Владимир Умељић: БОЉЕ САЛТО УНАЗАД, НЕГО САЛТО МОРТАЛЕ?

Мој прилог „Плурализам јавног мњења на Западу или ко кога манипулише?“ објављен је 06.10.2022. Радило се о јавном иступу, о књизи двојице проминентних немачких аутора, у којој критикују манипулисaње јавности путем медија а на примеру пропагандне кампање против Русије и у корист Украјине (односно прецизније, у корист САД и НАТО-демократија).

Завршио сам тај текст речима:

„Признајем, њихово поштење и очигледна храброст, јер спремност да „пливају уз воду“, заслужују пажњу и поштовање (…) Њихове заслуге остају неоспорне и биће врло интересантно посматрати како ће се ова афера даље развијати.“

Једва четрдесетак дана касније почиње да стиже одговор на ово питање.

 

За подсећање:

 

Филозоф Рихард Давид Прехт, аутор 17 књига-бестселера, и не мање познати и цењени социолог и социјални психолог Харалд Велцер објавили су критичку књигу о медијима у Немачкој „Четврта сила – како се прави већински став (јавни, на социјалном нивоу, прим. аутора), иако он то није“.

Уз то су се шта више усудили да једнострано инструментализовање, па и манипулисање јавног мњења, документују на примеру медијског третирања актуелног оружаног сукоба у Украјини.

Медијски линч, коме су од тада изложени, само и врло убедљиво потврђује њихову критику.

При томе, немачки медији не чине ништа друго, не одступају ни за длаку од оног једноумља, које су – исто тако синхронизовано са својом и читавом политиком Запада – демонстрирали и својевременом демонизацијом Срба при насилном распаду друге Југославије или пак при управо хорским нападима на Петера Хандкеа по добијању Нобелове награде.

Као пример тог концертираног медијског линча, коме су аутори од тада били изложени, навео сам и следеће:

 

„Један утицајни немачки недељник (Focus, Stephan Götz-Richter, Dienstag, 04.10.2022) пак пише:

„Самозвани филозоф Рихард Давид Прехт и социолог Харалд Велцер делују отприлике исто толико веродостојно, као што би то био Владимир Путин, када би почео да се тужи, жали и протествује због избијања рата у Украјини (…)

Читава њихова аргументација је окарактерисана мешавином најдубље ароганције и цинизма, елитистичке фрустрације и анти-демократског духа (…) Ту има нечега и од „немачке више, господарске расе“ и недостатка осећања за потребом за слободу других европских народа (…) Њихова солидарност припада пре свега апологетици натруле Русије (…)“.

 

Сада долазе и конкретни резултати дотичне кампање. Утицајни немачки недељник „Штерн“ јавља 15.11.2022. под насловом „Аутор бестселера и филозоф Рихард Давид Прехт прави салто уназад“:

 

„Рихард Давид Прехт, који се још до пре пар месеци експонирао као противник слања оружја Украјини и залагао за преговоре о миру, признао је да је „насео погрешним проценама ситуације великог броја војних стручњака (…) Тек сада видимо како је украјинска армија била невероватно снажна и пре слања оружја (…) Довести ту армију до данашње снаге, то се много боље посрећило, него што сам се ја усуђивао да се надам (…) Сад се види, како се лако човек може преварити.“ (Цитат из интервјуа: Ständeshaustreff der „Rheinischen Post“ in Düsseldorf.) Прехт је, иначе, још крајем јуна припадао потписницима једног отвореног писма, у коме су проминентни аутори поставили у питање сврсисходност слања западног оружја Украјини и захтевали да се рат путем преговора што пре оконча.“

 

Да, „сад се види, како се лако човек може преварити“ и при томе не мислим на Прехтово скрушено, покајничко признање да је, грешник, ето „насео погрешним проценама ситуације“ од стране других, већ пре доводећи у сумњу своје сопствене речи из претходног прилога „њихове заслуге остају неоспорне“, барем у односу на овог члана дотичног ауторског дуета.

Јер ако човек сам пљуне на своје заслуге, он их претвара у сопствену супротност.

Други у овом двојцу, Харалд Велцер, напротив, показује се отпорнијим на притиске и принципијелнијим у односу на своје ставове, он значи остаје веран себи, својој савести и социјалној одговорности.

Тако он критикује замало бескрајне аплаузе, које је добио (наравно украјински) лауреат овогодишње немачке „Награде за мир“, Сергеј Задан, на себи својствен начин, дакле логично и аргументовано (Welt, 25.10.2022.):

 

„У Немачкој се сви осећају непрестано обавезним да преузму тачку гледишта нападнутих Украјинаца (…) Чињеница је, међутим, да Немачка није једна од две зараћене стране, већ трећи фактор а са свим могућностима, које се тиме отварају да помогне Украјини (…)

Ова вечита замена теза је заиста пренапорна (…)

Искрено речено, иако знам да ћу због овог критичког коментара вероватно опет навући на врат велике невоље, ова промена цивилизованог начина говора, која се налази и у изразима украјинског добитника „Награде за мир“ у односу на противнике, уз сво разумевање његове тачке гледишта – то није прилог цивилизацији, него део једног процеса „децивилизовања“, који ето други покрећу. А ми, као трећи, морамо да инсистирамо на томе, да нас не увуку у тај „процес децивилизације“.

 

Наравно да је на то одмах добио коментар од стране једног од „других“, од бившег украјинског амбасадора у Немачкој Андреја Мељника на друштвеним мрежама, који су одмах пренели сви немачки масовни медији:

 

„Проф. др Харалд Велцер је права срамота за немачку науку и морални отпад, талог немачког друштва! Фуј!“

 

Сваком остаје слободно да просуди, чији речник је цивилизован а чији „децивилизујући“:

Како коментарисати овај салто уназад познатог немачког филозофа Прехта?

Да се овде ради о једној бајци, „Штерн“ би могао да наслови своје јављање и рецимо са „Заблудели син се вратио кући!“. Можда би  се под тим насловом дало назрети шта више нешто више поштовања за „голуба-превртача“ Прехта, ко зна?

Но то није случај а тешко се може очекивати од једног од водећих медија Немачке, значи једног стожера Прехтове/Велцерове „Четврте силе“, да обзнани: „Један војник се после покушаја дезертирања вратио у строј!“ или пак „Филозоф се одрекао опасне јереси!“.

Како дакле схватити овај његов потез?

Као уобичајену људску реакцију некога, ко се уплашио своје храбрости и покушаја „пливања уз воду“? Можда страх од губитка јавне популарности и приватне омиљености, што искуствено може да изазове и једну врсту зависности?

Јер са свим разумевањем за жестину напада у јавности, којима је био изложен, било би безнадежно претерано упоредити овај његов „покајнички“ пад на колена са нпр. признањима „вештица“ у Средњем веку, које нису могле да и даље издржавају мучења од стране инквизиторских нељуди.

Принцип је додуше теоретски исти, али улог и цена су били сасвим другачији, јер те убоге несрећнице су биле у земаљском паклу, на рубу смрти (или лудила и смрти), на њих је чекао искључиво онај ултимативни салто мортале у ломачу ватиканских „душебрижника“.

Њима је, значи, сасвим сигурно било свеједно, да ли су потврђивале да су „слушкиње зла“ или пак „да су населе погрешним проценама ситуације великог броја ђаволових стручњака“.

Једна лаж је била исто толико добра као и нека друга а исход је увек био исти.

Исто тако непримерено би било поређење са поразним моралним падом великог филозофа Мартина Хајдегера, који је приступио национал-социјалистичкој партији и јавно оглашавао и наглашавао своје следбеништво и послушност Адолфу Хитлеру, но све то у сенци Гестапоа, СС-џелата и концентрационих логора.

Шта је, дакле, Рихард Давид Прехт имао да изгуби?

Јасно и још једном, позицију радо виђеног и високо дотираног учесника у телевизијским емисијама односно популарног колумнисте у водећим штампаним медијима, по могућству и издаваче а тиме и шансу да ужива хонораре и за следећих 17 књига-бестселера.

Иако он несумњиво припада изузетно добро ситуираном социјалном слоју људи у Немачкој, тешко значи да је могло да се ради о страху за голу егзистенцију.. Но „принцип златног телета“ никада није за потцењивање.

Да ли је то, међутим, заиста довољно да човек изда самог себе, принципе, морал, истину?

Да сад „правоверно“ исповеди, да је ето „насео погрешним проценама ситуације“, да је и он дакле био заправо жртва, и да при образлагању тог чина не преза ни од колико очигледних, толико и  јефтиних неистина, као нпр. „да је украјинска армија била невероватно снажна и пре слања оружја од стране Запада“.

Тја, од каквог значаја је за једног искреног и тиме само истинољубивог покајника, да су САД одавно обзнаниле, да су далеко пре почетка оружаних сукоба годинама снабдевале украјински режим оружјем у вредности од више милијарди долара, припремајући га за обрачун са Русима?

И то Прехт чини после објављивања овог вредног аналитичког дела, чији је коаутор и које врви од проверених и проверљивих чињеница, препуног логички повезаних и заправо непобитних аргумената, исказа и доказа оправданости свог тематског наслова: „Четврта сила – како се прави већински став, иако он то није?“

То актуелизује и старо питање – колико је вредан и највећи интелект без морала, доследности, искрене љубави према истини и верности својој личној и социјалној одговорности?

Можда само онолико, колико он служи већинском ставу, који то није?

Али ни једно овакво, по свему судећи опортунистички мотивисано падање на испиту снаге карактера сигурно није разлог да човек преузме горе цитирани и несумњиво „децивилизујући“ речник врлог украјинског дипломате Андреја Мељника и примени га на Прехта.

Мада је и даље легитимно питање – да ли је то заиста довољно да човек изда самог себе, принципе, морал, истину?

Свакако, увек је проблематично и незахвално преузети улогу некаквог судије, и никад није примерено запоставити новозаветну поуку (Јован 8,7): „Ко је од вас безгрешан, нека баци први камен на њу.“

Но мишљења сам да је увек корисно, када се људима добронамерно подиже огледало до висине очију, као мајеутичку понуду помоћи чак и ономе, који сам себи одмаже. А то управо чини Рихард Давид Прехт. Другим речима, камење су на њега бацали они други, они модерни фарисеји и – он је поклекнуо.

 

Једна друга ствар, други резултат овог догађања је, међутим, још далеко важнији а то је да се при овоме ради о још једној демонстрацији системске детерминанте, да се наиме (скоро) сваком човеку у одређеном систему вредности очигледно и дан-данас може наћи прекидач, окидач, активирајуће дугме, да би се исти привео једноумном „мејнстриму“ односно „правоверју“ надређених социјалних фактора.

И то без присуства инквизиције и концентрационих логора.

Признајем, велико је искушење размислити како би нпр. изгледало Шекспирово стварање под овaквим околностима, са непревидивом тежњом и намером формирања једнообличног, униформисаног духа, одбацивањем сваког солистичког и форсирањем искључиво хорског „певања“.

Да ли би он, ако би моћници то захтевали и вршили притисак, одлучио да се Ромео и Јулија безусловно одрекну једно другог, понизно врате својим завађеним фамилијама и проведу остатак живота послушно пратећи диригентски штапић, јер свесни васпитне поуке и поруке, да се он у сваком тренутку може преобразити у батину?

Да ли би Хамлет, из истог разлога, покорно повио главу пред својим убилачким стрицем, обзнанио мајци своје разумевање и потиснуо мучки убијеног оца из сећања? А Дездемона спремно признала своје неверство, које се никад није десило, замолила Јага да јој опрости његове сопствене интриге и Отела да је што пре усмрти? Док би Брут, Касије и остали завереници пали на колена пред Цезаром, изјавили му своју безрезервну оданост, замолили га да укине какву/такву демократску републику, стави себи императорску круну на главу и уведе диктатуру?

Тешка питања, на која су могући само високо спекулативни одговори, али сложићемо се, мислим, да је велика срећа да Шекспир никада није био изложен Прехтовим искушењима а још већа да Прехт није Шекспир.

Како се тај данашњи систем вредности, беше, зове? Демократија? Слобода мишљења?

Свакако, мада како изгледа само док се прекидач, окидач, активирајуће дугме, које дефинише слободу мишљења, не налази у рукама оних, који мисле да слободно мисле. Иако то стање, како би рекао Харалд Велцер, „није прилог цивилизацији, него део једног процеса „децивилизовања“, који други покрећу“.

Прехтова трагика се састоји у томе, да је он барем делимично схватио „како се прави већински став (јавни, на социјалном нивоу, прим. аутора), иако он то није“, али није имао снаге да истраје на путу истине.

Он је, дакле, увидео да највећа опасност по демократију долази изнутра, од стране оних који су у својим рукама концентрисали све полуге моћи и који су узурпирали власт над дефиницијама стварности, одређују дакле шта је демократија, слобода мишљења, људска права, шта је истина.

Најважнију улогу при етаблирању ове „нове стварности“ играју медији.

Фигуративно речено, узурпатори власти над дефиницијама стварности су скоро неприметно присвојили судове на којима пише „слобода“, „једнакост“, итд., испразнили их и потом испунили својим интересно мотивисаним садржајем, својом водом а она, као што је познато, преузима облик суда у коме се налази (Андреа Камилери) и за посматрача, за публику од тада представља „прави, истинити“ садржај појма, означеног на етикети,. Тако слобода више није недељива, није „слобода и других“ (Роза Луксембург), позиви на прекид рата и мировне преговоре су „лажни пацифизам“ а медијски линч другомишљеника је „слобода мишљења“.

Пуно поздрава од Орвеловог „Великог брата“.

Уместо закључка:

Демократија је идеал, коме се мора тежити, који међутим у историји човечанства још никада није био заиста остварен. У Немачкој и на Западу јесу у функцији одређени демократски стандарди и правила, као и владавина права, о којима људи у нпр. Северној Кореји, Камбоџи, Авганистану или Ирану, итд. само могу да сањају. Но мањкавости су више него евидентне и њихова подривања, заобилажења, па и – мање или више суптилна – гажења су већ деценијама у великом порасту.

Западна демократија је добрано поодмакла на путу губљења своје суштине,. постоји реална опасност да не само револуција, већ и демократија временом „ждере своју децу“.

Један такав и врло значајни фактор моћи и сувласника „активирајућег дугмета“, дакле медије, разобличили су Прехт и Велцер својом књигом. Прехт то дело својим накнадним самопорицањем није учинио мање вредним, стоји и даље да је дотична заслуга непорецива и трајна.

Међутим на питање, да ли је у таквом систему вредности бољи салто уназад или салто мортале, он је дао апсолутно погрешан одговор. Поготову када се узме у обзир да салто мортале заправо не постоји као опција, да је фактички скоро потпуно нестао заједно са инквизицијом и концентрационим логорима.

„Скоро потпуно“, јер нпр. – Гуантанамо? Мада тако нешто сигурно није претило њему.

 

Но није страшно, јер још један заблудели син се ето вратио кући, зар не? Иако није био заблудео. Напротив.