Танасковић: Исповест једног саветника

• Авдић у својим фантазмагоричним спекулацијама, инсинуира да се Ћосићу, чији сам саветник био, можда и допало то „што је ‘по позадинским инструкцијама Алије Изетбеговића’ извршен пуч у Исламској заједници и што је она престала имати југословенски оквир и била сведена на републичке димензије
• С пуном одговорношћу тврдим да Добрица Ћосић није имао појма о збивањима у ИЗ Југославије и пучу који су у њој против легалног поглавара Јакуба Селимоског 1993. године извршиле присталице будућег, „обновитељског“ реис-ул-улеме Мустафе Церића. То знам, јер ме је питао „ Дарко, шта се то тамо у Сарајеву дешава?“
• Авдићу препоручујем да прочита књигу Драгослава Ранчића, такође једног од Ћосићевих саветника, „Добрица Ћосић или председник без власти“ (Београд, 1994)…
• „Феномен Ћосић“ надалеко превазилази оквире расправе са једним тенденциозном, псеудолибералном и надобудном шехерском новинарском „звездом“. Али, крајње је време да неко смогне снаге да се озбиљно, објективно и истраживачки посвети утврђивању стварне Ћосићеве улоге у вези са ратом у БиХ, а и на ширем, српском и југословенском политичком плану
• Ћосић заслужује стручног биографа, чистог од мржње и предрасуда, слободног од идолопоклонства и интелектуалне несамосталности, да се и убудуће разни површни и недостојни лајавци не би иживљавали над његовим јединственим и слојевитим, импозантним ликом и делом

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ОВО није наставак полемике са Сенадом Авдићем и са његовим дводелним „Одговором Дарку Танасковићу“ (у „Слободној Босни“ од 10. и 17. новембра), јер нити налазим за потребно нити намеравам да се убудуће оглашавам поводом било чега што би он евентуално о мени, непосредно или посредно, написао. Разлог је једноставан. Авдић није чињенично демантовао ниједну тврдњу коју сам изнео у свом реаговању на његов памфлет „Поруке и поуке Додиковог ‘мини Газиместана’: Бивши „Марковићеви реформисти“, Додик, Кустурица, Кецмановић, Калинић нису већи Срби од Караџића или Крајишника, али јесу већи Руси! („Слободна Босна“ од 27. октобра). Бавио се мојим моралним ликом, двоструким мерилима и наводним лицемерјем у односу према збивањима у БиХ пре, током и након ратних година (1992-1995), а не оним што сам изнео као аргументе против његових тврдњи и оцена/клевета. Заменио је тезе, јер није имао шта конкретно да одговори. Заправо, имао је!

Авдић је виспрен човек и искусан новинар, а није ни без одређеног степена доследности и интелектуалног поштења које сам, читајући неке његове текстове, запазио и уважавао. Узгред, неки Авдићеви угледни и часни београдски предратни пријатељи, са којима је и интелектуално и кафански друговао, запрепашћени су регресивном трансформацијом тог, како су га доживљавали, слободномислећег и идеолошки неоптерећеног јарана.

Схватио је, дакле, мој критичар да је написао неистину, сврставајући ме међу негаторе ратних злочина почињених у БиХ, па је то у суштини и признао, крстивши своју лажну тврдњу „непрецизношћу“, да би потом, реторички ми, ђоја, захваљујући на пруженој му прилици, на неколиким излишним страницама неспретно покушао, опет морално ме оцрњујући, да ту „непрецизност“ затрпа гомилом неделотворних, шупљих и некохерентних исказа.

Ево како је он објаснио своје претходно неопрезно проклизавање: „Није проф. Дарку Танасковићу јасно због чега сам написао за њега да ‘можда није највећи, али јесте најбржи негатор злочина почињених у БиХ’. Захваљујем му се што ми је омогућио прилику да о томе нешто подробније напишем, те да признам извјесну, а битну, непрецизност те можда ефектне, али не до краја кохерентне формулације. Танасковић је, желио сам то рећи, ‘најбржи’ негатор ‘карактера ратних злочина’ почињених у Босни Херцеговни. Предмет његовог политичко-дипломатског дјеловања и истражвачког рада су искључиво злочини почињени над Србима. Српске злочине над Бошњацима (донекле и над Хрватима), он, ту је у праву, не „негира“ него их ИГНОРИРА“.

Игнорирање није исто што и негирање, то је ваљда свакоме јасно, с напоменом да ни та квалификација мога односа према трагичној ратној стварности у БиХ није тачна. Могао бих навести сијасет својих написа у којима наглашавам да бављење проблематиком злочина над Србима никако не значи порицање непобитне чињенице да су и жртве и починиоци злочина били припадници свих трију народа. У противном, не бих имао морално право да укажем на српска страдања. Уосталом, оваква преамбула налази се и на почетку „Извештаја Независне међународне комисије за утврђивање страдања Срба у Сарајеву (1992-1995)“, чији сам члан имао част да будем, а којој се Авдић, наравно, подсмева, дезавуише је и представља као још једну срамну работу Додикових плаћеника, иако сумњам да је прочитао бар неколико од њених преко 1200 страница.

Срећом, овај „Извештај“ је, у нешто скраћеној верзији, објављен и на енглеском језику у САД, па се и шира светска јавност, упркос свим априорним и неутемељеним одбацивањима, може уверити у то о каквом је, чињенично и научно заснованом делу реч. Дакле, заиста немам о чему да расправљам са неким ко, сасвим логично и очекивано, негује битно другачију перцепцију друштвених, политичких и ратних збивања у БиХ од мене, а за аргументовану размену мишљења са неистомишљеницима очигледно није расположен, већ предност даје нападима ad hominem, уз изношење увредљивих и знатним делом нетачних тврдњи, односно полуистина које су, као што је познато, неретко опасније од неистина, јер делују уверљивије, а нису мање опаке.

Мотив да се огласим поводом Авдићевог дводелног утука није, дакле, намера да побијам његове опадачке инвективе, уосталом прилично стереотипне и усиљено „духовите“, већ да станем у одбрану успомене на Добрицу Ћосића, човека који се, будући почивши, не може бранити, а и за живота му је избор био да стоички и ћутећи подноси бесомучне нападе у јавности.

Био је, сумње нема, једна од најоклеветанијих истакнутих личности културног, друштвеног и политичког живота Југославије и, доцније, Србије. Ко се све није о њега очешао или га пљунуо, од недаровитих књижевника, фрустрираних завидљиваца, преко политичких профитера свих фела, идеолошких противника и кохорте бивших Југословена, за које је постао отелотворење и идејни предводник великосрпског национализма и инспиратор ратова који су разорили заједничку државу?!

Истакнут на свим пољима којима се посвећивао, велики писац, цењени мислилац, умни несмиреник, човек демократске и националне мисије, невољно и државник, Ћосић је разумљиво изазивао и привлачио јавну пажњу. Схватљиво је и то да се његова литература некима није допадала, а да су многима вредносна, идејна и политичка опредељења која је, посебно у зрелим годинама, недогматично и самозапитно заступао, била неприхватљива, али је тешко пробављива острашћеност с којом су се са разних страна на њега обрушавали, најчешће они који му ни у чему нису били ни до колена. Сенад Авдић није у томе изузетак.

На више места у својим настојањима да ме прикаже као морално проблематичну личност он то чини навођењем податка да сам био саветник Добрице Ћосића у време док је овај обављао дужност председника СРЈ, инсинуирајући притом да сам за то био добро плаћен („Дарко Танасковић је /најмање/ првих петнаест мјесеци, од јуна 1992. до септембра 1993. босанскохерцеговачког рата био савјетник предсједника СР Југославије Добрице Ћосића. Што би се рекло: мало ли је на ону скупоћу?!“). Да, био сам, у домену онога за шта су ме сматрали стручним, без икакве финансијске надокнаде (логиком најстаријег заната, Авдић и овде претпоставља да се свака услуга, па и она патриотска, мора платити), саветник Добрице Ћосића. Тога се не стидим, већ се поносим поверењем које ми је тадашњи председник Југославије указивао.

Из података које износи, очигледно је да је моје саветничко деловање привукло нарочиту Авдићеву позорност и да га је помно истраживао. Помиње и неке моје конкретне активности, као што је, на пример, 1993. године било упознавање америчке администрације са страдањем српских цивила у Подрињу (1992-1993), у нападима муслиманских снага под командом Насера Орића (према Авдићу, „крстарио сам ‘беспућима’ америчке политике, дипломације и обавјештајне заједнице“).

Није јасно на шта вицкасти Авдић циља кад највише вашингтонске државне институције назива „беспућима“?

Наравно, за мога критичара то је била цинична и непоштена мисија. Да није, можда, реч о измишљеним злочинима? Напомињем да сам у Америку путовао знатно пре трагедије у Сребреници…

Авдић помиње, поред осталог, да ни Добрици Ћосићу, а ни мени, пре избијања рата није сметала исламистичка природа Изетбеговићеве „Исламске декларације“, коју смо касније осуђивали, наводећи као аргумент и то што су чланови боградског Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, чији је Ћосић био истакнути припадник, 1987. године захтевали да се Алија Изетбеговић пусти из затвора.

„У писму којег су 8. октобра 1987. године државном врху Босне и Херцеговине и Југославије упутили чланови београдског Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања у којем захтијевају пуштање на слободу муслиманских интелектуалаца осуђених у судском процесу 1983. анализира се садржај и поруке Исламске декларације због које је осуђен Алија Изетбеговић. Ево шта је у том тексту написано:’Њему /Изетбеговићу/ се ставља на терет ‘Исламска декларација’, коју је написао још 1970. и која читавих тринаест година није изазвала никакво подозрење органа гоњења да би тек 1983. године била оквалификована као контрареволуционарни напад на државно и друштвено уређење Југославије“.

Уместо да изрази поштовање према овом племенитом чину београдских интелектуалаца, који нису били исламолози, већ борци за демократију, Авдић неисторично и подругљиво констатује „Међутим, много прије него што ће за Изетбеговића чути било гдје изван простора тадашње Југославије, он је био звијезда, миљеник, интелектуалног слободоумног, антитоталитарног Београда, оне структуре којој је по свом интелектуалном политичком хабитусу гравитирао и професор Дарко Танасковић“.

Ни ове оптужбе се, господине Авдићу, не стидим. Напротив!

А што се Алије Изетбеговића тиче, није он непријатно изненадио само наивне чланове Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања! Они се садржином и могућом политичком операционализацијом његовог исламистичког манифеста заправо нису ни бавили, већ су се залагали против примене казнене логике деликта мишљења.

Авић иде и даље у својим фантазмагоричним спекулацијама, па инсинуира да се мом шефу Ћосићу можда и допало то „што је ‘по позадинским инструкцијама Алије Изетбеговића’ извршен пуч у Исламској заједници и што је она престала имати југословенски оквир и сведена на републичке димензије. Будући да је уочи рата било мало важних питања око којих се нису слагали Ћосић и Изетбеговић, веома сам склон повјеровати да је и судбина Исламске заједнице Југославије пројицирана на њихово обострано задовољство. Изетебеговићево, јер је напокон, без отпора, могао загосподарити Исламском заједницом БиХ, а Ћосићево, јер је питање муслимана у Србији постало еминентно србијанско“.

С пуном одговорношћу тврдим да Добрица Ћосић није имао појма о збивањима у ИЗ Југославије и пучу који су у њој против легалног поглавара Јакуба Селимоског 1993. године извршиле присталице будућег, „обновитељског“ реис-ул-улеме Мустафе Церића. То знам, јер ме је питао „ Дарко, шта се то тамо у Сарајеву дешава?“.

Авдићу, и не само њему, изгледа да није својствено динамичко посматрање ствари у кретању, променама, континуитетима и дисконтинуитетима, током чега се много тога кроз време и у ефектима догађаја и у перцепцијама мења. Он резонује искључиво упрежући селективно накнадну памет у борна кола своје тренутне идеолошке пројекције и клеветничке намере. Стога је, ваљда, и Добрица Ћосић крив зато што је 1987. године уверено бранио слободу мишљења и изражавања Алије Изетбеговића, а касније се у њега разочарао, о чему је оставио писано сведочанство. Очигледно није био проницљив као Авдић 2022. године!

Однос између Ћосића и Изетбеговића изискује засебно разматрање. Потрудићу се да му, уместо другог дела одговора на Авдићев диптих, ускоро приложим понешто из свог скромног саветничког искуства и документације.

Свашта је још о мом грешном саветништву код Ћосића набацао Сенад Авдић. Нарочито нас је горко оптужио због тога што нисмо спречили гранатирање Сарајева, јер смо, бива, он као врховни командант (чији?- ДТ) и ја као његов саветник, да смо само хтели, то могли да учинимо.

Може ли ико разуман узети за озбиљно овакве тлапње?

Авдићу препоручујем да прочита књигу Драгослава Ранчића, такође једног од Ћосићевих саветника, „Добрица Ћосић или председник без власти“ (Београд, 1994)…

Уопште, „феномен Ћосић“ надалеко превазилази оквире расправе са једним тенденциозном, псеудолибералном и надобудном шехерском новинарском „звездом“. Али, крајње је време да неко смогне снаге да се озбиљно, објективно и истраживачки посвети утврђивању стварне Ћосићеве улоге у вези са ратом у БиХ, а и на ширем, српском и југословенском политичком плану.

Такав ће са многих страна одмах бити каменован као advocatus diaboli, али нису ли то доживели и један Цицерон, залажући се за права песника Архије или, пак, Емил Зола, бранећи несрећног Драјфуса?

Ћосић до сада није доживео такву посмртну почаст – почаст истине, што нипошто не значи апологије, већ трезвеног, свестрано аналитичког и поштеног сагледавања његове, у суштини, посвећене и злосрећне, у понечему и заблудне, али доследно антиратне политичке мисије.

Као његов саветник и блиски сарадник, а и пријатељ, потписник ових редова никако не би имао смелости да се тога задатка прихвати, јер сигурно не би могао бити сасвим непристрасан. То треба да уради неко млађи, стручан, чист од мржње и предрасуда, али и слободан од идолопоклонства и интелектуалне несамосталности.

Ћосић таквог биографа заслужује, а свима нама на бившем југословенском простору овај је потребан, да се и убудуће разни површни и недостојни лајавци не би иживљавали над његовим јединственим и слојевитим, импозантним ликом и делом.