ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Евроазијски Бехемот

У оквиру геополитике земље се често сврставају у двије групе. Са једне стране се налазе телурократске државе док се насупрот њима налазе таласократске силе. Ова подјела, у својим општим параметрима, се протеже кроз замало читаву људску историју с периодима доминације земаља из једног или пак другог табора у различитим регијама свијета.

Као што се може уочити из саме конструкције термина, оба су кованице грчких ријечи, при чему се таласократија [1], најпростије, може превести као власт над морем или пак поморска моћ, док телурократија [2], у истом маниру, означава власт над копном, односно копнена моћ.

Да би се дата дихотомија сликовитије представила, понекада се, од стране различитих аутора, посеже и за библијском инспирацијом па се у оквире геополитичке фразеологије уводе појмови Бехемот и Левијатан. У њиховом изворном значењу, Бехемот [3] и Левијатан [4] су двије библијске митске звијери, дивовских пропорција, чија неминовна судбина је да уђу у сукоб једна са другом. Левијатан је морска звијер, у зависности од извора, описана као змија, алигатор или створење слично вишеглавој хидри грчке митологије. Од касног средњовијековног периода, па све до данас, Левијатан је често приказан као створење слично хоботници но чудовишних димензија, способно да у кратком временском року уништи и највеће океанске бродове. С друге стране, првобитни Бехемот је обично приказиван као нилски коњ, такође титанских димензија, но са проласком времена и слика самога Бехемота се мијењала па се на неким илустрацијама звијер појављује у облику носорога, бика или пак слона.

Као што се може уочити, захваљујући оригиналним карактеристикама двије библијске животиње, поборницима геополитике није било тешко повући паралеле између телурократских сила и Бехемота те таласократских држава и Левијатана, тако да су дати термини превазишли сопствену почетну природу те постали саставнио дио геполитичког ријечника.

Копнене и поморске силе

У контексту савремене геополитике, када говоримо о таласократским силама, на првом мјесту говоримо о Сједињеним Државама. Без обзира на све остале гране америчке војске, флота Сједињених Држава је та који омогућава Вашингтону да врши пројекцију моћи широм свијета и без сумње чини окосницу америчке хегемоније. Поред Сједињених Држава међу таласократске силе можемо убројати и Велику Британију, но судећи по стању Краљевске флоте, британска морнарица је само сјенка онога што је била раније. [5][6] У погледу бројнога стања, флота Велике Британије броји мање пловила тренутно него ли неке од сила које се сматрају телурократским, као што су Кина и Русија [7], те заостаје и за другим таласократским силама као што су Јапан и Јужна Кореја.

Није на одмет истаћи да је данас, но и у ранијим периодима историје, подјела на копнене и поморске силе била далеко од јасно дефинисане, ако се посматрају само војни параметри. Свака држава коју можемо дефинисати као копнену силу, већ споменуте Русија и Кина, но Индија и Иран такође, располажу са поморским снагама, односно сопственим морнарицама, поред примарних копнених војних јединица. Слично, само обрнуто, је и са таласократским силама, које иако посматрају своје морнаричке капацитете као кључне улажу и у друге гране војске, као што су копнена војска и ратно ваздухопловство, које постиже одличну синтезу са поморским снагама, посебно када говоримо о фактору носача авиона.

У савремене телурократске силе спадају Русија, Кина и Индија, којима можемо додати и Иран с обзиром на геополитички значај Техерана у савременим односима. Као што можемо уочити, све земље које данас можемо описати као копнене силе припадају, географски гледано, простору Евроазије, тако да у том смислу, савременог Бехемота можемо препознати управо на овом пространству, у четвороуглу између Москве, Пекинга, Њу Делхија и Техерана.

Европа је од почетка своје историје била извор телурократских сила, са изузецима древне Атине и Велике Британије. Од Грка, преко Римљана, Франака и Византијаца, све до Француске и Њемачке, копнена моћ је увијек имала већи значај него ли поморска сила, иако су постојали изузеци, као што је Холандија или пак Венеција, но то су, у складу са пословицом, изузеци који потврђују правило. Тренутно стање Европе, окарактерисано оквирима Европске уније и НАТО савеза представља аномалију европске историје с обзиром да можемо, посебно захваљујући понашању „европских“ вођа након руске интервенције у Украјини, [8] тврдити о својеврсном колонијалном статусу европских земаља у односу на Вашингтон и његове интересе.

Алтернатива за Европу

Неприродност тренутног европског стања се огледа управо у привржености земаља, које су махом телурократске по природи, систему политичких, војних и економских односа у чијем темељу леже таласократске вриједности, односно чија је покретачка снага најснажнија савремена поморска сила. Ово је и разлог тренутно вишедимензионалне кризе кроз коју пролази већина земаља Европске уније, са посебним нагласком на државе запада континента.

Одговор се, по свему судећи намеће сам од себе. Неопходно је мијењати парадигму на којој се заснива тренутно постојање европских држава. Ако послушамо поборнике Франсиса Фукујаме, за земље бившега комунистичког блока, више од три деценије не постоји алтернатива таласократском Левијатану и његовим културно-идеолошким обрасцима. За земље Западне Европе ова идеолошка усмјереност у само само једноме правцу траје још од завршетка Другога свјетскога рата и такође јој нема алтернативе. Често чујемо ову поруку да алтернатива не постоји, иако то просто није истина.

Алтернатива постоји и, ако је судити по тренутном развоју ситуације, процес кристализације дате алтернативе у јасно препознатљив облик узима све више замаха. Као што то обично бива, другачији пут нуди сила суптростављена атлантском Левијатану, а то је тренутно евроазијски Бехемот. Од значаја за Европу, а од посебнога значаја за Србију и Србе генерално гледано, јесте чињеница да се процеси интеграције и сарадње на евроазијском простору одвијају без превеликог обазирања на интересе западних сила, те дешавања у оквирима блока држава које обично називамо колективним именом Запад.

Европа, заузета настојањима да саму себе осиромаши и деиндустријализује, зарад интереса Сједињених Држава, те обузета злим духом русофобије и свиме што дати дух прати не може а да не изгуби свој тренутни положају у конфигурацији међународних односа. Замјена рускога гаса увозом америчког течнога гаса по, минимално, четири пута скупљој цјени [9] је једноставно лоша одлука. Ово је чиста математика, без икакве везе са идеологијом или политиком. Упркос тренутном идиотизму европских елита, односно већине њих, Европа у географском смислу остаје западни крак евроазијског пространства и сарадња у оквиру овога простора представља најлогичнији исход економских напора европских престоница.

Премрежене институције

Ипак, као што је већ истакнуто, земље на простору Евроазије неће одлагати своје пројекте сарадње и интеграције док се Европљани не приведу памети. Од интегративних пројеката који повезују државе широм евроазијског пространства посебно се истичу Евроазијска економска унија, ОДКБ-а, Шангајска организација за сарадњу, земље БРИКС-а те Асоцијација земаља југоисточне Азије.

Свака од ових организација међу своје чланове укључују минимално једну велику евроазијску силу, изузев Асоцијације земаља југоисточне Азије [10], но многе чланице АСЕАН-а имају дуготрајне и опсежне економске и друге односе са једном од раније споменутих сила. Као што се може уочити, интегративни процес на простору Евроазије гравитирају примарно око Русије, Кине и Индије. Поред главних играча, Иран, Турска, Пакистан, Саудијска Арабија, Сјеверна Кореја те још неколицина држава се могу препознати као регионално битне земље иако, као што видимо из примјера БРИКС-а, велике копнене силе Евроазије сарадњу не ограничавају на сопствено двориште, већ дјелују и на другим континентима, са посебним нагласком на Африку и Јужну Америку.

Кроз читав низ премрежених институција евроазијске државе остатку планете нуде систем другачији од онога што се данас еуфемистично назива „свијетски поредак заснован на правилима“, што је само други назив за америчку, и западну, хегемонију.

Шангајска организација за сарадњу, састављена од Русије, Кине, Индије, Пакистана, Казахстана, Киргистана, Таџикистана и Узбекистана ове године је, приликом сусрета у Самарканду, у ред пуноправних чланица примила Иран[11], који би у априлу 2023. и званично требао постати девета чланица, док је истовремено Турска изразила жељу за приступањем овој организацији, при чему би састанак шефова држава ШОС-а већ сљедеће године требао послужити као прилика да се детаљније расправља о приступању Анкаре овој организацији. [12] Бијелоруски предсједник, Александар Лукашенко је недавно истакао да се Минск нада пуноправном чланству у Шангајског организацији за сарадњу до краја 2023. године [13], при чему има пуну подршку Москве ако је судити по изјавама руског министра вањских послова. [14][15]

Поред интересовања за проширење ШОС-а, већи број земаља је изразио жељу за приступањем БРИКС-у. Почетком новембра ове године, Сергеј Лавров је истакао да се више земаља обратило са званичним захтјевом за пријем у оквире ове организације, те да су државе оснивачи БРИКС-а у процесу стварања критеријума и принципа на основу који ће се нове чланице одабирати. [16]

У међувремену, још неколико држава је изразило жељу за приступањем БРИКС-у, тако да се међу могућим будућим државама чланицама ове организације налазе Иран, Казахстан, Афганистан, Саудијска Арабија, Уједињених Арапски Емирати, Египат, Алжир, Нигерија, Сенегал, Аргентина, Никарагва те Индонезија. [17] Као што се може уочити, овакво проширење би БРИКС учинило једном од најважнијих организација на простору Јужне Америке, Африке и Азије. Штавише, када се погледају дати кандидати у контексту сопствених регија и континената, уочава се да су махом у питању регионално важне земље које својом величином испољавају утицај на околне државе. У погледу Латинске Америке, прикључењем Аргентине, двије највеће земље овога поднебља би постале чланице БРИКС-а. Уласком Ирана, Саудијске Арабије, Египта и Алжира, БРИКС би као колектив имао потенцијал за испољавање свога утицаја на читавом простору Сјеверне Африке те Блискога истока. Индонезија би одиграла сличну улогу на простору Југоисточне азије док би уласком Нигерије и Сенегала у редове БРИКС-а присуство ове организације било ојачано на простору субсахарске Африке, с обзиром да би се ове двије државе придружиле већ постојећој чланици, Јужној Африци.

Списак земаља заинтересованих за чланство, понуђен изнад, није финалан. Такође постоје гласине о могућем приступању земаља као што су Тајланд, Монголија, Вијетнам и Панама. Без обзира о којој групи земаља говорили те без обзира које земље на крају и постану нове чланице, све заинтересоване стране у оквирима БРИКС-а траже алтернативу тренутним западним институцијама глобалног досега, као што су ММФ и Свјетска банка. Све организација које су раније споменуте служе подривању западне институционалне и економске хегемоније. Земље чланица БРИКС-а, као алтернативу Свјетској банци, успоставиле су Нову развојну банку, док је Кина самостално створила Азијску банку за инфраструктуре инвестиције, при чему обје ове инститицује пружају услуге над којима су раније имали монопол ММФ и Свјетска банка.

У случају да дванаест побројаних држава заиста и постану нове чланице БРИКС-а, ова организација би у том случају у својим оквирима окупљала више од половине човјечанства, контролисала би, грубо гледано, 60% глобалних резерви гаса те би имала БДП за тридесет процената већи него ли Сједињене Државе.

Фокус на азијско тржиште

Све ове политичке и дипломатске активности, које можемо окарактерисати као процес изградње више преклапајућих регионалних савеза и блокова, прате огромни инфраструктурни пројекти широм евроазијског простора, како они транспортно-комуникацијске, тако и они енергетске и информационе природе.

Када говоримо о великим инфраструктурним пројектима, неопходно је истаћи да они указују на нову оријентацију не само токова робе већ и токова енергије, што се већ назире. Захваљујући идеолошкој ограничености Европске уније и очигледној жељи за економским самоубиством, Русија је у току ове године значајан дио свога извоза енергената преоријентисала ка азијском тржишту.

Према расположивим подацима, у претходних девет мјесеци, зарада Москве од извоза гаса и нафте у Кину је превазишла шездесет милијарди долара. [18] Петина онога што је Запад украо у фебруару. Још у 2014. Кина и Русија су потписале споразум о снабдијевању Пекинга руским гасом у периоду од 30 година и вриједности 400 милијарди долара. [19] Почетком фебруара ове године ове двије државе су потписале додатни споразум о новим испорукама нафте и гаса, на период од 25 година. [20] Истовремено, кинеске власти су постигле дугорочни споразум од 27 година са Катаром [21], једним од највећих извозника течнога гаса, половином новембра ове године. Овим потезом је Пекинг себи осигурао сигуран извор енергије на дуже стазе. Истовремено, током тренутне посјете кинеског предсједника Саудијској Арабији очекују се разговори о питањима сигурности и економске сарадње [22][23], те потписивање споразума у вриједности од близу 30 милијарди долара. [24]

Према непотврђеним информацијама, приликом ове посјете једна од тема разговара би требао бити прелазак на плаћање саудијске нафте у кинеским јуанима од стране Пекинга, што, у случају да се покаже као истинито, представља даљи корак у процесу дедоларизације. Кина је истовремено највећи купац иранске нафте, те тржиште за једну четвртину саудијског извоза. С обзиром на њен значај, како у погледу производних капацитета тако и потреба тржишта, Кина је изузетно битна и Ријаду и Техерану. [25] Истовремено, овај однос почива на обостраним потребама. Русији, Катару, Ирану и Саудијској Арабији Кина је изузетно битан економски партнер управо због гигантских потреба домаћег кинеског тржишта, но управо чињеница да је то тржиште тако велико и константно гладно енергената пружа свим земљама које Пекингу продају нафту и гас значајан утицај на услове под којима се закључују енергетски споразуми те њихов финални изглед. Оваква ситуација приморава обје стране да буду отворене за договор који је на користи свима.

Крај европском увозу?

У овоме тренутку, стиче се утисак да су испоруке руских енергената европском континенту ствар прошлости те да ће на ово питање и коначно бити стављена тачка када на снагу ступи лимит на цијену руске нафте коју намјеравају да уведу земље Европске уније и чланице Г7. [26] Са своје стране Русија је истакла да ће прекинути продају нафте оним земљама које уведу споменуту мјеру. Иако се још увијек расправља хоће ли овај потез уопште имати жељени ефекат, чини се да је дошао крај европском увозу руских енергената свих врста. [27] Ситуацију на коју је, по свему судећи, била стављена тачка потрудио се да закомпликује руски предсједник Владимир Путин. Наиме, приликом једног од својих јавних обраћања, половином октобра, Путин је предложио предсједнику Турске, Реџепу Таипу Ердогану, да Русија и Турска заједничким напорима на територији Турске створе велико гасно чвориште [28][29] ка којем би Москва преусмјерила количине гаса раније намјењене Сјеверном току 1 и 2. Цитирајући сигурносне разлоге, Путин је истакао да би евентуални гасоводи који би се протезали дном Црнога мора били много сигурнији него ли они који су били постављени у Сјеверном мору.

Идеја Турске као гасног чворишта није нова. Штавише, сви велики пројекти које су Европљани покушали да осмисле као алтернативу руском гасу предвиђају Турску као, минимално гледано, транзитну земљу. Ови пројекти предвиђају снабдијевање европских држава гасом из Ирана, Туркменистана, Израела, Азербејџана и Катара. [30] Већина понуђених алтернатива носи са собом одређене проблеме. Иран је под санкцијама Сједињених Држава и односи између колективног Запада и Техерана су на ниским гранама. Туркменистан припада утицајној сфери Русије. Допремање гаса из Катара је мало вјероватно, како због недостатка инфраструктуре тако и због чињеница да се сам Катар чини незаинтересован за дати пројекат. Капацитети Израела су веома ограничени, те се као једини исплатив потез чини, тренутно, развој пројекта који би допремао гас из Азербејџана у Европу.

Могуће је да овај пројекат гаснога чворишта заправо представља рјешење неопходно свим странама. Наиме, приликом обраћања на ову тему, турски предсједник је истакао да ће „Турска бити чвориште за природни гас такође. Приликом нашег посљедњег састанка, договорили смо се са Путином по овоме питању. Направићемо чвориште овде, са турским гасом који долази из Русије“. [31] Посљедња реченица се чини парадоксалном с обзиром да се спомиње „турски гас“ који „долази из Русије“, но шта ако претпоставимо да ће се у споменутом чворишту вршити „прање“ гаса који долази из различитих извора. С једне стране овим би се омогућило свим извозницима гаса – са нагласком на Иран и Русију – да свој производ пласирају на европско тржиште, док би с друге стране Брисел остао „морално чист“ с обзиром да не би куповао руски или пак ирански гас, већ „турски“ тако остајући одан идеолошкој мантри борбе против „ауторитарних“ режима и подршке демократској узданици Украјини.

Наравно, ово је игра ријечи, руски гас који би на овај начин ушао на европско тржиште би и даље био руски гас. Москва би и даље од извоза истог зарађивала новац. Оно што би се промјенило је чињеница да би сада постојао посредник између Русије и ЕУ, у облику Турске, те да би овакав гас вјероватно био скупљи за финалног потрошача. Са своје стране, стиче се утисак да је Анкара и више него заинтересована за овај пројекат [32], како због економских погодности, које су веома значајне за посрнулу турску економију, тако и због геополитичког утицаја који овим путем Турска може да испољава над Европском унијом, поред већ постојећег миграционог оружја које стоји на располагању Анкари, у виду неколико милиона миграната и избјеглица тренутно на територији Турске.

Ово је далеко од јединог великог инфраструктурног пројекат који постаје стварност на евроазијском простору. Упркос чињеници да је читава ова година била обиљежена сукобом у Украјини, те да је већина медијских наслова била посвећена управо овој теми, значајан број догађаја на простору Евроазије се одиграо са мало или нимало пажње медија из Европе и Сједињених Држава. У доста случајева говоримо о развоју инфраструктурних пројеката континенталног значаја.

Убрзано повезивање

Један од слабије познатих пројеката, који је ове године добио на значају, јесте Транспортни коридор Сјевер-Југ [33][34], који путем Каспијског мора и Ирана спаја Индију са Руском Федерацијом. Поред Ирана, Русије и Индије, држава које представљају кључне заговорнике ове транспортне руте дуге 7.200 километера, већи број других земаља, посебно оних у околини Каспијског мора је показало интересовање за учешће и допринос датоме пројекту. Овај коридор комбинује путне, жељезничке и поморске транспортне капацитете те је и званично почео са радом крајем јула ове године, када је пошиљка обрађеног дрвета из Русије, путем Каспијског мора и Ирана стигла на своје одредиште у мумбајску луку Нава Шива. С обзиром на географски положај, разумљиво је због чега овај пројекат може, путем даљег развоја, послужити као спојница читавога западноазијског простора са центром и истоком континента. За Ирак, Сирију, Турску, Саудијску Арабију те околне земље проблематика спајања на ову транспортну руту је реалтивно просто техничко питање које подразумијева надоградњу на већ постојеће путне капацитете. Иста могућност се пружа и Бијелорусији, те се пружала Украјини до почетка сукоба. [35]

Кинески пројекат Појаса и пута не треба опширно објашњавати, с обзиром да га са правом можемо посматрати као један од највећих трансконтиненталних подухавата из перспективе не само економије већ и историје. Према расположивим подацима, до ове године више од 140 земаља широм свијета је потписало меморандум о разумјевању са Кином, чиме су и званично постале чланице овога пројекта. [36] Као што је већ истакнуто, Појас и пут се фокусира махом на велике инфраструктурне пројекте попут лука, енергетских постројења, тунела, аутопутева, пруга, мостова те аеродрома. Ипак, овај мегапројекат треба схватити и као израз кинеских дипломатских напора да се земље Европе, Азије и Африке увежу међусобно и са Пекингом. Сам пројекат се, најпростије гледано, раздваја на двије компоненте. Једна од њих је Појас, односно „Економски појас пута свиле“ што представља копнену димензију Појаса и пута, док је друга компонента Пут, односно „Поморски пут свиле 21. вијека“ што, као што му само име истиче, подразумјева поморске транспортне руте. Економски коридор Кина-Пакистан, сам по себи значајан и крупан инфраструктурни пројекат се може посматрати као саставни елеменат Појаса и пута. [37]

С обзиром на упорно уплитање Сједињених Држава у простор Пацифика те провоцирање Кине у погледу Тајвана и Јужнокинеског мора, руски пројекат Сјеверног поморског пута [38], који би требао да послужи као алтернатива тренутним поморским комуникацијама између Европе и Источне Азије вишеструко добија на значају. Истовремено, овај пројекат добија на важности када се узме у обзир преоријенатција извоза руских енергената ка купцима на простору Азије, те с обзиром на тренутну политику санкција Европске уније, Сјеверни поморски пут може развити већи значај за саму Русију него ли за међународну поморску трговину. Ипак, Москва планира да ову поморску руту одржава проходном током читаве године путем флоте ледоломаца која би требала садржавати тринаест пловила и бити завршена до 2030. године. [39] Упркос чињеници да се тренутно Сјеверни поморски пут чини једнодимензионалним те, сплетом околности, оријентисаним искључиво ка потребама Руске Федерације, амерички геополитички притисци на кинеске интересе, који се могу и даље очекивати на простору Пацифика, као и проста економска рачуница, могу ову руту учинити примамљивом како државама са истока, тако и онима са запада Евроазије.

У случају Пекинга, сав поморски транспорт који би се одвијао овим правцем би пролазио само кроз домаће кинеске и пријатељске руске воде, све до коначног одредишта у скандинавским или сјеверноевропским лукама. С друге стране, руска поморска рута, када говоримо о транспорту добара између Европе и Источне Азије, је у значајној мјери краћа него ли алтернатива кроз Суецки канал, изискује мању потрошњу горива и мање одржавања за исту количину робе која се пребацује. За сада, Сјеверни поморски пут остаје од користи, у највећој мјери, Русији, но његова интегрисаност у генералну концепцију повезивања евроазијског простора је очигледна и логична.

Истовремено, док се Европа суочава са енергетском кризом због свога идеолошког ослањања на „зелену“ енергију, Русија предводи више пројеката изградње нуклеарних електрана, махом на простору Азије. Прву турску нуклеарну централну ће градити Русија [40], но ако је судити по информацијама из октобра ове године, Анкара је заинтересована за још једну нуклеарну електрану коју би такође градила Русија. [41][42] Руска државна агенција за нуклеарну енергију, Росатом, ће такође градити прву египатску нуклеарну електрану[43], као и нуклеарно постројење у Мароку. [44] Поред ових пројеката Росатом је у процесу изградње нуклеарне електране у Бангладешу [45][46][47], Индији [48][49] те у Мађарској [50] што се, узевши у обзир тренутно дипломатско стање на релацији Москва-Брисел, може посматарти као руски дипломатски тријумф своје врсте.

Истовремено, Русија и Кина су договориле додатни гасовод, Снага Сибира 2, који ће за потребе кинеске економије носити гас из западне Русије, исти онај гас који је требао бити допремљен европским земљама. До сада, на годишњем плану, Кина је увозила близу 40 милијарди кубних метара гаса [51] из Русије. Снага Сибира 2 ће, путем Монголије, повећати руски извоз за педесет милијарди кубних метара [52] гаса што представља близу 50% ранијег руског извоза у Европу.

Поред развоја енергетске инфраструктуре која повезује Пекинг и Москву, Иран и Руска Федерација су половином јула ове године постигли споразум, потписан између Гаспрома и Националне иранске нафтне компаније, вриједан 40 милијарди долара, који подразумијева проширење и модернизацију тренутних иранских гасних капацитета те развој нових гасних поља у Кишу и Сјеверном Парсу. [53]

Набројани пројекти су само неки од оних који осликавају убрзан процес повезивања на простору Евроазије, са посебним нагласком на инфраструктурну, енергетску и политичку интеграцију. Као што се може уочити велика пажња и труд су уложени у стварање политичког и економског окружења погодног за рјешавање могућих криза и геополитичких тензија међу државама евроазијског простора, те њихову што лакшу економску сарадњу.

Глобална резервна валута

Питање алтернативне резервне валуте за овај блок држава, што је као тема посебно добило на значају након почетка сукоба у Украјини, јесте корак који се чини логичним када узмемо у обзир све друге напоре на евроазијској интеграцији те чињеницу да је једна од кључних слабости свих великих сила данас, посебно оних које стоје насупрот Вашингтона, њихова зависност од америчког долара у оквирима глобалне трговине, што Сједињеним Државама даје утицај који далеко превазилази њихове стварне капацитете, било економске, политичке или војне.

Приликом 14. БРИКС самита одржаног у јуну ове године, руски предсједник Владимир Путин је најавио да земље чланице планирају издавање нове глобалне резервне валуте [54] која би представљала директну алтернативу америчком долару, но која би такође позитивно дјеловала на међусобне економске трансакције земаља БРИКС-а те која би истовремено служила као средство сигурносне изолације од Запада с обзиром да је глобална зависност од долара управо она околност која пружа Вашингтону могућност да намеће санкције без ограничења, у политичком или географском смислу.

Према тренутно расположивим подацима, БРИКС резервна валута би требала да садржи националне валуте земаља чланица [55] те је могуће да ће се такође заснивати на опипљивим добрима као што су злато, енергенти, прехрамбени производи и слично. Истовремено се одвија процес развића заједничког система електронског плаћања између чланица БРИКС-а [56], те између БРИКС-а и Евроазијске економске уније. [57] Оба ова процеса имају за циљ одбацивање кориштења америчког СВИФТ-а, с обзиром на његову политизацију, те јачање алтернативних платформи које не би биле под контролом Запада.

Идеолошке разлике

Чак и ако занемаримо све показатеље друштвене, економске и политичке дивeргенције између Истока и Запада, у идеолошком смислу разлике између Левијатана и Бехемота су попримиле такве облике да прогресивно постаје све теже пронаћи идеолошке заједничке тачке у којима се двије стране могу сусрести, те око којих се могу сложити. Тренутно, такве тачке још увијек постоје, но путања садашњих односа између два табора упућује на закључак да ће са проласком времена, датога простора за идеолошко разумијевање бити све мање.

Илустративан примјер овога можда је и кратак разговор, који је преко ноћи постао глобално популаран, између кинеског предсједника Кси Ђинпинга те канадског премијера, Џастина Трудоа. Предмет кратке расправе је била чињеница да су, након ранијег разговора између представника Канаде и Кине, битне информације процуриле у јавност путем медија захваљујући Канађанима. На констатацију кинеског предсједника да то није било прикладно те да се дипломатија не води на такав начин, Трудо је одговорио холивудским клишеом како они у Канади „вјерују у отворен, искрен и слободан дијалог“. [58][59] Одговор као одговор је комичан, с обзиром да је Канада далеко од било какавог отвореног или искреног дијалога, што се могло сасвим лако уочити приликом пандемије те недавних протеста канадских возача камиона, који су само због одбијања да прихвате сулуде мјере против пандемије, те да се насилно вакцинишу, били награђени свим погрдним именима политичкога рјечника те економски санкционисани. [60] Ипак, размјена која је трајала нешто мање од минуте показује два различита погледа на односе у глобалним оквирима, иза којих стоје два различита погледа на свијет.

Владимир Путин је у више наврата, махом путем својих обраћања нацији, критиковао правац у којем се развијају западне друштвене норме, посебно се осврћући на проблематику девијантних сексуалних односа, трансродне идеологије и праксе, те онога што можемо слободно назвати психолошким и биолошким експериментисањем над дјецом. Штавише, почетком новембра руски предсједник је потписао указ којим се одборава државна политика чији циљ је очување и консолидација руских духовних и моралних вриједности. [61] Према овоме документу, дате вриједности су живот, достојанство, људска права и слободе, патриотизам, грађанство, служба Отаџбини и одговорност за њену судбину, високи морални идеали, снажна породица, креативни рад, приоритет духовног над материјалним, хуманизам, милост, правда, колективизам, узајамно помагање и узајамно поштовање, историјског сјећање и генерацијски континуитет те јединство народа Русије. [62] С оправдањем се поставља питање колико су заиста дате вриједности распрострањене у руском друштву, но чињеница је истовремено да су многе од наведених постале анатема западним земљама, те се у њиховим оквирима све мање спомињу чак и унутар општег друштвеног контекста.

Док Русија и Кина себе посматрају као цивилизацијске државе [63], поставља се питање може ли се исто рећи за колективни Запад, те ако може, запитати се шта представља темељне поставке западне цивилизације. Постоји значајан број оних који доводе у питање тврдње Моксве и Пекинга по питању њихове самокатегоризације као држава-цивилизација, но обје суперсиле полазе од дате поставке те могу, у већини случајева, јасно истаћи шта виде као темеље сопствене цивилизације. Када говоримо о Кини, ту несумњиво говоримо о конфучијанском учењу те историји и традицији народа Хан. С друге стране, Русија се позива на своје словенске културне и традицијске обрасце те православље. Иако је дата карактеризација Кине и Русије, у најбољу руку, површна, с обзиром да како руски тако и кинески идентитет представљају далеко сложеније категорије, слободно се можемо запитати у којим кратким цртама се Запад да описати као цивилизација.

У оквирима колективног Запада данас не можемо говорити о некаквом хришћанском насљеђу с обзиром да је већина западних држава напустила тај дио своје цивилизацијске основе. Спомињати националне традиције и културне обрасце на Западу је постао сигуран начин да вас неко брзо окарактерише као расисту или шовинисту, док се напори за очивањем нације у њеном аутохтоном облику сви листом дефинишу као нацизам. Неолиберални финансијским капитализам је дегенерисани облик ранијег система чија главна карактеристика се огледа у све јаснијем раслојавању на неколицину хипербогатих и мноштво сиромашних са средњом класом која се под притисцима одозго смањује.

Након смијурије од америчких избора 2020, за предсједника, те 2022, за Конгрес, ко још увијек може себи приуштити дјечију наивност вјеровања у фер и слободне изборе. У земљама Европе, са посебним нагласком на Француску и Њемачку, а донедавно и Италију, без обзира на постепено погоршавање економске и друштвене ситуације, алтернативне политичке опције никако да однесу побједу. Партије одане атлантистичкој догми увијек, овим или оним сплетом околности, освоје већину. Ако све побројане елементе прихватимо као темеље западне цивилизације, морамо такође прихватити да су дати темељи само пука формалност у овоме тренутку, нагрижени и лишени суштине. На крају се поставља и битно питање, када посматрамо односе унутар самога Запада, да ли су све државе које можемо посматрати као чланице овога колектива заправо раније имале исте цивилизацијске темеље.

Опстанак Србије

Савремени Запад је у идеолошком смислу истрошен. [64] Деценије мултикултуралног наратива, толеранције девијантности те подстицања унутрашњих патологија су довеле до извитоперења некада јасно постављених цивилизацијских основа и њихове замјене најмањим могућим садржаоцем, што је на крају довело до тога да најмање цивилизована земља Запада, тј. САД, постане предводник те судија тога шта ће заправо бити карактеристике савременог Запада као блока, односно као цивилизације.

На крају овога текста поставља се питање шта дотични блокови нуде Србији, односно у оквиру којег Срби као народ виде своју будућност, боље речено, у оквиру којег као народ могу опстати? У неким другачијим временима, одговор на ово питање би представљао сложен подухват, но из ауторове перспективе, то сада није случај. Србија је већ неколико деценија на периферији Запада, тако да постоји искуство онога што западне земље нуде. У току датога временског периода свједочили смо лицемјерном односу Запада према српском народу у сваком погледу.

У демографском и економском смислу, земље Запада се појављују као паразити, у политичком, као отворени непријатељи, у идеолошком као колонизатори који у Србији не препознају посебну цјелину са сопственом традицијом и историјом, већ као још један простор за наметање сопствених „вриједности“ што неминовно води ка закључку да Запад све аутохотне карактеристике српскога народа посматра као назадне, превазиђене и примитивне, те њихову замјену сопственим начелима сматра пожељном. Ми смо ту да би, из њихове перспективе, били обликовани у форми постмодерног западног човјека, који као идеал има оскудно мало шта понудити.

Да би Србија опстала као Србија, а Срби као народ који је способан остварити у садашњости вези између своје прошлости и своје будућности, неопходан је отклон ка Истоку. Запад нама нема шта понудити, а Исток нам је све ближи. У случају Турског уласка у БРИКС или ШОС, фигуративна граница Бехемота ће стићи до Балкана, замало у наше двориште. Запитати се хоћемо ли опет изгубити још један вијек иако више немамо луксуза за тако немаран однос према нашој будућности, а самим тиме и прошлости.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Thalassocracy

[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Tellurocracy

[3] https://www.britannica.com/topic/Behemoth

[4] https://www.britannica.com/topic/Leviathan-Middle-Eastern-mythology

[5] https://www.forbes.com/sites/davidaxe/2021/02/12/the-royal-navy-keeps-shrinking-frigates-to-drop-by-three/?sh=6526dfa66621

[6] https://www.julianlewis.net/essays-and-topics/2999:the-desperate-state-of-the-royal-navy-67

[7] https://www.wdmmw.org/ranking.php

[8] https://standard.rs/2022/10/27/kulminacija-zapadnog-parazitiranja/

[9] https://www.euractiv.com/section/energy-environment/news/top-us-gas-exporter-eyes-europe-growth-with-the-right-contracts/