НАСИЉЕ У ШКОЛАМА, ОПЕТ: ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
Заточени у канцер – капиталистичком систему као у логору, ми вршимо насиље једни над другима, немајући снаге да се суочимо са крволочним лажима моћних који тврде да је профит изнад људи.
ANTE SCRIPTUM
Сви смо ми жртве стравичног насиља неолибералног капитализма који је, већ одавно, канибализам што прождире људске душе и тела широм света. Заточени у канцер – капиталистичком систему као у логору, ми вршимо насиље једни над другима, немајући снаге да се суочимо са крволочним лажима моћних који тврде да је профит изнад људи.
Недавно је у Трстенику извршено насиље над једном професорком. Онда је кренуо одијум јавности, и дечак који је, из младалачке необузданости, а у доба када се све качи на друштвене мреже, учествовао у томе покушао је да се убије. Чујете ли? Покушао је да се убије, у седамнаестој години живота.
Малолетни ученик Техничке школе у Трстенику Н. Ж. (17), који је измакао столицу својој професорки енглеског језика, ноћас је покушао да дигне руку на себе. Како за Телеграф.рс каже његов отац Владан, његов син је покушао да изврши вешањем, а претходно му је рекао да више не може да издржи притисак.
Отац је о свему обавестио полицију. Видно потресен и кроз сузе, отац открива детаље агоније коју је синоћ преживео.
„Седели смо и гледали телевизор, он је видео неку фотографију где стоји како ће да их казне нешто претеће је било. Тада ми је дете бризнуло у плач, бацио телефон и кренуо је да трчи, ту има неки јарак он је прескочио и отишао. Само се окренуо и рекао ми: „Више се не видимо, ја не могу овај притисак да издржим”, почиње отац Владан за Телеграф.рс.
Полиција и Хитна помоћ изашле су на терен на време.
„Моје дете је отрчало, ја сам брзо звао све и јавио да нешто није у реду. Моје дете се лечи код неуропсихијатра и јако је миран и повучен, јер на њега доста утиче околина. Он је, када је прелетео ту ливаду, обесио себе конопцем за дрво. Полицајац који је дошао на увиђај, одсекао је канап који му је био око врата”, прича отац и јеца./…/
Додаје да су они већ имали трагедију и да су једва остали живи, а да је дечак остао без мајке: Он је дете које је мало повучено. Њему је мајка погинула сви смо имали саобраћајку. Једва смо живи остали, још су нам и струју угасили.”“
То је вест – трагични отац и син, са исеченом струјом, и онда догађај који је дете навео на покушај самоубиства. Дечак се опоравља, али наше друштво се не опоравља, него улази у мрак без повратка.
А насиље у школама је симптом, а не узрок болести. Између осталог, и болести наше школе.
ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА
Насиље у школама је само врх леденог брега пропасти образовања у Србији. Зато се, да бисмо ствар разумели, мора поставити низ питања, на која су потребни јасни одговори. Ево неких, које је потписник ових редова саставио на основу разговора са Бранимиром Нешићем и Николом Маринковићем из ИК „Катена Мунди“.
1. Годинама уназад просветни радници трпе насиље на свом радном месту. О томе се тек сада говори, јер су ученици почели да каче снимке насиља на друштвене мреже у потрази за виртуелном славом. Зашто?
2. Годинама уназад професорима се одузимају васпитне ингеренције. Која средства су професорима на располагању када је дисциплина ђака у питању и да ли један професор заиста може да се носи са одељењем од тридесет ђака који сваки инцидент снимају телефонима и каче на ТикТок?
3. Често можемо од родитеља да чујемо аргумент да, ако су
просветни радници незадовољни, нека нађу други посао. Исто тако, да нису родитељи криви што наставници немају
ауторитет. Шта је потребно да би наставник имао ауторитет? Зашто су многи конкурси за посао у школи намештени, односно шта је потребно да се уради да конкурси за посао у просвети заиста буду отворени тако да бољи кандидат обавезно добије посао?
4. Јавност у Србији се у јуну ове године по ко зна који пут шокирала податком да наставничке смерове на факултетима више нико не уписује: књижевност, српски језик, математику, географију… Шта се предлаже као решење?
5.Министар просвете је рекао да се разматра забрана уношења мобилних телефона у учионице. Да ли је то решење и да ли је могуће ову забрану унети у државне школе? У неким приватним школама она већ годинама постоји, али то подразумева ормариће за ученике и посебан инветар који у државним школама не постоји.
6. Посебна тема везана за насиље у школи је вршњачко насиље. Колико је оно често и да ли постоји нека заједничка особина ученика који наносе насиље, односно неки типски профил жртве? Како стећи поверење ученика да разредном старешини кажу своју муку и да је не крију од родитеља? Да ли у школама има довољан број педагога, психолога, и да ли је то решење? Или је немогуће избећи насиље у друштву у коме таблоиди редовно извештавају о мафијашима који кољу људе и пакују их у пакетиће?
7. Савремена психологија, али и идеологија људских права налаже нам да су деца увек у праву, да је агресивно, деконцентрисано и неваспитано дете заправо изузетно интелигентно и треба му простора да се изрази, па уз пораст епидемије насиља у школи имамо и инфлацију одличних ученика. Како овој инфлацији лажних успеха стати на крај? Чему Вукова диплома студенту који на првој години факултета схвати да је озбиљно учење заправо тешко, а да је време када се стичу такве радне навике неповратно прошло?
8. Родитељи и наставници неретко су стране у сукобу. Међутим, и ђаци и родитељи жртве дивљег капитализма, у чијој је служби и овај режим. Како повратити поверење између родитеља и наставника јер нам је непријатељ заједнички?
9. У сукобу родитеља и наставника велика тема су плате и радно време. Апсолутно је јасно да особа која је задужена да се стара о мом детету пола дана, која треба да га васпитава и учи не може имати мању плату од шанкера на сплавовима, јер се тако шаље порука да је боље бити шанкер него професор. Ипак, то није суштина: неопходна је промена система. Унија сидиката просветних радника Србије се више од две деценије бори за одбрану образовања као кључне установе хуманистичког друштва. Какви су резултати борбе? Колико је неолибарални капитализам у Србији оштетио саме основе школства?
10. Пре десетак година „стручњаци“ из ММФ-а дословно су наметнули држави Србији колико одељења може да буде у школском систему, које школе треба да се гасе и колико школа треба да буде по броју становника. Да ли су се просветни радници побунили? Има ли резултата побуне?
11. Који је оптималан број ђака по одељењу да би настава била квалитетна? Да ли је то 20, 25 или 30, како нам ММФ намеће?
12. Деца су фрустрирана. Њих више не васпитавају родитељи и школа, него медији. Фрустрираност ђака сепретвара у насиље према професорима и вршњацима. Професори, које држава поставља као као некакве чуваре и представнике система, неретко су глинени голубови ђачког и родитељског очајања. На све то дошла је и дигитализација. Шта је уопште дигитализација школства и има ли од ње икакве користи за саме ученике и наставно особље?
13. Какве последице је оставила пандемија короне на децу и професоре? Ситуација је била изузетно напорна за све, а резултат је да су сви бесни, а ђаци остадоше необразовани. Колико ће трајати исправљање последица и да ли су деца која су прошла ову тортуру неповратно оштећена у образовном смислу? Ко ће за то да одговара?
14. Ђаци су некад имали у првом основне три часа дневно, од другог до четвртог четири часа, од петог до осмог пет часова, а у средњој школи по шест часова. Данас и првачићи имају, понекад, по пет часова дневно. Може ли се издржати? Треба ли деца и да се играју?
15. Од Гаше Кнежевића наовамо реформа је била главни поклич министара образовања. Докле смо стигли и да ли можемо мало да повучемо кочницу?
16. Над министрима образовања нема никакве контроле. Некада је Национални просветни савет имао контролну улогу. Како је сада? Како се поставља министар просвете?
17. Шта ћемо са радикалним ударима на вредносни систем наше школе – прављење „политички коректне“ лектире, џендеризација језика упркос противљењу свих наших лингвиста, наметање прича о „трансродности“ и промени пола у уџбеницима биологије? Могу ли синдикати просветних радника, и хоће ли уопште, томе да се супротставе?
ОДГОВОР ПРВИ: ПРОГЛАС УНИЈЕ СИНДИКАТА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА СРБИЈЕ ПРОТИВ НАСИЉА У ШКОЛАМА ( 30. НОВЕМБРА 2022. ГОДИНЕ )
Избор је пред нама
Да ли ми, просветни радници, носиоци образовања и васпитања треба да дозволимо да постоји образовни систем у коме ученици и запослени трпе насиље? Да ли треба да ћутимо и затварамо очи пред немилим сценама вршњачког и насиља над просветним радницима. Одговор је: Не!
Деведесете су се вратиле
Образовање у Србији је у катастрофалном стању. Док су деведесете године прошлог века биле обележене санкцијама и изолацијом, данашњи проблеми последица су реформи образовања преузетих и преписаних из белосветских образовних система, истих оних земаља које су нам уводиле санкције и репресивне мере. Таква образовна политика има за циљ смањење интелектуалног нивоа ученика, како би њихове будуће ставове и свест о животу креирали медији и корпорације.
У реформи образовања важну улогу има и начин финансирања. Под девизом да је образовање у Србији бесплатно, трошкови општег образовања финансирају се једним делом од стране родитеља ученика, да би се држава ослободила ,,сувишних“ трошкова, а у ствари наше ученике лишавала квалитетног образовања. Потенцирање дечјих права уз обесправљивање наставника и васпитача, један је од кључних аспеката реформе школства која за крајњи циљ има укидање васпитања у духу традиционалних и моралних вредности и националног образовања.
Школа је постала институција којој је, парадоксално, потребан неуспех да би функционисала. Функционално и дисфункционално образовање спојено је у једно, као две стране исте медаље. Без дисквалификације једних, нема квалификације других. Лош образовни систeм ствара проблеме, а онда осмишљава и развија разне механизме којима се бори против њих. Ти механизми су неефикасни, а проблеми које школа треба да отклони и даље постоје, јер је регулаторним телима Владе Републике Србије која постоје због отклањања проблема потребан неуспех да би опстала. Тако се ствара атмосфера немоћи.
Прикривена суштина
Унутар школа одиграва се један друштвени процес, истовремено суштински важан и срамотан. Последњих деценија у западноевропским земљама јавља се теденција снижавања квалитета државног образовног система. Пракса је да опада квалитет рада и углед наставника. Наставници се приморавају да држе часове из више предмета за које нису стручни, ученици добијају лажну слободу и самоуправу, васпитни инструменти одузимају се из руку наставника, а наставници се претварају у помоћно особље. Уместо процеса васпитања и образовања уводе се ,,године узлета“ да наши птићи никада не узлете.
Образовање под знаком питања
Стање у нашим школама одраз је стања у нашем друштву. Овде влада недостатак финансирања и недостатак мотивације. Држава не улаже у образовање, обесмишљава просветну струку и деградира положај просветних радника у друштву. Ученици нису мотивисани да нешто науче, наставници нису мотивисани да пренесу знање. Створена је клима у којој образовање постаје роба којом се тргује. Робујемо систему који тежи да од наше деце направи робове.
Борити се
Немогуће је борити се против програмираног неуспеха уграђеног у школски систем. Разни видови школске праксе служе том застрањивању зато што су у складу са оним што налажу институције. Том вртлогу сагрегације успешно се одупире само Унија синдиката просветних радника Србије. Непослушност је стога неизбежна, ако не и једина опција.
Борити се за школу која ће формирати етичке ставове код ученика.
Борити се за школу која ствара мислеће генерације.
Борити се за школу у којој ће најбољи друштвени појединци бити учитељи и наставници.
Борити се за школу у којој су родитељи и наставници сарадници.
Борити се против новог/старог либералног концепта да образовање буде привилегија богатих.
Битка за националне и моралне традиционалне вредности у образовању, последње је упориште одбране културног и националног идентитета.“
Тако каже Унија синдиката просветних радника Србије.
ОДГОВОР ПРОФЕСОРА МИЛОША МРДАКА, ИЗ КАТИЋА КОД ИВАЊИЦЕ – ГОВОР ОДРЖАН У ЧАЧКУ 1. ДЕЦЕМБРА 2022: ПОД ЈЕ НЕКОМ ДНО, НЕКОМ САМО ГРАНИЦА
Рече нам синоћ један чоек, на једној телевизији, како се сви сада налазимо на једној истој обали. Данас смо дошли да то проверимо. Налазимо се на четрдесет седам места оне обале од синоћ, и река је иста, али оног човека нема. Вероватно је у току ноћи препливао на другу обалу, уколико зна да плива. Ако не зна – шта можемо! Па, нека тамо и остане.
Дакле:
Сва је наша прича допричана,
Никаквога продужетка нема,
Нит се може нов почетак наћи.
Почињем овим Бећковићевим стиховима, јер сам одиста потрошио све почетке којима бих могао данас да вам се обратим. А трoшио сам их преко три деценије. И са сигурношћу могу рећи да ћете ме одавде испратити у пензију.
Понављам се толико пута. Таман онолико колико се понавља оно што нам се дешава све ове године, ових дана посебно, и због чега смо данас овде. И тако, говорећи језиком књиге, а другачије не умем, моја прича и моје размишљање све више постаје размишљање једног обичног српског вола, и биће тако док постоји земља Страдија, а ми будемо мртво море које чека Марка Краљевића да по трећи пут дође међу Србе и спаси их.
А код нас ништа ново. На већ постојеће и нерешене бројне проблеме само додајемо нове. Оне не решавамо, нови долазе, и ево, имамо резултат који имамо.
А да смо, као што је давно договорено, потписано и обећано, да је тако и учињено, данас овог не би било. Зашто мислим тако? Једноставно, сви одавно носимо терет нерешених и нагомиланих брига и проблема, мислимо о постојећим, и немамо времена да предупредимо и спречимо нове.
А где је кривац? Седи у министарској фотељи и просипа демагогију. Јер, не може бити министар онај који тако олако пристане да то буде знајући шта га чека. Не може бити министар онај који пристане да то буде, а зна да ће му колеге бити министри са сумњивим звањима и дипломама. Не може бити министар онај ко унапред жртвује част и достојанство ради функције. Не може бити министар онај који мирно седи и прича како нема насиља у школама, а за само неколико дана двоје деце завршава у болници с тешким повредама, а наставник на поду, са траумама, понижењем и душевним болом који се не лечи.
Наставник мора бити усправан, поносан, достојанствен, а ви сте га бацили на под! На све то министар захваљује Богу што се све добро завршило. Е, па, ми не можемо захвалити Богу што нам га је доделио за министра. То божја правда није, то је божја казна.
Ми морамо бранити школу, или бар оно што је од ње остало. Ето њима оних њихових у којима купују дипломе и звања, наше нека не дирају. Само код нас постоје дипломе за министре и дипломирани министри.
Удружила се и ала и врана против нас – власт, родитељи, ученици, и на крају, нажалост, и ми сами против себе.
Лекари пишу хулиганима извештаје о напрекочас насталој неурачунљивости. Судије то узимају као олакшавајућу околност, али и без тога, они су носиоци и извршиоци неправде над правдом, они су њени гробари. Правосуђе је код нас убица правде, кад смо ми у питању.
Видели смо то у случају топлих оброка, где данас пресуђују једно, а сутра, под притиском или ко зна зашто, то повлаче и доводе нас у безизлаз. И то оне најсиромашније међу нама, оне са минималцем, од 35 хиљада динара. Срам их било, на нос им излазило!
Нама обећавају повећање од бедних 12 %, док њихови синови за ноћ провода потроше читаву нашу плату, и више од тога. Ама, не треба ни то, хвала! Довољно смо понижени и без тога.
Данас је скупљи кромпир од нашег знања. Дословно. Људи у мом крају су стекли приличан иметак од њега, и треба, заслужили су. Али, колико сте ви зарадили својим знањем, школом и науком?
Зато су данас овде дошли они који знају да њихово знање вреди више, много више, од оног колико добијају за њега. Зато су остали кући. Овде су данас слободни људи, иако наша слобода све више постаје опасна.
Драги суграђани, Чачани, обраћам се и вама. Данас су овде људи који ће вам децу научити чему треба и на прави начин. Они други су остали кући, у сигурности и топлини дома свога. Не подржавате ви данас нас, подржавате борбу за сигурност вас и ваше деце. Ту сте да кажете оно што треба увек говорити СТОП НАСИЉУ. Није наша мука само наша, она је и ваша, она је свих нас, заједничка је, и зато треба у томе да се ујединимо. Зар нису из Чачка прво полазиле такве иницијативе, али конкретна дела. Зашто сте се ућутали?
Колеге, предузимајте нешто. Не чекајте на друге. Не кривите никог осим себе ако се овако настави. Не браните своју неодлучност, неактивност и страх никаквим нејединствима синдиката. Нико вам неће бити крив ако овако остане, до вас самих. Не говорим ово ради себе, ја више немем времена да се надам бољем, као ни ове бројне седе главе које су овде. Говорим због вас којима су године и живот испред. Говорим због наше деце, због будућности просвете.
СТОП НАСИЉУ И НЕПРАВДИ У ШКОЛАМА, СТОП НАСИЉУ У СРБИЈИ!“
Тако каже Милош Мрдак.
И ЗАИСТА: СТОП НАСИЉУ
Насиље у Србији, као и већем делу данашњег света, индуковао је злочиначки неолиберални капитализам, који људима одузима право на достојанствен живот и рад. Медији и друштвене мреже соле ране наше свести, задају нам ударце од којих се не опорављамо, и добијамо слику из Трстеника: ђаци се, у необузданости, сурово шегаче са професорима, а онда један од њих покуша да дигне руку на себе. То је ужас над ужасима – понижена професорка, угрожен живот дечаку.
До када ћемо трпети такве ужасе?
Зар није време да сви, као један, устанемо у одбрану нормалног, Богом благословеног, света и човека?
Овај текст није ништа друго до вапај да се Србија спасе од коначног огрезнућа у зло и коначног потонућа у мрак.
Нико нема право да ћути, а највише глас морају да дигну пастири Цркве Христове, Цркве љубави и праштања, Цркве која је последње уточиште смисла и наде. За почетак, морали би наши пастири, наши оци, наши духови вођи, да траже да се на насловним странама новина и у медијима не појављују приче кољача који су људе секли и од њих правили пакетиће.
Остану ли да ћуте они, ћутаћемо и сви ми – и ћутаћемо чак и када силе антихристове потопе и последње спратове живота.
