кијевског режима показало потребу да се овом процесу приступи мало другачије. Тада је потврђена важност беспосадних система, посебно наоружаних и „камиказа” дронова. Руска војска је такође морала да изврши одређене доктринарне промене како би своје јединице учинила још ефикаснијим. Поред тога, војна индустрија је почела да оптимизује истраживања и развој, производњу итд. како би боље искористила своје ресурсе. Ово је омогућило не само одржавање, већ и повећање ефикасности производње.

Други важан аспект је стратешка војна доктрина и управо та компонента руске одбрамбене политике највише брине политички Запад (посебно Америку). Пентагон је 2019. предвидео да ће руска војна моћ достићи врхунац 2028. и да би САД требало да учине све што могу да спрече Москву да настави са својим програмом наоружавања. Један од начина да се то уради била је ескалација украјинске кризе до тачке у којој евроазијски гигант није имао другог избора осим да интервенише, што је требало да резултира ометањем тог програма, као и исцрпљивањем постојећих руских снага. Очекивало се да ће руска привреда бити у расулу због санкција и да ће то учинити имплементацију програма наоружавања практично немогућом.

Међутим, ратоборна таласократија је погрешно проценила робусност руске привреде и истовремено преценила утицај санкција на технолошку снагу Москве. Не само да је Русија још увек у стању да производи напредно оружје, већ наставља да развија ракете и друге врсте наоружања које су без пандана у свету. Русија је и даље светски лидер у хиперзвучним технологијама, толико да њени конкуренти из НАТО-а непрестано шаљу шпијуне и покушавају да подмите руске научнике да продају своје знање. Неколико људи је ухапшено због овога последњих година, што признају чак и перјанице западне пропагандне машинерије, иако и даље инсистирају на томе да је Русија наводно „технолошки заостала”.

Програм наоружавања

Остала достигнућа руске војне индустрије укључују нове типове тенкова, оклопних возила, копнених и летећих дронова, итд. Руска ратна морнарица добија десетине нових напредних подморница, како на нуклеарни погон, тако и дизел-електрични, подводне дронове, као и мноштво површинских бродова. Руске ваздушно-космичке снаге добијају нове типове летелица, укључујући најсавременије дронове које контролише напредна вештачка интелигенција, борбене авионе нове генерације, стратешке стелт и конвенционалне бомбардере (односно ракетоносце у руској војној номенклатури) итд.

Руске стратешке ракетне снаге, које располажу најмоћнијим оружјем у историји човечанства, добијају нове ИБР (интерконтиненталне балистичке ракете), као и напредне ХГВ (хиперзвучне једреће бојеве главе), које су дословно без аналога у свету. Истовремено, Русија проширује своје већ импресивне могућности у свемиру и свемирској одбрани, практично онемогућавајући извођење орбиталних напада, уз скоро тренутну одмазду. Па ипак, чињеница да је Русија у стању да уради све ово, иако је практично под опсадом и истовремено спроводи своју контраофанзиву против пузеће агресије НАТО-а, је оно што највише брине Пентагон. Док Северноатлантски савез има укупан војни буџет од 1,3 билиона долара (преко 60% глобалне војне потрошње), руски износи 65 милијарди долара (нешто више од три одст укупне светске потрошње), што је отприлике 20 пута мање.

Упркос томе, Русија је у стању да знатно оптималније искористи своја средства за одбрану, пошто одржава најмоћнији термонуклеарни арсенал на свету, најмоћнију копнену војску, друго по величини ратно ваздухопловство, као и другу највећу морнарицу на планети. Ако Москва несметано настави програм наоружавања до 2030. године, Пентагон предвиђа да ће Русија бити далеко испред НАТО-а у многим кључним областима. У комбинацији са неумољивим растом војне моћи Кине, за коју се такође предвиђа да ће достићи свој врхунац почетком 2030-их, САД се суочавају са геополитичком ноћном мором истовременог сукоба не са једном, већ две суперсиле са војном моћи која је у најбољем случају скоро једнака америчкој, или у најгорем знатно напреднија.

 

Драгољуб Боснић је геополитички и војни аналитичар. Аутор је текстова за Fort Russ News и InfoBRICS који се баве војном технологијом, глобалном економијом и геополитиком, са фокусом на Балкан, Евроазију и ривалство великих сила.