Милован Данојлић: Узао међ добром и злом

Са навршених осамдесет и пет година, написавши неколико туцета књига, након што је у српску и југословенску културу увео фигуре попут Бродског и Сиорана, као отац двоје деце и добитник силних награда и признања, Милован Данојлић је умро. Био је то остварен живот, чија се суштина згуснула у стиховима.

Пре дванаест-тринаест година, кад још нисам живео у Београду, а долазио сам неколико пута годишње, имао сам један ритуал. При сваком доласку дужем од два-три дана било би неко лењо послеподне кад бих, уместо да купим новине, одлазио до антикварнице, па бих купио неку књигу Милована Данојлића. Обично би то била нека књига песама, али знала би бити и нека прозна књижица, флуидног жанра, књижица есеја, записа, колумни.

Данојлићева библиографија је била довољно богата да је увек било могуће наћи нешто ново, књиге су очито биле штампане у довољно пристојним тиражима да их је било по антикварницама и нису биле скупе, те напослетку то су увек биле књиге које призивају право хедонистичко „уживање у читању”.

Станица у пустињи

У мој читалачки забран, Данојлић је ушао као преводилац. Првих недеља рата, тражећи у књижевности утеху, наишао сам на збирку Јосифа Бродског Станица у пустињи где је песме за уврштавање у књигу изабрала Милица Николић, а превео их је Милован Данојлић. Сонет који отвара књигу, сонет који почиње стихом „Преживи све”, мени је постао као молитва.

Кад Данојлић на српском каже „Преживи угао, с њим, са углом, вежи узао, међ добром и злом”, ти примећујеш како је узао савршено српска реч, пошто се чвор не римује са углом и питаш се чак, ако то тако добро звучи, је ли то заиста превод или Данојлић пише властиту песму па је „продаје” као превод.

Тих раних деведесетих, кад сам песму открио, то је, барем мени, у ондашњим условима, било непроверљиво. А онда смо петнаестак година касније, у бечком седмом округу, у некој биртији заглавили Оливера, Маша, Далибор и ја. Маши је матерњи језик руски, а интернет је већ био у стању да нађе сваку песму на свету. Пронашли смо оригинални сонет Бродског на руском, па нам је Маша стихове буквално превела: видели смо да Данојлић нигде није лагао, а да је опет те стихове савршено елегантно и генијално „посрбио”.

Интермецо

У тих петнаестак година међувремена, схватио сам да Данојлић нипошто није само преводилац. Мада је, међутим, и његов преводилачки рад био више него довољан да оправда један живот. Кад сам деведесетих открио Сиорана, кад сам читао наизменице његова српска, хрватска и америчка издања, открио сам у једном тренутку да је првог југословенског Сиорана, односно фамозни Кратак преглед распадања, Матица српска објавила још почетком седамдесетих, а да је преводилац био Милован Данојлић.

Било је ту, наравно, и још чудесних превода, али негде од касних тинејџерских година, почињем да откривам Данојлића прозаика. Прва његова прозна књига коју сам прочитао, а коју сам доживео као чисто ремек-дело, била је Драги мој Петровићу.

Никад и нигде пре у југословенским књижевностима није било писца који је тако суверено комбиновао наративни и есејистички дискурс. Тема „дијаспоре”, која ће тек деценијама касније постати део „првог плана” друштвених расправа, овде се појављује авангардно. И нема клишеја ни са једне стране.

А нешто после „Петровића” прочитао сам „Добрислава” односно књигу Како је Добрислав протрчао кроз Југославију коју је њен аутор, ономад, ако ме сећање не вара, дефинисао као „савремени есеј”. Књига је истовремено била и роман, и расправа о месту поезије у савременом друштву, и психолошки портрет Добрислава Раданековића и комбинација репортаже, дневника и мемоаристике.

Лајпцишки дућани

Кад је оно пре дванаест-тринаест година, Србија била земља „специјални гост” Сајма књига у Лајпцигу, био је то посебан културно-историјски тренутак. Српска напредна странка, Томислав Николић и Александар Вучић још нису били дошли на власт, такозвана петооктобарска република била је на свом врхунцу. Из различитих културњачких кругова се лобирало према различитим немачким издавачима. А опет, највећи немачки издавач је одбио силне предлоге бетонџијско-помиритељског романсијерства и као једину књигу из српске књижевности прихватио Данојлићевог „Петровића”.

Књигу је превела моја другарица Маша Дабић, скупа са својом сестром Јеленом. Наводно је кључну улогу у тој комбинацији имао Петер Хандке. Десетак година касније, био сам у жирију Андрићевог института који је требало да награди најбољу књигу у претходној години и неком дати награду за животно дело. Брзо смо се договорили да Хандкеов Други мач завређује награду за књигу године, али да за награду за животно дело нема вреднијег такмаца од Милована Данојлића.

Писмо које ми је послао неколико дана након пошто је објављено да је лауреат остаје ми као артефакт из неке старе галаксије.

 

Са зрном соли

Крајем пролећа или почетком лета ове године, пре само неколико месеци, Милован Данојлић је за Српску књижевну задругу објавио књижицу песама под насловом Исповест на тргу. На једном нивоу, то је типична његова песничка књига какве исписује у последњих двадесетак година. На другом, међутим, свака песма, са накнадном памећу, као да наслућује скори крај.

На неки начин, тако, барем ретроспективно, делују и скорашње Данојлићеве колумне. Кад је пре петнаестак година писао за онај стари НИН, најпре бих читао њега и Капора. Било је тад у његовим текстовима неког оптимизма и заиграности. У овим последњим текстовима у Печату, много су се више осећали умор и резигнација. Има неке чудне симболике у последњој песми његове последње књиге:

РЕЧИ ЗА СПОМЕН-ПЛОЧУ

Братство, јединство, тежње највише
У локви крви се удавише
Да се у мржњи и пакости
Оствари идеал једнакости 

Нешто је болесно код тих народа,
Сикћу и уједају као зоље,
На нискост узвраћају нискошћу, као да
Нису ни створени за нешто боље. 

Ухваћени у паукове лепљиве мреже,
Сто година одјекује леле и куку,
Ал од самосажаљивости много је теже
У туђој препознати своју муку. 

Па нек сведочи ова плоча словна
Да нам богови не беху склони
Да смо сви заједно били говна
(Ми нешто мање него они).

Делује ова песма тестаментарно, не само због спомен-плоче у наслову. У последњој Данојлићевој за живота објављеној књизи она има исто место које у првој књизи Јосифа Бродског има некролошка песма о Т.С. Елиоту. У њој на крају стоји да васељена није пуста јер тело памти нежност уста. Остало је иза Данојлића много нежности, више него довољно да космос не делује празно.

 

Извор РТС Око