З. Чворовић: Мандат народа

Претходних дана били смо сведоци врло занимљиве полемике између потпредседника Народне скупштине Србије и заменика председника Странке слободе и правде Борка Стефановића и амбасадора Русије Александра Боцан-Харченка.

Повод за полемику био је предлог Резолуције о усклађивању спољне политике Србије са ЕУ, који је Одбору за спољну политику Народне скупштине Србије поднео Борко Стефановић. Намера подносиоца је да Резoлуцијом изврши политички притисак на Владу Србије да уведе санкције Русији пошто, по мишљењу Стефановића, „актуелна политика Србије, као једине земље кандидата за чланство у ЕУ која није увела било какве рестриктивне мере према Русији, није одржива и да су последице такве политике све веће и веће”.

Стефановић се већ у образложењу служи лажју да оправда доношење Резолуције, јер је Турска кандидат за чланство у ЕУ и не само да није увела санкције Русији већ је трговинска размена између Русије и Турске у периоду јануар–септембар 2022. дупло повећана у односу на исти период прошле године.

Лекција из парламентаризма

Међутим, полемика Боцан-Харченка и Стефановића занимљива је због важне лекције из парламентаризма коју је наш горљиви поборник евроинтеграција добио, ни мање ни више, него од руског амбасадора. Наиме, Боцан-Харченко је упитао Борка Стефановића да ли када подноси Резолуцију таквог садржаја „води рачуна о мишљењу већине грађана Србије”, зато што се „по испитивању јавног мњења, његов предлог о увођењу санкција Русији не поклапа са ставом више од 80 одсто српске јавности”.

Очигледно је да је руски амбасадор поставивши такво питање имао у виду да је у Србији систем организације власти према Уставу заснован на начелима парламентарног система.

При анализи функционисања било ког парламентарног система не сме се пренебрегнути чињеница да је парламентаризам настао у Великој Британији и да су се у колевци парламентаризма (mater parliamentorum) уобличили основни принципи функционисања овог изузетно сложеног и деликатног система организације власти, који почива на подели и сарадњи извршне и законодавне власти и хармонији између три фактора – бирача, парламента и владе.

Теорија мандата

Једна од важних уставних конвенција која се током еволутивног усавршавања британског парламентаризма коначно уобличила крајем 19. века јесте тзв. теорија мандата. По речима најпознатијег српског послератног конституционалисте Миодрага Јовичића, теорија мандата значи да „једна влада нема права да – она сама или користећи своју позицију у Парламенту – донесе неку значајнију одлуку за чије доношење јој бирачко тело на изборима није дало мандат”. Ово стога што су „политичке партије дужне да у својим изборним програмима најаве све значајније мере које, ако добију већину на изборима, имају намеру да спроведу; у супротном, оне злоупотребљавају поверење бирачког тела”. „Бирачко тело ниједној партији не даје carte blanche за управљање земљом, него своје поверење ограничава постављањем одређених услова“, јер, закључује Јовичић, „хоће унапред да зна како ће се владати земљом.” На предлоге Владе који су супротни теорији мандата имала би право да реагује опозиција тако што би тражила распуштање доњег дома британског парламента и расписивање нових избора, да би бирачи непосредно одлучили о спорном питању.

Теорија мандата почива на теорији народне суверености, по којој су грађани-бирачи носиоци оригинерне и највише власти, тј. суверености, док парламент има само од бирача делегирану власт. Теорија мандата посебан значај добија у условима континуираног јачања извршне власти науштрб оне законодавне. О томе Сидни Лоу пише: „Стварна кочница замашнијих и упадљивијих злоупотреба министарске власти јесте, нема сумње, онај спасоносни страх од јавног мишљења… Ова контрола Парламента (контрола рада Владе, прим З. Ч.), која се замишљала као редовна, чврста и стална, замењена је контролом бирача, која је моћна али повремена.”

Превара бирача

Стефановићев предлог да Народна скупштина усвоји Резолуцију којом се тражи од Владе Србије да уведе санкције Руској Федерацији апсолутно је противан теорији мандата. Наиме, странке које имају парламентарну већину и које су формирале садашњу Владу Србије, а реч је пре свега о СНС-у и СПС-у, нису се на овогодишњим априлским парламентарним изборима залагале за увођење санкција Руској Федерацији, па би стога накнадна промена политике у овом питању представљала прави пример покушаја злоупотребе поверења бирача. При томе бирачи не би били изиграни на једном споредном, већ стратешки важном питању, пошто би увођење санкција Русији аутоматски довело до измене важеће државне спољнополитичке стратегије, која се популарно назива, свакако не случајно, спољном политиком „четири стуба”. Санкције Руској Федерацији могу бити уведене само уколико буду расписани нови ванредни избори и ако би на тим изборима победиле странке које су се у изборној кампањи јавно залагале за увођење санкција РФ.

Политичка одговорност Стефановића за покушај преваре бирача у овом случају још је већа, будући да се ни његова Странка слободе и правде током изборне кампање није јавно залагала за политику увођења санкција Руској Федерацији. Стефановић је непосредно након избора у интервјуу Фонету рекао да „као човек и политичар има огроман отпор према санкцијама зато што смо ми били жртве санкција“, закључивши како „и став је наше странке да нисмо за увођење санкција било коме зато што смо и ми били у тој ситуацији“.

Бирач као инсект

Тако евроунијата Стефановић представља из угла теорије мандата сушту супротност класичном опозиционару у британском моделу парламентаризма. Уместо да опомиње Владу да се држи политике коју су странке парламентарне већине кандидовале на изборима, Стефановић подстиче парламентарну већину и извршну власт да изигра бираче. Ако Влада после избора може да води другачију политику од оне коју су странке парламентарне већине кандидовале на изборима, то би значило само једно, да суверен није народ већ парламент или влада. Следствено, за Стефановића улога српских бирача у политичком живот једнака је 24-часовном животу воденог цвета (Ephemeroptera). Грађанин Србије се рађа и умире као политичко биће у једном изборном дану, јер сав смисао његовог политичког постојања исцрпљује се у давању легитимитета путем избора законодавној и последично извршној власти. Једном изабрана власт, по Стефановићевом резону, нема више никаквих обавеза према бирачима.

Обавезујућа једнодушност

Такав игнорантски однос наших евроунијата према суверености народа и улози јавног мњења у парламентаризму долази од тога што вишегодишња и добро плаћена активност Запада на измени колективне свести српског народа није дала очекиване резултате. То најбоље потврђују бројна истраживања јавног мњења. Недавно је Слободан Антонић на првом округлом столу новооснованог Српско-руског братства изнео да се број грађана Србије који се противе увођењу санкција Русији, уласку Србије у НАТО и приступању Србије ЕУ по цену одрицања од Косова и Метохије креће између 71 одсто и 83 посто, у зависности од тога која агенција је вршила испитивање и о ком питању је реч. Тако висок проценат, који се у појединим питањима приближава скоро једнодушности, по Антонићевом мишљењу, „власт мора узети у обзир код доношења одлука”.

Будући да су суочени с јавним мњењем таквих вредносних ставова, странке и појединци чија је политика пројектована из перспективе очекиване промене колективне историјске свести српског народа принуђени су да се јавно залажу за минимизирање улоге грађана у политичком животу Србије, односно за неки облик технократског режима са псеудодемократском легитимацијом.

Понављање историје

Полемика између Стефановића и Боцан-Харченка неодољиво подсећа на ситуацију из 19. века. Тада је самодржавну Русију скоро неподељена подршка у српском бирачком телу довела у ситуација да подржава захтеве за институционално ограничење владарске власти и демократизацију политичког система Кнежевине и Краљевине Србије. У исто време је колективни Запад, због супростављености својих интереса животним интересима српског народа, био принуђен да „игра“ на крунисане главе и високе политичаре, те да стога подржава различите видове ауторитаризма. Иста је била ситуација и у српском политичком животу, јер док су српски русофили, пре свега Пашићеви радикали, уживали огромну подршку у народу, наши западњаци су по правилу, као краљ Милан Обреновић и напредњаци, недостатак унутрашње подршке компензовали иностраним покровитељством. То је прве неминовно начинило поборницима општег бирачког права и британског парламентаризма у коме министре поставља и смењује парламент, а друге претворило у заговорнике цензитарног бирачког права и немачког типа уставне монархије са ауторитарним монархом и министрима као „краљевим слугама“.

Цена покровитељства Запада

Код Борка Стефановића и данашњих наших „западњака“ уочава се исто неповерење у политичку способност српског народа и исти еврофанатизма које је некада понајвећма показивао по природи неуротични краљ Милан Обреновић. Док Борко Стефановић говори како је „будућност Србије у ЕУ“ и како би „све друго значило изолацију са катастрофалним последицама“, дотле је краљ Милан Обреновић, како наводи Марко Павловића, говорио: „Ослонити се на масу народа значило би одрећи се сваког напретка јер га маса не разуме и ја сам потпуно убеђен да Србији не остаје ништа друго него постати модерном европском државом, или изгубити сваки rasion d’etre свога самосталног опстанка.“

Страх од Русије и радикала терао је краља Милана, оптерећеног браколомством и коцкарским дуговима, да у јуну 1885. понуди Аустроугарској допуну Тајне конвенције. Краљ Милан је овом допуном, према Слободану Јовановићу, предвидео да српски краљ постане аустроугарски вазал, а да Аустроугарска има обавезу да у специфичним приликама окупира Србију. Данашњи српски „западњаци“ би покровитељство странаца да плате увођењем санкција РФ и коначним одрицањем од КиМ. Јер Споразум о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ, на који се позива Борко Стефановић када предлаже увођење санкција Русији, не третира Косово као део Републике Србије, али се и поред тога примењује и то као својеврсни надустав Србије. Чини се да је напокон сазрело време да се пред Уставним судом иницијативом најмање 25 народних посланика покрене поступак за оцену уставности ССП, пошто ратификовани међународни споразуми морају бити у складу са Уставом (чл. 16 Устава РС).

 

Аутор Зоран Чворовић