Владимир Умељић: УКРАЈИНА – ДА ЛИ СЕ ДЕТЕ ОТЕЛО КОНТРОЛИ ИЛИ КО ЈЕ ЧИЈИ ТАЛАЦ?

Шеф америчког генералштаба Марк Мили је 23.11. поновио своју прошлонедељну изјаву, да „брза војна победа Украјине није за очекивати, врло мало је вероватна и то значи да је време за преговоре с Русијом.“

Мајдански режим у Кијеву, међутим, тврдокорно инсистира на томе, да је „једини могући циљ рата победа над Русијом и избацивање окупаторске војске из свих делова Украјине, закључно са Кримом“.

Да ли се дете отело контроли или ко је чији талац?

 

Генерал Марк Мили је значи поновио оно, што је при једној манифестацији (Economic Club, New York) прошле недеље већ врло експлицитно установио. Но будући да је у међувремену пожњео силне критике и нападе, то је сада тај свој став увио у „победничке обланде“: „Ово је прави тренутак за преговоре са једне снажне позиције, после украјинских победа код Херсона и Харкова“.

Подсетио је при томе на „историјску лекцију из Првог светског рата, када је одбијање зараћених страна да преговарају донело милионе мртвих и указао на преко 100.000 мртвих и рањених украјинских војника до сада, што је Кијев наравно одмах порекао.“ (Christopher Stolz, Tagesspiegel, 17.11.2022).

Чини се да овај суштински глас разума од стране највишег војног лица САД и то не упркос, већ захваљујући „победничким обландама“ по могућству потврђује поставку, коју сам с погледом на те „украјинске победе“ изнео пре десетак дана („Русија delenda est!“, ИСКРА, 14.11.2022.).

За подсећање, укратко:

 

„Како дакле схватити актуелну фазу сукоба а без размишљања, односно сањарења у смислу „моје песме, моји снови“? Овом последњем, сигурно, припада и став „Русија delenda est!“, јер се нити у њеном руководству, нити у народу не дају приметити било какви знаци депресивне тежње ка (државном и националном) самоубиству.

Само у том случају би, наиме, опција уништења највеће државе на свету била реална.

Постоји, наравно, теоретска могућност да је тренутни успех (Запада и) Украјине последица слабости конвенционалних војних снага Русије. То, додуше, није исувише вероватно, али није искључено и било би изузетно лоше, опасно, јер тиме и активирање нуклеарног потенцијала постаје вероватније (још једном – Русији је, а надајмо се и Западу, апсолутно јасно да она једноставно не сме да изгуби рат, јер се дословце ради о њеном опстанку).

Било би, међутим, погрешно искључити једну другу могућност, која додуше звучи спекулативно, али није мање вероватна и уз то је много надоноснија, наиме, да је руско повлачење и „поклањање“ Украјини хиљада војничких живота, који би несумњиво били цена насилног продора ка Херсону, последица разговора и преговора на релацији Вашингтон-Москва, који се по сваком закону вероватноће све време и далеко од очију јавности воде.

Јер наравно да је и руском руководству јасно да Запад не може себи да дозволи отворени пораз и дефинитивно „губљење образа“, да су значи за један прихватљиви компромис потребни уступци обе стране.

У том случају, ове „украјинске победе“ би биле један елемент тог концепта.

Криза ће се, наиме, тек тада решити, када САД и Русија постигну договор (или је доведу до ултимативне ескалације) и на тој чињеници сво „катонско“ хушкање Пољске, (некадашње Велике) Британије, балтичких земаља и, наравно, бандеровско-мајданског клана у Кијеву не може ништа да промени.“

 

За то би могао да говори и састанак ЦИА-шефа Била Бернса и Сергеја Наришкина, шефа руске Тајне службе за иностраанство, иако је америчка страна пожурила да демантује претпоставке, да су тема разговора били мировни преговори и политичко решавање ситуације.

Ово последње („када САД и Русија постигну договор“) се у међувремену показује проблематичнијим него на први поглед, јер се кијевски режим показује много тврдокорнијим и за плашити је се, да ће мајдански пучисти остати при том ставу, не само по цену огромног броја жртава у Украјини, већ и по (жељену) цену увлачења НАТО-пакта у директни и отворени рат против Русије, са свим непредвидљивим (нуклеарним) последицама.

Тако је украјински Главнокомандујући Валериј Залужни одмах телефонски саопштио Милију „да постоји један неизоставни предуслов за било какве преговоре а то је да се Русија потпуно повуче из Украјине, закључно са Кримом“. Исто оно, значи, што је и његов номинални шеф Зеленски одавно напамет научио и неуморно понавља.

Утопија? Да. Неурачунљивост? Само условно, јер та владајућа клика превасходно има на уму свој останак на власти, она наиме само тада може да рачуна на опстајање, како своје животно, тако и свог управо револуционарног пројекта.

О чему се ради?

Мајданским пучем је, наиме, по први пут од краја Другог светског рата на тлу Европе настала једна држава са непревидивим нацистичким карактеристикама и обележјима (фашистоидни елементи у данашњој Хрватској немају глобални значај), и то по природи ствари није само локални пројекат, не само јер се ради о другој по величини европској земљи, већ и о остварењу сна свих оних, који се никада нису помирили са нестајањем Хитлеровог „Хиљадугодишњег рајха“.

Запад, дакле, по други пут у историји одгаја, тј. сада клонира једног монструма и шаље га у рат против Русије а опет у нади да ће задржати контролу над њим, држати га на ланцу и хушкати само на своје противнике, конкуренте, непријатеље.

Фанатична милитантност и загриженост Кијева, међутим, већ сада легитимишу питање, да ли се дете по могућству већ отело контроли родитеља а још значајније – ко је у међувремену чији талац?

Једино што (за сада) још недостаје у Кијеву је да Зеленски, севајући очима и државнички чврсто стиснутих усана, ступи пред камере, подигне песницу и изговори оно чувено Гебелсово питање, када је већ било јасно да је рат за нацисте изгубљен: „Хоћете ли тотални рат?!“

Само што би то питање данас гласило: „Хоћете ли нуклеарни рат?!“

Запад, дозвољена је констатација, није ништа научио из историје 20. века, али украјински неонацисти очигледно јесу и врло добро знају шта их чека, ако доживе судбину својих хитлеровских претходника.

Сигурно, преживели би могли да рачунају са неким новим „Пацовским каналима“, но тешко да би се данас нашла нека Аргентина која би их, клањајући се Ватикану, прихватила, збринула и чувала, као што је то својевремено био случај са Хитлеровим нацистима и Павелићевим усташама.

Стога се говор, понашање и делање владајућих украјинских неонациста може само условно означити као хазардерска неурачунљивост (али са изузетно јаким мотивима) или, слободно по Хамлету: „Ако је то и лудило, оно ипак има методу“.

Та метода, свакако, представља опасност за читав свет.

Но Мили је (за сада) прилично усамљен при овом свом ставу, осим у америчком Министарству одбране (Tagesspiegel), тако да и овај немачки лист поставља опрезно питање:

„Да ли Мили заправо само изговара једну непријатну истину?“

Кијевски „јастребови“, међутим, и даље добијају охрабрења и подршку са Запада.

Тако некадашњи, не више активни амерички генерал Бен Хоџис обзнањује:

„До лета би украјински бранитељи могли да потисну све нападаче са своје територије (…) Већ у јануару би могли да буду у стању да почну контранапад у области Крима, да би га повратили (…)“

Пензионисани аустралијски генерал Мик Рајан пак подвлачи:

„Украјини је потребно још победа, као што су то биле оне у последњих неколико недеља. Тренутак за почињање преговора ће доћи када Русија подигне белу заставу предаје и буде спремна да се повуче из свих украјинских области, закључно са Кримом.“

Тешко је рећи да ли ови пензионисани генерали заиста чезну за опстајањем и учвршћивањем прве нацистичке државе на тлу Европе после краја Другог светског рата или само практикују принцип „Моје песме, моји снови“. За надати је се, свакако, да ће шеф америчког генералштаба Марк Мили изаћи из ове контроверзе потврђујући стару мудрост:

„У царству слепих, једнооки је краљ“.

Закључно, желео бих да модификујем горе цитирани крај извода из претходног текста на ову тему („Криза ће се, наиме, тек тада решити, када САД и Русија постигну договор (или је доведу до ултимативне ескалације) и на тој чињеници сво „катонско“ хушкање Пољске, (некадашње Велике) Британије, балтичких земаља и, наравно, бандеровско-мајданског клана у Кијеву не може ништа да промени.“).

Та модификација гласи, да тачност констатације, да „бандеровско-мајдански клан у Кијеву не може ништа да промени“ зависи од одговора на питање: „Да ли се украјинско дете по могућству већ отело контроли својих западних родитеља а још значајније – ко је у међувремену чији талац?“