ДО КАДА ЋЕМО ШМИНКАТИ МРТВАЦА: ХОЋЕ ЛИ ШКОЛА У СРБИЈИ ПОНОВО ИМАТИ СМИСЛА?

Имунитет просветних радника не може да почива на пендреку, него на ауторитету који је друштвено признат и у заједници препознат.

НАСИЉЕ У ШКОЛАМА: КАКО ТО СТВАРНО ИЗГЛЕДА

После насиља нд професорком из Трстеника, које су насилни ђаци не само извршили, него и снимили, Владимир Аџић, активиста Уније синдиката просветних радника (УСПРС), подсетио је јавност на чињенице:„Нисмо заборавили колегиницу Д.И. из Владичиног Хана коју је ученик физички напао и задао тешке телесне повреде, због јединице из математике;

– колегиницу С.М. из пиротске гимназије коју је ученик на часу напао и ударао по глави, ногама и леђима, због јединице из француског језика;

– колегиница В.Г. из 12. београдске гимназије, наставницу географије, која је брутално претучена на паркингу школе и задобила тешке телесне повреде;

– колегу Д.Ј. из Угоститељско-туристичке школе у Врњачкој Бањи кога је ученик на часу ударио неколико пута бејзбол палицом у пределу главе;

– колегу Д.М. наставника физичког у Техничкој школи у Бору, кога су такође испред школе напали бејзбол палицом;

– колегу В.З. наставника информатике у нишкој гимназији „9. мај“ на кога су два ученика физички насрнула током часа;

– колегиницу В.Р. из Средње техничке школе у Младеновцу којој је ученик на часу ударио шамар, јер му је како каже „тако дошло“;

– колегу М.П. из ОШ „Милан Илић Чича“ у Аранђеловцу кога је физички у холу школе напао родитељ ученика, давећи га и претећи му убиством, јер је током часа одузео телефон детету;

– колегу, наставника математике у ОШ „Јан Чајак“ у Бачком Петровцу, на кога је родитељ физички насрнуо током полагања испита због незадовољства оценом коју је његово дете имало;

– колегу, директора ОШ „Јован Јовановић Змај“ у Сремској Митровици, кога је ученик физички напао тупим предметом у пределу главе у учионици школе…“

Дакле, случај у Трестенику је само врх леденог брега.

УЗАЛУДНИ ГЛАСОВИ УПОЗОРЕЊА

Владимир Аџић нас упозорава:„Годинама уназад просветни радници трпе насиље (а заступљени су сви видови) на свом радном месту. О томе се тек сада говори, јер је ученицима неко дао „зелено светло“ да се својих непримерених дела баш нимало не застиде, већ да их пласирају и промовишу путем друштвених мрежа као чин вредан дивљења и аплауза/лајкова.

С друге стране наставници су ти који су се често стидели претрпљеног стреса и насиља које доживљавају на свом радном месту, да нису ни желели да о томе говоре у јавности. И сада, када се сви ти видео записи деле путем друштвених мрежа, осећају додатну бол и понижење.

Хајде будимо реални. Шта би запослени у другим професијама радили да их неко вербално вређа и понижава, да им прети на радном месту, да им удари пар шамара, да их пљуне у лице и све то забележи камером и подели снимљени видео путем друштвених мрежа?

Шта би народни посланици урадили да им неко измакне ону њихову посланичку столицу у парламенту, па да им се цела скупштина смеје?

Шта бисте ви, грађани, урадили да вас неко од ваших клијената сачека након посла и нанесе тешке телесне повреде?

То све и много више од тога трпе и подносе наставници/васпитачи, па и директори школа и стручни сарадници на свом радном месту годинама уназад.

Унија синдиката просветних радника Србије се више од деценије бори за увођење статуса службеног лица.

Захваљујући вештинама надлежних да посредством медија и медијских натписа у јавности стварају негативну слику о просветним радницима и да су њихови штрајкови и протести усмерени само на потраживање већих зарада (које су иначе испод републичког просека), уместо подршке, чешће добијамо осуду друштва, па и ученика и њихових родитеља.

А онда се постављају питања како то да нестручно лице предаје тај и тај предмет мом детету? Како то да на бироу рада нема стручног кадра? Нема. И све мање ће их бити, јер је просвета захваљујући политици надлежних одавно окачена на „стуб срама“, уместо да заузима најважније место у једној држави. Више није ни понос, ни част, а ни задовољство бити просветни радник.

Измакнута столица је само једно од мноштва тешких ситуација са којима се просветни радници носе на свом радном месту. И док се њима „измиче столица“, нашем народу се измиче будућност, кроз лишавање младих да одрастају и школују се у једној здравој, природној и безбедној средини, какве би школе требало да буду.“

Хоће ли школа икад бити безбедно место?

ПРОБЛЕМ ЈЕ МНОГО ДУБЉИ

На трибини УСПРС, одржаној на Сајму књига још 2019, Слободан Рељић је указао на то да ће насиље према просветарима бити све присутније.  Он је истакао да је бежање у дигитализацију уклањање од стварних проблема образовања. Наставници су одавно престали да поучавају; њихова улога је постала другачија, „припитомљенија“. Штрајк у Хрватској те, 2019, показао је да се тамошњи просветари не мире са улогом коју им је дала држава: да буду тампон – зона између отуђених елита и све незадовољнијег народа.

Мада се плате просветних радника могу мало поправити, то није суштина: неопходна је промена система. По својој бројности и образовању, просветари би требало да буду на челу промена. Али, то је дуг процес.

Ушли смо, каже Рељић, у доба радикалне кризе капитализма. Уосталом, савремена школа, као доступна већини, настала је у доба отпора дивљем капитализму, после бунта из 1848. године, након кога је освојено право и на социјалну заштиту. Сада се освојена права, једно по једно, одузимају, и свет улази у још један ковитлац.

И данас и некад је исто кад је систем у питању: интерес капиталиста је само један – обнова радне снаге и наметање одређеног идеолошког система вредности. У „меком“ тоталитаризму манипулише се људима, а не влада насиљем. Данашњи школски систем је дошао у фазу у којој више не може да репродукује потребну радну снагу – он само производи безвредне дипломе. Некада си могао да се запослиш и после шест година школовања, а сада 50% младих са мастером у Шпанији не може да нађе посао у струци. Рељић је истакао да су школе у Европи постале станице на којима се чекају возови што никад неће доћи. Диплома ни код нас не гарантује запослење – или вас запосле родитељи или партије.

Школа је отуђена и од деце и од родитеља. Васпитање је сасвим протерано из учионица. Некад озбиљна, школа је данас пука „бираоница“ тзв. „изборних предмета“, чија је сазнајна функција скоро никакава. Тестови, веле нови европски педагози, треба да буду „лагани“ и да не „траумирају“ ученике. Ово је потпуно лажна прича, јер је капитализам систем у коме је све постало траума за човека. Хуманизам ђачког „детрауматизовања“ је, наравно, кривотворина истинског хуманизма. Од „детрауматизовања“ ђака до куповине лажних диплома један је корак, каже Рељић. Чак је и у Немачкој у скорије време било министара са лажним дипломама.

Због свега тога, деца су фрустрирана. Њих више не васпитавају родитељи и школа, него медији. Фрустрираност ђака се претвара у насиље према професорима и вршњацима. Професори, које држава поставља као „бодигардове“ система, на тај начин постају глинени голубови ђачког очајања. Дигитализација, рекао је Рељић, замајава професоре да не би видели шта се са њима заиста збива; чињеница је да је држава у служби крупног капитала одредила школе да у транзиционом периоду одржавају status quo.

Рељић је на трибини истакао да промене – не само у образовном систему – не могу бити реформске, него револуционарне, и да ће владајуће елите учинити све да их спрече, али да просветари не смеју губити из вида коначне циљеве. Зато је неопходно самоорганизовање и сарадња са свима, избегавање идолатризације дигитализовања, као и свест о неопходности суштинских, а не козметичких, промена.

ТРИБИНА НА САЈМУ КЊИГА 2022. ГОДИНЕ

 

На Сајму књига у Београду 29. октобра ове године, у организацији  УСПРС, одржана је трибина „Неолиберално разарање образовања“. Председица синдиката, Јасна Јанковић, указала је да ово разарање у Србији траје већ три деценије, и да су последице осетне и неупитне. У систему са 82 хиљаде запослених почело је да шкрипи толико да то постаје какофонија. Плате просветара су испод републичког просека, а млади људи који улазе у систем су несигурни, јер годинама раде на одређено време. Директори, које не бира наставничко веће, него држава преко министра просвете, али и родитељи који сматрају да су им деца неприкосновена, и да морају имати све петице, „накачили“ су се на просветаре, и врше сталан притисак. Огроман број обавеза и понижавајући положај довели су до тога да млади беже из просвете, па је настава све нестручније заступљена. Око 40% професора математике није завршило педагошки одсек Математичког факултета, а чувени проферсор Филолошког факултета у Београду, покојни Слободан Ж. Марковић, говорио је да ће доћи час у коме неће бити стручне заступљености наставе српског језика и књижевности, што се збива пред нашим очима. Јасна Јанковић је истакла да је Србија кренула путем САД, у којима средњошколци предају у основним школама. Нико више не жели у државне школе.

Систем образовања се, нагласила је она, слама да би се људи сломили, у складу са исказом шампионке либерализма, Маргарет Тачер, која је рекла да је економија само полуга за промену свести код људи.

ШТА СУ ПРАВИ ПРОБЛЕМИ

На трибини у Београду октобра 2022. су говорили два социолога – Слободан Рељић и Слободан Антонић, математичар Александар Липковски и лингвиста Милош Ковачевић.

Доминације неолиберане државе и њених инструмената моћи учинила је школске програме инструментима „научног хуманизма”, потпуно посвећеног профаним вредностима и идеологијама. На почетку трећег миленијума известан је геополитички преокрет „успона Азије и опадање Америке”, што ће битно утицати на сетове вредности глобалне културе, као и промену школских система. Тај процес је повратак душе, а што би значило повезивање особе „са светом на богат, суптилан и компликован начин; на значење приласка другој особи као души, а не као пуком корисном инструменту или препреци на сопственом путу”. То је сложен и трајан процес с неизвесним правцима кретања.

СЛОБОДАН РЕЉИЋ

Постојаће „дуално образовање“ – с једном памећу за „прола“, а са другом за „компрадоре“. Прва памет вероваће да је сјајно да српска деца буду „инсталатери“ и да раде за 23.000 динара, 24 часа дневно, „поносни што раде“. Друга пак памет знаће да је, док је „глупих прола“, најисплативије бити министар који своју земљу продаје атлантистичком Молоху, сребрњаке слаже у Швајцарској, а потомке намешта као менаџере у банкама и јавним предузећима.

Докле ће нас сматрати „пролима“? И да ли ћемо ми, просветни радници, дозволити да стварно будемо утерани у дуално образовање?

СЛОБОДАН АНТОНИЋ

Развој детета почиње у породици, али се озбиљно наставља и завршава у школи. Српске школе морају бити место где ће Косово и Метохија ући у саму бит, у свест малих ђака, постати неотуђиво власништво српског духа и душе. Имамо ли такве наставнике, имамо ли такве школе? А ако немамо, ко је за то крив, и како их обновити? Да завршим цитирајући Андреја Кончаловског, чувеног руског филмског редитеља:„Сада се битка одвија на пољу образовања где се удара темељ смислу. То је ужасна ствар, када некога не терате да учи, да се развија, већ одмах од њега правите некакав општи социјум. То видим по студентима који више не долазе да узму књигу из библиотеке, већ све информације траже на интернету. И стално праве селфије.

АЛЕКСАНДАР ЛИПКОВСКИ

      Прави се језички инжењеринг. Не могу се ништити могућности које пружа језик и уместо онога што предодређује структура, наметати нешто што поништава ту структуру. Ово је највећи атак на српски језик од Светога Саве. Срби никад нису учили језик, они га добију са рођењем. Ово је први пут да се Србима намеће шта је српски језик. Срби нису никада имали вештачки језик, имали су народни језик који је уведен у књижевност од Вука до данашњих дана.

МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ

Угледни лингвиста сматра да је увођење обавезног родно сензитивног језика горе од вербалног деликта из времена комунизма:„Употреба родно сензитивног језика је добра за хумористе, сатиричаре јер исмева наш језик. Ако може говорница, зашто не може слушалица?! Кад можемо да кажемо – драге наше говорнице, зашто не бисмо рекли – драге наше слушалице. То је више за карикатуру српског језика, него што је то одраз његове структуре – каже Ковачевић и додаје да је у Француској родно сензитивни закон пропао, а да је избачен из докумената о кохезији ЕУ.

То су кључни проблеми српске школе.

ШТА ДА СЕ РАДИ?

Просветни радник није полицајац, и школа није полицијска станица. Имунитет просветних радника не може да почива на пендреку, него на ауторитету који је друштвено признат и у заједници препознат. Ако ђак доживљава просветара као недодирљивог полицајца, какав је наставни процес могућ? Школе не смеју изгубити своју првотну намену – а она је очовечење ученика; не само школовање, него и образовање као етичко узрастање ка задатости образа Божјег у нама.

Наравно, нико није против да просветни радници буду заштићени ( и сам сам просветар ), али, као што је рекао Слободан Рељић, систем се мора из корена променити да би се све решило из корена, како је једино и могуће. Козметичке реформе су узалудне, а ђаци ће, без обзира на законе, са још већим уживањем моћи да крену на своје учитеље – ако им се ћефне. Малолетни су и незадовољни, а власт неће улазити у сукобе са ђацима и родитељима. Биће, опет, само палијативих мера. Опасно је ударити полицајца са пендреком; просветни радник, као врећа за ударање, и даље делује примамљиво.

Дужност нам је да заштитимо просветаре, али, ако је школа потпуно трула, ништа нам неће помоћи. Србија изумире и физички и духовно, и свака козметичка промена, која не иде из дубине ка  висини, само је шминкање мртваца. Зато је крајње време да кренемо од основе.