Никола Маловић: Измицање столице

Промјена не почиње никад тамо гдје би је просјечан Србин очекивао, на гласачком мјесту. Промјена почиње унутар креационистичког система образовања који је за сада забрањен владајућим западним поретком

Измицање столице може да буде и синоним за смрт.

Чешће се ова метафоричка синтагма користи у значењу губитка политичке (за појединца) или геополитичке позиције (за државу).

Деветог су новембра три ученика Техничке школе из Трстеника дословно измакли столицу професорки (44), њен пад снимили мобилним телефоном, клиберили се, и нечасну радњу дијелили као да су израсли из пословице: Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.

Против тројице ђака трећег разреда, Н. Ж. (17), И. К. (17) и М. М. (18), покренут је дисциплински поступак и они су одлуком Наставничког вијећа избачени из школе.

Да се цијела Србија није згрозила, да видео-снимак није видјело море људи и ван Србије, све би, као увијек, било заогрнуто плаштом пара и политике (што је плеоназам), јер се зна да код нас можеш колима и на пјешачком прелазу да убијеш дјевојку, а опет да си слободан. Like a bird.

Снимак насиља над интелектуалним родитељем, јер професор то јест, узнемирио је регион, али је по ко зна који пут отворио питање гдје је црвена линија у односима ђака према професорима.

Јер односи и закони регулисани су – лицемјерним и самоубиственим – стандардима Колективног запада. Наметнути су да заувијек остану хаотични, јер се тако највише исплати у хитању ка слому свега што је некад држава држала у својим рукама. Гдје су црвене линије, не само у односу ђака према професорима него у односу било каквог устројеног система према антисистему?

Нема их. Црвена линија за зло не постоји. Зашто? Јер дно не постоји.

Хоће ли након јавног страдања професорке из Трстеника неко мрднути прстом, лупити шаком о скупштинску клупу, поднијети предлог, усвојити закон, те реформисати образовни систем?

Неће.

То се не смије у демократији колонијалног типа.

Демократија колонијалног типа и постоји зато да најгори дођу на мјесто најбољих, да се негативном селекцијом младима огади рођена држава и да листом почну да напуштају отаџбину да би тамо далеко били конобари и спремачице, спремачи или конобарице, с дипломама државног факултета.

Имаће томе двадесет година, чак и док сам предавао српски језик и књижевност на Поморској академији у Котору, како се јавно залажем за сјечу кнезова. Објаснићу што то значи одмах иза натукнице како је сјеча кнезова немогућа у условима колонијалне демократије. Да би до сјече дошло, потребно је ослобођење, а да би до њега дошло, потребно је надиграти парадигму Колективног запада, ако не одмах војно, онда идеолошки.

Сјеча кнезова подразумијева јединицу за крај године као закључну оцјену увијек и безусловно када ју је ученик стекао нерадом, олакотним односом према будућности државе, баш тако, јер олакотни однос према школи подрива отаџбину. Нови школски систем мора да се руководи Шекспировом сентенцом из Хамлета, по којој сваки професор „мора да буде суров, да би добар био“.

Нулта да завлада толеранција према вршњачком насиљу, дроги у школама, према поклањању оцјена и повлашћеном третману дјеце виђенијих родитеља. Према хиперинфлацији диплома, такође. У приватне школе да се упише раритетни ум за мрву лакше од шансе коју има камила да прође кроз иглене уши.

Нови школски поредак неће бити могућ без креационистичког тумачења свих наставних јединица. Нови школски поредак неће бити могућ без осјетног повећања плате просветним радницима. Коликог? Да се уздигну обрве у свакој заједници, да се на учитеља, наставника и на професора поново гледа као на узор, јер ако учитељ, наставник и професор није узор, сазнали смо од 1990-их наовамо, јасно је ко ће постати: шљам, разврат и пороци, трули задах пропадања… како је иза окуке његових дана стварност видио пјесник Владислав Петковић Дис, у српској елегији „Наши дани“, из 1910.

Држава не почива на хирурзима (писао сам, гле!, прије само два броја). Не почива ни на инжењерима, ни на архитектама, него на учитељима, наставницима и професорима – који рађају сва остала знања и звања! Од занатских до универзитетских.

Просветни радници у Црној Гори траже повећање коефицијента за 45 одсто, а Унија синдиката просветних радника у Србији тражи статус службеног лица за наставнике и професоре.

И једни и други мученици могу да своја потраживања окаче мачку о реп.

Мачку о реп?

Таман тако, јер ће у наставку бити бијени и прогоњени, све мање плаћени, принуђени да због свега што је људско – брака, малог дјетета, другог или све рјеђе трећег, нове рате стамбеног кредита – поред себе у Наставничком вијећу гледају колеге с партијским књижицама као пожељним још увијек обликом ропства унутар властитог народа 2022/3/4/5. године, или колегинице које су некако паралелно с дипломом урадиле и усне и свашта још.

Па који поштен родитељ не би устао против ријалитија у школама, гдје се њихова добра дјеца шале са наставницима, вирално?

Пазимо…

Без демократске револуције одозго, без војне и идеолошке побједе над Колективним западом, учитељ, наставник и професор ће увијек бити осуђени да се за мале паре надају како ће заувијек бити великани иза сваког новог труда у својим малим учионицама и у својим малим заједницама. Умјесто да буду великани зато што су створили нове ђаке, нове учитеље, нове економске снаге, изумитеље и вјерујуће државнике.

Промјена свега је могућа.

Не почиње она никад тамо гдје би је просјечан Србин очекивао, на гласачком мјесту.

Промјена почиње унутар креационистичког система образовања који је по дефиницији за сада забрањен владајућим западним поретком.

Западни поредак, зовимо га тако, спрема се за глобалну сјечу слободних умова путем – мало је рећи нове – наркоманске зависности. Њено је име Метаверзум и о том појму ће тек бити ријечи.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 2. 12. 2022)