Марија Дегтерева: БИЋЕ ТО ДОБРО, ПРОБУДИЛИ СМО СЕ

Ево о чему сам размишљала. Зашто наше врховно командовање увек зајебе ситуацију?

Зашто велики регионални чиновници, крупни бизнисмени, па чак и руководиоци средњих предузећа то систематски раде?

Све је врло једноставно.

Кад си лично ти безбедан, кад ти је све потаман, тешко ти је (а често и нема потребе, као што сугерише поспан и добро ухрањен мозак) да се напрежеш и решаваш проблеме. Нашој генерацији је негде у можданој поткорици записано: „сит си, топло ти је, ништа те не угрожава – онда је све ОК, иди у кревет певајући“.

А неке ситуације захтевају напетост свих личних мишића. Као у теретани: да, боли, да, само што не умреш, али мораш то да обавиш.

Међутим, у 90% случајева надвладава оно „ма, јебига“. Тријумф тог „ма, јебига“ посматрали смо у демократским 90-им. Видимо га и у данашњем, рецимо, боди-позитивном дискурсу.

Као особа која је живела у ситуацији „лични возач, све бенефиције, сваки могући хир“, гледајући уназад, могу рећи једно. Ако неки мишић запустиш, он умире. Ако ниси тренирао неку вештину, више је немаш.

Ако си и сâм потпуно опуштен, скоро си мртав.

Управо зато један од најгенијалнијих слогана на свету звучи овако – „стеј хангри, стеј фулиш“. (Погуглај, са великим степеном вероватноће и ти користиш њихову продукцију.)

Само напор може нешто да породи. У стагнацији, у мочвари, ништа се не дешава.

Ово је једном написао Шевчук у некој, како се њему чинило, антиратној песми – „Што даље у позадину, то дебљи генерали“.

Углавном, с једне стране, видим да се наша земља веома опустила: још један корак, још пола сантиметра до комфора и – кома. Они који су читали Бредберија сећају се како су на покореном Марсу отварали хамбургернице. Веома смо се приближили томе.

С друге стране – да, пробудили смо се. Шта год да је било, колико год нам било страшно – пробудили смо се. Па, добро јутро, батице.

 

***

Једном, у студентској младости, моја другарица и ја враћале смо се пешке са другог краја Санкт Петербурга, у 2 сата ујутру. Наше маче је управо умрло код обласног ветеринара. Умрло је у мукама од куге, не сачекавши ни да га успавају, на лекарском столу.

Лутале смо Светлановским проспектом без цента и јецале на сав глас. До последње секунде нисмо могле да поверујемо шта се дешава – толико дуго смо бирале то маче, скидале с њега честице прашине, ништа лоше није могло да му се деси, ма ништа. Какав ружан сан. Нешто раније, буквално за неколико дана, позлило му је. Ветеринар је позван у кућу – у реду је, рекао је. Преписао лекове и третман.

А ноћу је пало, и пожуриле смо на Светлановски проспект, последњи пут. И ето. Једва је доживело да види доктора.

Углавном, ходале смо и гласно јецале.

Зауставља се ауто. За воланом Грузин племенитог изгледа, седокос и некако – да кажем, солидан. Поред њега – дама, од које издалека веју луксуз и хладни спокој.

– Девојке, где сте кренуле?

– Далеко, на Петроградку.

– Седајте.

– Немамо новца.

– Седајте!

Селе смо.

Шта је било, питају. Рекле смо.

– Ја, – каже Грузин, – пре пет година возим Володарским мостом. Кад тамо – ево она стоји, већ једну ногу пребацила преко ограде… – смеје се.

– Да, узгред буди речено, покварио си ми самоубиство! – каже жена.

– Од тада смо заједно. Све ће то код вас бити добро. И маче ће се појавити ново, умиљато.

И стварно, све је некако кренуло набоље, добила сам новог мачка, њега знате.

Често их се сетим. Покварили су ми стотину потенцијалних самоубистава!

(Телеграм канал М. Дегтереве; превео Ж. Никчевић)