Игор Гомољски: ДОЊЕЦК. СУТРАШЊЕ ЗВЕЗДЕ

Центар Доњецка. Вече. Тишина.
Један котрљајући „бах“. Минут касније, други. Иза њега – трећи и четврти.
Са прозора у кући преко пута допире женски глас са болно познатим интонацијама: „О-о-оља! Оља, ку-у-ћиии!“
Глас са дечјег игралишта: „Још ма-а-а-ло!“
Тако ми живимо.

***
Град не спава.
Тешко уздише, лута по собама, виси на телефону и пије валидол. Многи људи су данас заиста уплашени. И није ствар толико у праску граната колико у њиховој географији. Јер, становници периферије су искрено веровали да негде постоји некаква „кућица“ – мирно место, где је тихо и безбедно.
Ево, седиш на периферији и бројиш долазеће гранате. Падају тако близу да ударни талас тресе одећу и косу на потиљку. Знаш да ћеш у крајњој нужди отићи у центар, и од тога ти је лакше на души. И родитеље тамо можеш сакрити, и ове мачке са великим ушима.
Наравно да је ова „кућица“ плод маште, али сад је и она спаљена. И постало је језиво. Губити илузије никад није лако. А нарочито илузију безопасности. Осећај удобности након тога се неће вратити, ма колико се покривао меким јастуцима. Без обзира колико мирисног чаја попијеш.
Али, не размишљам ја о томе. Страх је прошлост. Размишљам о ономе коме су жена и дете погинули данас на пијаци. На крају крајева, имали су мужа и оца. Како му је сад у пустом стану? Преко дана – још како-тако. Шок, гужва, неки људи те нешто питају, негде воде и нешто траже.
Али – дошло је вече, а са њим и ова глува тишина, и болна свест. Били су овде, а сад их нема. Што је најужасније – заувек. Они су негде тамо. Њихова ноћна мора је завршена. Како да се с тим живи? Са свим тим сликама, играчкама, са њеном одећом у орману. Како?
А ако је он на ратишту или је пре Специјалне операције отишао негде да ради? Можда управо сад зове, и зове, и зове. „Ма не брини! Мора да су отишли на спавање, уморни“, смирују га пријатељи, али некако несигурно. Лош предосећај. Тако нешто увек предосетиш.
Шта њему рећи? Како га утешити? Ко зна. Чак ни тако истакнути брбљивац као што сам ја, за све ове године нисам успео да пронађем праве речи. Плашим се да једноставно не постоје.
Шта рећи рођацима оних који нису чули вечерње цврчке? Данашње, јучерашње, све, све остале. А ни сутрашње звезде неће видети сви. Неки од нас ће бити ту и седмог децембра, неке ће узети осмог или деветог.
Само још једна зима у нашим животима, а потребних речи није било, и нема их.

(Телеграм канал И. Гомољског; превео Ж. Никчевић)