Владимир Умељић: АНГЛОСАКСОНЦИ И СРБИ ИЛИ „ПЛАШИМ ИХ СЕ И КАД ДАРОВЕ ДОНОСЕ“

 

Каже се да једна слика говори више од хиљаду речи. Овде две слике, од којих прва подсећа на генерала Дражу Михајловића, као историјског крунског сведока тачности изреке, по Виргилију настале када су Тројанци угледали „Тројанског коња“, кога су им Грци (Данајци) оставили пред градском капијом: „Плашим се Данајаца и кад дарове доносе“ („Timeo Danaos et dona ferentes“).

Генерал Михајловић би то могао да посведочи у односу на Англосаксонце.

Друга слика пак би требало да подсети њихове данашње водеће елите, које бескрупулозно отимају Косово и Метохију од Србије, на речи њихових претходника из времена Другог светског рата: „Данас нас Србија позива да заједно славимо Видовдан, као обећање победе савезника и англо-српског пријатељства!“

 

Живот и усуд генерала Михајловића је у нас од краја Другог светског рата једна контроверзна тема, мада у међувремену пре у јавности него у науци, јер историографија је на основу бројних историјских извора доказала да он није био никакав „народни издајник и сарадник окупатора“ комунистичке историографије, већ борац против нациста и свих њихових саучесника.

Један од тих примарних историјских извора је и потерница, коју је највиши представник немачке окупационе силе у Србији 1943. расписао за њим (слично потерници за Брозом), уценивши му главу са 100.000 златних рајхсмарака:

 

„100.000 РАЈХСМАРАКА У ЗЛАТУ ДОБИЋЕ ОНАЈ, КОЈИ ДОВЕДЕ ЖИВОГ ИЛИ МРТВОГ ВОЂУ БАНДИ ДРАЖУ МИХАЈЛОВИЋА

Овај злочинац бацио је земљу у највећу несрећу. Отупавивши од развратног живота, уобразио је да је позван да „ослободи“ народ. Као енглески плаћеник, овај смешни хвалисавац није ништа друго радио, већ утирао пут бољшевизму и тиме помагао да се униште сва национална добра, која су народу од вајкада била висока и света.

Он је тиме пореметио мир сељака и грађанина, упропастио имање, добро па и живот хиљада људи а земљу бацио у неописиву беду и невољу. СТОГА СЕ ОВАЈ ОПАСНИ БАНДИТ У ЗЕМЉИ УЦЕЊУЈЕ СА 100.000 РАЈХСМАРАКА У ЗЛАТУ.

Онај који докаже да је овог злочинца учинио безопасним или га преда најближој немачкој власти, не само што ће добити награду од 100.000 Рајхсмарака, него ће тиме извршити и једно национално дело, јер ће ослободити народ од бича нечовечног крвавог терора.

Врховни заповедних немачких трупа у Србији“

 

Како га је Запад третирао за време његове борбе против нациста?

Дража Михајловић је вероватно једини „нацистичко-фашистички колаборациониста“, који је од америчког председника Трумана 29. марта 1948. године посмртно добио високи орден „Legion of Merit“, као признање за заслуге у борби против нацизма и фашизма. Јер четнички покрет отпора је спасао животе око 500 војних пилота антихитлеровске коалиције, превасходно Американаца, који су били оборени над Србијом. Међу њима се налазио и амерички мајор Ричард Фелман, који је овај спасилачки подухват 1994. означио као „највећу операцију спасавања америчких живота на непријатељској територији у историји ратова“.

Претходно му је француску генерал Шарл де Гол већ 02. фебруара 1943. доделио француски орден Croix de Guerre avec Palme, француски „Ратни крст“. Амерички председник Франклин Д. Рузвелт је у једном писму 14. октобра 1942. хвалио Михајловићеву „храброст за пример, која се испољава у његовој борби против окупатора“ и потом – пред крај рата и већ са савезничком победом пред очима – изјавио да је „Михајловићева борба била врло важан допринос победи савезника“.

Амерички генерал (и будући председник САД) Двајт Ајзенхауер је 1942. послао „најбоље жеље и поздраве свом ратном другу Дражи Михајловићу у име америчких војних снага“ а британски министар иностраних послова Антони Иден је при једном свечаном говору изјавио, да се „на српској територији бори једна регуларна југословенска армија против непријатеља, под вођством великог јунака Драже Михајловића“.

Тја, није искључено да би овај Енглез од краја 20. века па до данас на Западу због ове изјаве („на српској територији“) био апострофиран као „великосрпски шовиниста“, јер и тада је било познато да су се српски четници борили на територијама данашње Србије, Црне Горе, Хрватске и Босне и Херцеговине.

У САД је шта више 1943, био снимљен и играни филм„Chetniks! The Fighting Guerillas” („Четници! Борбена герила!“), који је глорификовао борбу четника Драже Михајловића против нацистичких окупатора. Филм је убрзо постао веома популаран, али је био релативно брзо скинут са програма, јер је Запад већ крајем исте године одлучио да се дистанцира од њега и да стане иза Тита.

„Chetniks! The Fighting Guerrillas!“ is a war film made by Twentieth Century Fox in 1943. Live, love, fight with Draja Mihailovitch and his fighting guerrillas.“

 

Дакле, одликовања, похвале, клањања а потом – лицемерје, хладно одбацивање и слање пред пушчане цеви хрватског бољшевичког диктатора Броза. А Срби уопште? Нарочито њихово срце, колевка и светиња; Косово и Метохија?

Горња илустрација из времена Другог светског рата, која тематизује англосаксонско поштовање и дивљење „Херојској Србији“ и „Српском националном дану“, Видовдану, као „обећању победе савезника и англо-српског пријатељства“, данас се може подвести под исту рубрику (лицемерје, хладно одбацивање и слање пред пушчане цеви сада косовско-албанских сецесиониста).

Каква реакција би дошла са те стране. када би се Срби данас одважили да у јавности поставе исти тај плакат? То није тешко погодити, то је познато најкасније од краја 20. века – опет ови „злочиначки великосрпски, југо-комунистичко-четнички агресори и окупатори“, шта друго?

А Видовдан тј. овде „Косово-дан је српски национални дан“?

То је, наравно, само „мазохистичка заљубљеност у сопствене поразе ових наопаких створова, чија је припадност људској раси у великом закашњењу“, тако врли британски хуманиста Сер Питер Јустинов 10.06.1993.

То не личи, дакле, на констатацију из оригиналног текста испод слике:

„После Косовске битке 1389, хришћанство и слобода су били савладани на Балкану, али Срби су се од тада сваке године строго придржавали тог дана, као одреднице будуће слободе.“

Како би могло да се објасни настајање и нарастање овог обрта, ове енигме, да ли је можда од времена Другог светског рата тј. од 1943. један од два чиниоца „англо-српског пријатељства“ заиста радикално мутирао и постао недостојан истог?

Англосаксонска страна очигледно захтева и очекује српско признање, да су они ти, који су у међувремену постали „оријентални варварски деспоти,, великосрпски експанзионисти, фашисти, нацисти, људске животиње у најгорем издању, дегенерици, раса парија, копилани, труле јабуке у бурету Европе, прљаве убилачке животиње, дивљи пси и творови са балканског ђубришта, људождери…“

Тешко, рекао бих, да Срби могу да испуне ове захтеве и очекивања.

С друге стране, није ли исувише поједностављено приписати Англосаксонцима, да су се екстремно изменили? Јер чињеница је да су они кроз читаву историју друге само тада тетошили или барем толерисали, док су им они били корисни као „топовска храна“, јефтина односно по могућству бесплатна радна снага, спремни услужници и „лутке на концима“ – шта се ту заправо изменило?

Подсетимо се само на британску дарежљивост, када су својевремено донели издашне дарове староседеоцима Северне Америке, наиме, топлу вунену ћебад за хладне зимске дане. Оно што даровани међутим нису знали, то је да су их дародавци претходно импрегнирали масом вируса великих богиња.

Закључно, нема говора, енигму коју у контексту данашњице иницирају само ове две слике из времена Другог светског рата, тешко је решити. Историјску лекцију је, напротив, много лакше схватити а она гласи – не треба се бринути само када „они други“ долазе са отровним „вербалним стрелицама“, касетним бомбама и уранијумском муницијом. Поука наиме пре гласи:

 

„Плашим се Данајаца и кад дарове доносе.“