Владимир Умељић: ТРКА С ВРЕМЕНОМ ИЛИ МУДРОСТ, ИСТРАЈНОСТ, СЛОГА

Када опет једном читамо у српским медијима (Политика, 05.12.2022.): „Велике силе не мењају своје ставове и оне ће увек желети и хтети по сваку цену да Србија на овај или онај начин дозволи Приштини улазак у УН или да их призна (…) Али, таква су правила игре, сувише смо ми мали да бисмо могли да променимо цео свет (…)“, срећемо се са тегобном, али прагматичном, истинитом констатацијом реалног стања, коју није тешко образложити.

Већу пажњу, међутим заслужује наставак изјаве: „(…) али довољно поносни и снажни да своју земљу сачувамо“. Овде се срећемо са несумњиво надоносним речима, но колико су оне заправо прагматичне, реалне? Или се можда само ради о утешним флоскулама, замагљивању стварности, празном јуначењу за дневнополитичке потребе?

Мишљења сам, без да могу да знам шта је прави став аутора дотичне изјаве, да оне рефлектирају реалност у много већој мери, него што то на први поглед изгледа. Ми се, наиме, налазимо усред једне драматичне трке са временом и, као при свакој трци, мали, окретни и издржљиви имају врло реалну шансу да не буду прегажени од снажнијих, гломазнијих и мање покретних.

Не ради се, дакле, о боксу или рвању, на које је још мања Србија била приморана 1914. и ту борбу платила животима преко једне четвртине свог становништва, већ о једном већ вишедеценијском маратону, који мењањем околности на глобалном геополитичком нивоу улази у завршницу, у финални спринт.

Но без обзира на све, више или мање мудре мисли и анализе, свако теоретисање остаје подређено императиву, да нема, не може и не сме да се нађе српски политичар, који би у име Срба одустао од Косова и Метохије.

 

При доласку олује, каже стара кинеска пословица, неко ће пожурити да изгради склониште а неко други да направи ветрењачу. Најтеже је, сигурно, направити ветрењачу, која истовремено штити од олује и која нас одавно похађа, долазећи пре свега из Берлина и Вашингтона.

Хитлерова Немачка је стајала у неоспорном међународно-правном континуитету царске Немачке, највиша правна инстанца данашње демократске Немачке, Уставни суд (Bundesverfassungsgericht), потврдио је 1957. њен континуитет у односу на нацистичку државу.

Најкасније при разарању друге Југославије на крају 20. века потврђен је и континуитет немачке спољне политике. За подсећање (извори цитата код аутора):

Као прво – ко је заправо вршио вишегодишње и систематске припреме за распад југословенске државе?

„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском тајном службом систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао један интензивни контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (…) Познато је и да је тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер у телефонским контактима са хрватским председником Туђманом, који су снимљени од стране америчке тајне службе, више пута изричито стављао Туђмана под притисак, да обзнани независност Хрватске (иницијална каписла избијања оружаних сукоба).“

Постоје, међутим, и подаци, који говоре да је та сарадња немачке тајне службе БНД, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена, што је потом кулминирало крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. БНД-шеф је тада био Клаус Кинкел (Klaus Kinkel), који ће потом постати немачки министар иностраних послова у време припреме НАТО-напада на остатак Југославије.

„У то време (седамдесете године XX века, прим. аутора) партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму, од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачићеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор) политике на Балкану.“

„Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи, противили тому. Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…) Да се догодио опасан и трајан раскол у југославенском политичком врху, Њемци су закључили већ 1962. године на основи британских открића. Антун Духачек дјеловање њемачке тајне службе дијели на три фазе. На почетку је само пасивно проматрала догађаје, послије 1971. активно подупрла хрватски сепаратистички покрет, а након Титове смрти веома активно разбијала Југославију.“

Закључно, пар речи о конкретном паљењу фитиља на „балканском бурету барута“:

„Иницијална каписла избијања оружаних сукоба је било једнострано проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поновно уједињена и ојачала Немачка у децембру 1991. буквално изнудила – преурањено и селективно – међународно признање ових сецесионистичких југословенских република од стране „НАТО-демократија“.

Шта говори у прилог ове поставке, која дефинитивно не одговара западној „мејнстрим“-слици догађаја?

Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције: Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер (Hans–Dietrich Genscher) је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским Кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније. Дефиниција („узурпација власти над дефиницијама“) правне основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.

Тиме је радикално прекршен и поништен један табу, који је од краја Другог светског рата био битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још – ЕГ) у холандском Мастрихту једноставно одбио да разговара о договореном историјском увођењу једне заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких југословенских република).

То се на крају једне напорне преговарачке ноћи и догодило и тадашњи амерички министар иностраних послова Џејмс Бејкер (James Baker) је ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту.“

Једнострани акционизам Немачке (иницијално и Ватикана) у деведесетим годинама 20. века се значи легитимно може означити као планска „примена дипломатске силе“, као отворено опредељивање за једну конфликтну страну и за стављање како савезника, тако и противника пред свршен чин. На први поглед ризична калкулација Берлина се међутим убрзо показала исправном, јер је свесно провоцирана ескалација сукоба у Југославији у смеру рата била у суштини и врло очигледно добродошла САД и НАТО-савезу, чији се експанзионизам од распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, од нестанка тзв. биполарног света перманентно и непревидиво потенцирао.

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће оваква политика неминовно довести до одсудне ескалације у Југославији: Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар (Javier Pérez de Cuéllar) упозорио је нпр. већ 15. децембра 1991. „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

И званични посредници САД и ЕУ за Југославију, Лорд Карингтон (Peter Carrington) и Сајрус Венс (Cyrus Vance), упозорили су на непримереност „самосталних и појединачних признања“. Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар упозорио је још једном 16. децембра 1991., да су „прерана и селективна признавања штетна“, итд.

Разумљиво је, да су САД а) по природи ствари (императив континуитета предвођења блока западних сила) морале да опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО-политике и б) да је политичко-економски и војни лоби у америчком естаблишменту у овом развоју ситуације, у међувремену открио (или накнадно само препознао) своје сопствене глобално-стратешке интересе.

Тако су на једној НАТО-конференцији 2000. у (сада НАТО-словачкој) Братислави, америчко Министарство иностраних послова и American Enterprise Institut врло отворено и недвосмислено анализирали претходне догађаје, и дали одреднице актуелне и будуће политике, о чему је немачки учесник те конференције и члан немачког парламента Вили Вимер известио немачког Савезног канцелара Шредера:

„Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).

Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.
4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „Концепта нове стратегије” алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила мора да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер, члан немачког парламента, потпредседник парламентарне ОЕБС-групе“

Ове неоспорне историјске чињенице, дакле, појашњавају колико су снажни, систематски и континуирани интереси НАТО-империје да настави свој акционизам у смислу поништавања легитимних српских националних и државних интереса, као и растакања српског националног корпуса.

Како, дакле, под овим околностима „направити ветрењачу, која штити од олује“?

Разлог за (опрезни) оптимизам лежи у чињеници, да горња потврда тих интереса само условно потврђује тврдњу „Велике силе не мењају своје ставове…“. Она, наиме, важи само уз допуну „… докле год им они доносе више користи него штете, односно докле год им околности дозвољавају да имају монопол при одређивању правила игре“.

А непревидиво је да се околности на глобалном геополитичком нивоу мењају, да се шта више улази у завршницу, у финални спринт при грађењу новог и мултиполарног светског поретка, нове безбедносне структуре Европе и света.

И даље наравно стоји „сувише смо ми мали да бисмо могли да променимо цео свет“, али то не значи да промена света, која је у току, нама неће донети бољитак и прилику да одахнемо, исправимо насилно повијену кичму и са много бољим изгледима инсистирамо на својим, недељивим и неотуђивим правима, која нам се најкасније од краја прошлог века радикално одричу.

Запад, по свему судећи, почиње да се невољно мири са тим трендом, то показује нпр. и недавна изјава француског председника Макрона, да „будућа безбедносна архитектура Европе мора да садржи сигурносне гаранције за Русију у смислу захтева председника Путина, да НАТО престане да се под оружјем примиче руским границама“.

Тја, да се тај врло исправни став заступао на Западу пре Мајданског пуча а још боље пре насилног комадања друге Југославије, данас се не би дешавала трагедија у Украјини, свет би био много мирнији и питање хране, енергије и општег напретка не би се тако екстремно постављало у питање.

За нас је још релевантније оно, што се показује на све грозничавијој ужурбаности и енормном потенцирању захтева да Србија уведе санкције Русији, призна „независност“ Косова и Метохије, пусти Републику Српску и своје сународнике у Црној Гори „низ воду“ и… и… и…

То јасно говори, да пре свега Немачка а потом и САД журе да пре почетка неминовних преговора са Русијом заокруже своју експанзију, започету крајем прошлог века, да дефинитивно узму под своје и последње острво слободе и независности у овом региону и тиме онемогуће да се ситуација, однос снага на Балканском полуострву уопште стави на диспозицију, постане предмет преговора.

То даље значи да би за Србију под актуелним околностима било дословце фатално, самоубилачки да прави било какве уступке Западу, јер како ствари тренутно стоје, апсолутно није искључено, да Русија – у сопственом и српском – интересу инсистира управо на томе.

Западу, дакле, а не Србији убрзано цури, истиче пешчани сат.

Сигурно, није за очекивати да ће данашње време, као и скора будућност, краткорочно постати лакши и једноставнији, напротив, за очекивати је да ће искушења, притисци и безобзирне уцене експоненцијално расти.

Неопходна је, значи, велика мудрост, истрајност и слога, док и то не прође. А проћи ће.