Ж. Бутуровић: Неки нови клинци

Пре сада већ доста година сам се у више наврата осврнула на придавање претераног значаја такмичарским успесима младих људи. Често су то били ђаци Математичке гимназије, у коју сам и сама ишла, а који су освајали награде на међународним такмичењима из школских предмета, нарочито математике.

Неколико ствари ми је ту сметало. Контрапродуктивно проувеличавање успеха (ђаке су на аеродрому сачекивали министри, били су вест дана у многим медијима), свођење математике на такмичења из математике („наш најбољи математичар”, „најбољи математичар на свету” и, зашто да не, „најбољи математичар свих времена”), и можда највише, ароганција и богомданост која се појавила код саме деце – константно гунђање о недовољном улагању и пажњи, па и нека врста претњи и уцена да ће свој живот и школовање да наставе у иностранству.

Ту се нешто мења. Недавно сам налетела на интервју са још једним врло успешним (две златне и једна сребрна медаља на олимпијади из математике) такмичарем из Математичке гимназије. Пита новинар Павла Мартиновића „како се постаје врхунски математичар?” и по први пут видим да неко овако одговара:

– Мени се не свиђа да себе сматрам врхунским математичарем пошто нисам врхунски математичар. Добар сам у тој такмичарској математици, али ипак је велики корак одатле прећи у научну математику.

Рећају се питања о српском образовању, настави математике, Математичкој гимназији, и сва су праћена занимљивим и зрелим одговорима. На чуђење новинара, Павле намерава да студира у Србији. Како каже, „запитао сам се да ли заправо желим да одем у иностранство и схватио сам да је једини разлог зашто ја мислим да бих желео да одем у иностранство то што сви око мене сматрају да треба да одем у иностранство”. И онда:

Мислиш да наши факултети имају довољно могућности да ти пруже оно што си замислио, да ти дају потребно знање?

– Баш то сматрам. Не постоји ништа што ја тренутно желим да научим што мислим да не могу да ме науче овде.

А шта би било са Теслом да није отишао?

– Не знам. Тада није имао прилике да овде више научи, али сада је већина ствари које желиш да научиш доступна на интернету. Ако хоћеш да ступиш у контакт с неким, и то можеш преко интернета… На неколико дана можеш да отпутујеш у Њујорк, одеш на неку конференцију, упознаш многе људе и вратиш се. Сада је све далеко лакше.

Наравно, ово је само један такав, врло специфичан млади човек. Као што и он сам каже, већина других из његовог окружења планира студирање у иностранству. Ипак, оно што се овде види је једна занимљива појава.

Раније је жеља за школовањем у иностранству (и пре свега, на Западу) била комбинација жеље за знањем и амбиције. Студирање на Харварду, Станфорду, Оxфорду је било (и остало) ствар престижа, валидација изузетности. Можда сад и више него пре, јер је цео свет нагрнуо тамо. Али школовање на тим истим универзитетима је све мање битно за само стицање знања.

Нико више не путује у Америку да би фотокопирао књиге. Нису више потребне посебне привилегије да би приступили једином примерку научног часописа закључаном у витрини. Као што Павле примећује, сада је све много лакше и доступније. Уџбеници, часописи, предавања, силабуси. Такође: путовања, конференције, летње школе и праксе. Све то уз опште место о електронској доступности свих могућих стручњака и колега.

Због тога се и сигнал који шаље преовлађујућа жеља за студирањем у иностранству полако мења: она постаје индикатор конформизма и каријеризма као доминантне мотивације, а релативно мање способности и жеље за знањем.

Сличан процес се дешава и у САД, у игри између најпознатијих и јако добрих (често државних) универзитета са мало слабијим брендовима. А ако се постојећи трендови (огромне школарине, расне уписне квоте, идеологизација програма) наставе – неки амерички best and brightest ће полако долазити и код нас.

 

Аутор Жељка Бутуровић