МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Домаћин

Домаћин устане пре зоре, да је домаћински дочека и поздарви.

Наложи шпорет да се мрак пре пута огрије, наспе му ракије и ћушне у торбак вунене чарапе, ваљаће…

У мркломе мраку домаћин јасно види икону, то је најпрвље светло. Пре штерике, фењера, сијалице, првље и од сванућа.

Не би свитања ни знала куда ће да није икона, од њих се сванућа зајме за плам па се разбукте и беласну.

Ништа домаћину без домаћице, није на њој кућа но читаво небо: закрпи га где се попара; опере облаке и сунце па их окачи о свод да се осуше, забеле и зазлате; пусти векове у испаше; увије косу у плетенице под плаштаницу па пође на Голготу да узбере распећа…

Пожуре опанци пре домаћина низ ливаде, дозива их, дотрче и повију оне шпицеве ко репове да их прекори, а домаћин тешку, тежачку руку, спусти ко помазање, причести их и назује.

Ливаде мокре, росне, знојаве…ко да су читаву ноћ некуд јурцале, вијале се, ко пашчад пуштена с ланца- никад да се изморе и скрасе.

Доаћин накриви шајкачу а исправи главу. Никада глава у српског домаћина није повијена, до у цркви.

Накриви шајкачу ко опомену да се глава никад не повија!

Колико год да је накриви неће шајкача никуд с уздигнута чела!

Кичму да му пребију главу му не могу савити…

Пребаци домаћин ђиле преко рамена, понесе штап од сува јавора, не да се поштапа, држаће га ливаде где клецну ноге, то је жезло горштачких владика.

Дариван је на рукоположењу у Србина.

Пође домаћин низ ливаде, смота дуван, вазда превише дувана у мало папира па све жар прапора за њим, познаћеш га кроз векове по њему…

Где те зором с ливада сукне ветар тамјана и шкије- то ти је прађед, домаћин, Србин!

Ето за домаћином и волова. Спремни, чекају, већ је у њима трећепозиваца али не мари, нема тога ко сме воловима домаћинским да комадује: „Повлачење!“

Полако за домаћином, на рад или у рат, не питају, толико су пута с меких ораница у тврде јурише, па кад се израњавани врате вукућ једни друге- на њиву да опосле бразде…

Блатњави, крвави, подрани…свака је сетва и жетва Србинова орден и ожиљак.

Полако домаћин низ ливаде, волови за њим, од међе до међе…

Не да види мањка ли му имања но мањка ли му Србије?!

У напрстак зна колика је и докле је. Све док не може да је види али може да догледа- ваља!

Не дао Бог да се ко дрзне домаћину да загази у Србију!

Неко од незнаних и незваних…

Може у имање, може у кућу, може да спали све, али не може да му исправи шајкачу и накриви главу, то никако!

Докле никад још није стигао- дотле је његово!

Стигли су ђедови за њега, стигли опанци па се крвави вратили да му предају славу и завет.

Вратили се волови да ору без орача, па не дај Боже да му ко загази у Србију, или рекне да није његово оно где се никад не оре…гробови!

Домаћица савија котурачу од тек узбраних распећа и зеља.

Трн у свакоме залогају, да се лакше прогута…

Није домаћин онај што има, но онај што зна, памти, чува, збори, не да тишини свој иметак.

Зато га нема данима с ливада, лако је преходати земљом, но о облаке ноге запињу, као кроз воду, сећањем се вазда успињеш, стрмине и камењари су то, али и врхови.

Вазда врхови.

Лако ћеш познати домаћина, Србина: где у немању има на претек; где где наричу над њим а он пева; где зинат камен оре па и камен рађа; где видиш опанке да су се растрчали за пуштеним ливадама; где волови сами пођу; где се косе и пласте Газиместани; где порани да обиђе међе да му ко у српство не загази; где јуче није прошлост већ здравица за будућност; где је у свакој кући по једна Његошева капела; где се умива образ а не гузица; где је стид ако те није срам и срам ако не знаш за стид; где је шајкача накривљена а глава усправљена- довека, све и да није на раменима!

Није домаћин који има, но који зна, чува, памти, којем трпеза није на четири ноге, но у две шаке…