СВЕТА МАТИ И СВЕТИ СИНОВИ: Преподобна Јелена, Драгутин и Милутин

УТИЦАЈ ВЕРЕ НА ЖИВОТЕ НАШИХ ВЛАДАРА

Власт је увек била велико искушење за сваког човека. Ипак, српски владари који су живели у Средњем веку пред собом су увек имали идеал Еванђеља.

Тако је Стефан Првовенчани, пишући житије свог оца, Немање, истицао његову везаност за Бога, као и задужбинарство, основу целокупног Немањиног прегнућа. Првовенчани тврди да је од завере браће да га убију Немању спасао сам Свети Ђорђе, коме је велики жупан касније посветио Ђурђеве Ступове. Немања је, нарочито у старости, био обузет страхом да не изгуби душу, па се решава на монаштво. Сам Стефан све своје успехе приписује заступничким молитвама очевим.

У житију краља Драгутина, које је написао Данило Други, истиче се да је Драгутин свој пад с коња и повреду ноге доживео као Божју казну зато што је оца свргао са престола, па је остатак живота провео у покајању, опасан појасом од сламе око голог тела, и спавајући на трњу и камењу прекривеном џаком. Краљ Милутин иде ноћу, прерушен, и дели новац сиротињи; подиже не само храмове, него и болнице и сиротишта. Григорије Цамблак описује Стефана Дечанског као искреног подвижника и молитвеника, који и битку на Велбужду проводи у молитви. У житију Стефана Лазаревића, Константин Философ слика Стефаново милосрђе, али и јавно покајање у храму зато што је приликом побуне у Сребреници, поред криваца, казнио и неке невине људе.

Као што смо већ истакли: Свети Сава је, својим животом и делом, српске средњовековне владаре опомињао на пролазност свега људског; тако је и настало основно опредељење Косовског завета, које је исказала народна песма: “Земаљско је за малена царство, / а небеско увек и довека“; ова мисао је била руководно начело српске историје.

То се види у животима Светих Јелене, Драгутина и Милутина.

КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА

Једна од најзначајнијих жена српског средњег века, Јелена, супруга Уроша Немањића, била је ћерка Карла Првог Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Волели су је подједнако и Срби и Латини у Приморју; сазидала је низ задужбина, од којих је најважнији Градац, у близини Студенице, где њено тело и данас почива. Обновила је град Дриваст на приморју. Архиепископ Данило Други, у „Житију краљице Јелене“, за њу каже да је била „оштра речју, а блага по нарави, непорочна животом, а у заповедању кротка да обрати доброразумним речима, да теши нелицемерно и безболно/. . . / Великога и малога, богатога и сиромашнога, праведника и грешника, болеснога и здравога – свакога од њих једнако је поштовала и свакоме је дужну част одавала“. На свом двору, створила је неку врсту домаћичке школе, где су се девојке из сиромашних кућа училе везењу, ткању, шивењу. Добијале су одговарајуће васпитање и касније мираз за удају.

Пошто Драгутинов преврат није наишао на одобравање властеле и Цркве, и пошто се нико није слагао с тим да се Србија потчини Угарској, краљ Драгутин је, да би смањио напетости у држави, земљу поделио на три дела – један, мањи, дао је брату Милутину, највећи задржао за себе, а мајци је доделио Зету, Требиње и крајеве око Плава и Горњег Ибра. Јелена је овим областима владала скоро пуне три деценије.

КРАЉ ДРАГУТИН

Драгутин је био мирољубив владар, који је, због брака са ћерком краља Стефана Петог, био у добрим односима са Мађарском, али и са византијским престолом у Цариграду, јер је ромејски престолонаследник Андроник био ожењен другом ћерком Стефановом. Године 1282, пао је у лову с коња и повредио ногу, што је схватио као Божју опомену због насилног свргавања оца са власти, па је сазвао државни сабор у Дежеви, где се одрекао престола у корист брата Милутина, с тим да Милутина наследи Драгутинов син Владислав. Остао је да влада северном Србијом. Од угарског краља добио је Мачву, Београд, Срем, Усору и Соли у Босни. Београд је тада први пут постао део српске државе.

Касније је заратио са Милутином, који је одбио да престо остави Драгутиновом сину. Претрпео је пораз, али је браћу измирио архиепископ Данило Други, који ће обојици написати житије. Пред крај живота се замонашио и узео име Теоктист. Упокојио се 1316. године, а власт у свом делу државе оставио сину Владиславу.

КРАЉ МИЛУТИН

Пошто је 1282. преузео власт, краљ Милутин је приступио савезу западних сила у Орвијету и кренуо да заузима српске земље које је држала Византија. У садејству са негдашњим византијским вазалом Котаницом, Милутин осваја области Горњег Вардара, Горњи и Доњи Полог код Тетова, Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанац. У исто време, против Византије ратују и бугарски цар Јован Тертер и севастократор Јован Тесалски. Византинци шаљу своје одреде према Липљану и Призрену, али се они даве у набујалом Дриму. Војске краљева Драгутина и Милутина освајају велике делове западне Македоније, и избијају на Егејско море. Нова граница између Срба и Византије успоставља се на линији Струмица – Охрид – Прилеп – Кроја. Цар Михаило Осми Палеолог креће у поход против Милутина, али умире. Његов син, Андроник Други, сахрањује га без почасти, зато што је примио унију са Римом. Унија ће саборно бити осуђена у Цариграду, а цркве у којима су унијати служили поново освештане.

Године 1282. или 1283, без дозволе за развод црквеног брака са првом супругом Јеленом, српском властелинком која му је родила сина Стефана (потоњег Дечанског) и ћерку Неду, краљ Милутин се оженио ћерком Јована Анђела, севастократора Тесалије, који је био његов главни политички и војни савезник. Настављајући да тражи савезнике и улазећи у династичке бракове, Милутин се жени ћерком угарског краља Стефана Петог, а затим ћерком бугарског цара Јована Тертера, Аном. Добија ћерку Зорицу и сина Константина. Од Мађара прима североисточну Босну и Београд.

Године 1285, Татари упадају у Србију и спаљују манастир Жичу.

Почетком последње деценије 13. века, бугарски цар Тертер, као вазал татарског кана Ногаја, бежи у Византију, а Ногај на бугарски престо доводи племића српског порекла, Смиљца. Драгутинова и Милутинова војска ратују по Браничеву, против куманских војвода Дрмана и Куделина, да би затим кумански племић Шишман ударио на Србију, спалио – поново – Жичу и стигао до Пећи, али је морао да се повуче. Краљ Милутин га туче у боју код Видина; затим постижу примирје, и он за Шишмановог сина удаје своју ћерку Неду. Пошто му кан Ногај због упада у Бугарску запрети ратом, Милутин се повлачи из Бугарске и татарском вођи као јемство шаље сина Стефана и неколико властелина, који у ропству остају седам година. После сукоба канова Токтаја и Ногаја око наслеђа у Златној хорди, Стефан бежи и враћа се у Србију.

Године 1298, умрла је законита Милутинова жена, Јелена, и он се жени византијском принцезом Симонидом. Следеће године, за наследника проглашава свог прворођеног сина Стефана, кога жени ћерком бугарског великаша Смиљца, Теодором. Стефан на управу добија Зету.

Почетком 13. века, средиште Српске цркве премешта се из Жиче, која је на сталном удару разних војски, у само средиште српске средњовековне државе, Пећ. Рудници сребра и злата на Косову и Метохији раде пуном паром, у долини Ибра подиже се тврђава Маглич, а и раскошни немањићки двор у Неродимљу.

Долази до грађанског рата између Драгутина и Милутина око права на наслеђе престола. Папин миљеник Шарл де Валоа, муж Катарине, наследнице Балдвина, латинског цара из доба окупације Византије, спрема рат против Милутина, па овај на све могуће дипломатске начине покушава да сукоб избегне, преговарајући и са Римом, тако да се папа понада да ће он примити унију, што Милутин 1307. године одлучно одбија. Када су папини легати дошли у Србију, српски краљ је рекао да не може да прими латинску веру због тога што се плаши мајке и брата, који се с тим не би сложили; то је, наравно, био само вешт изговор да се преговори окончају безболно.

Године 1314. умире Милутинова мајка Јелена. Његов син Владислав, подржан од угарског двора, креће у рат за престо, као и незаконити син српског владара, Константин. Мајка Симонидина, Ирина од Монферата, настоји да из Солуна обезбеди краљевску власт за једног од својих синова. Уплашен да ће му престо бити одузет, млади краљ Стефан (будући Дечански) наговорен од неке властеле, диже буну против оца. Побеђен, по очевом наређењу, бива ослепљен на Овчем пољу код Скопља, а затим заточен код Милутиновог таста, цара Андроника, на двору, као и у манастиру Сведржитеља – Пантократора у Константинопољу, где су с њим и синови му, Душан и Душица. Архиепископ пећки Никодим 1317. мири Милутина и Стефана. Четири године касније, чудесно исцељен, враћа се Стефан оцу у Србију.

Папе, које су се некад надале да ће им се Србија потчинити, виде да од тога нема ништа. Јован Двадесет Други 1319. позива католичко племство у Албанији, мађарског краља Карла Роберта и босанског бана Младена да устају против Милутина, кога папа у писму Карлу Роберту назива „perfidus shizmaticus et religionis christiane totaliter inimicus“ (то јест, “подли шизматик и потпуни непријатељ хришћанске религије“). Папа је желео да направи широку коалицију против српског владара, па се надао да ће му се у настојањима придружити немачки краљ Филип Лепи, као и владари Чешке и Пољске. Ипак, мађарска офанзива је пропала, па тако и идеја о крсташком рату против краља Србије.

Милутин, вероватно од срчаног удара, умире у дворцу у Неродимљу 1321. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Бањска, код данашње Косовске Митровице. Касније су му мошти пренете у Бугарску, где и данас почивају, у Софији, у храму Свете Недеље.

СВЕТИ ЗАДУЖБИНАР

Свети краљ Милутин био је велики задужбинар. Архепископ Данило Други у житију Милутиновом наводи да је краљ градио манастире не само у целој српској земљи, него „и по целој великој Романији, и у самом великом и новом Риму, Цариграду, сазда Цркве“.У Светом Јерусалиму и Светој Земљи задужбинарио је великим благом. У Цариграду је градио цркве „давањем безбројног злата свога, постави ксенодохије (старопријемнице) т. ј. болнице, и ту начини мноштво одара ради почивања болнима“ . Помагао је и свету Гору, „испунивши (је) многим милостињама, и сазидавши свете цркве, украси их и просвети“.Он је срушио стару и подигао нову саборну цркву у манастиру Хиландару, укрепио је манастир великом тврђавом и подигао пиргове, одбрамбене куле. У Солуну је подигао „царске дворе и сазда цркву у име светог архијереја Христова, Николе и цркву у име светог Христовог мученика Георгија“. У земљи српској, сазидао је „дом Пресвете Богородице добре Хранитељке рода хришћанскога у месту званом Трескавци […] такође и дом светог мученика Христова, Георгија у држави кичевске области […] и сазда цркву Успења Пресвете Богородице, звана епископија призренска, и такође цркву Благовештења, која је епископија грачаничка, и цркву звану Тројеручица у славном граду Скопљу, и цркву светог Георгија на реци Серави, и цркву светог Константина у Скопљу, и цркву светог Георгија нагоричскога у месту званом Студеници, у дому Пресвете Богородице, сазда цркву на име св. праведника Јоакима и Ане, и у Дабру цркву Христова мученика Георгија, у месту званом Ораховица, и цркву св. мученика Христовог Никите, близу града Скопља“.  Његова дела су и манастир Богородице Љевишке у Призрену, манастир Грачаница код Приштине, манастир св. архиђакона и првомученика Стефана у Бањској у близини Косовске Митровице…

ВЕРА КРАЉА МИЛУТИНА

Вера Милутинова исказана је у његовој повељи за пирг Хрусија на путу ка Хиландару од мора. Милутин исповеда:“Богородитељ Давид, зажелевши небеска насеља и будући у умилењу, Духом Светим вођен у стварању песама својихм, клицаше:“Како су мили станови твоји, Господе над силама, Царе мој и Боже мој, и благо онима којим живе у домовима твојим. И птица нађе себи дом и грлица обрете себи гнездо, где ће сместити и хранити птиће своје, код олтара Твојих, мој Господе Сила, Царе мој и Боже мој.“ И благо онима који пребивају у дворовима твојим. Тако и ја смирени, уподобљавајући се пустинољубивој грлици, бејах рад да се огласим у свим долинама пустиње свом мишљу својом и благом посетом, како се и грлица, мада је нејачка, гукањем својим по шумама оглашава, да глас мој изађе по свој васељени, јер моја добра дела на земљи Бог не виде, нити ко други, јер не учиних добра не земљи. Слушајући од мог Спаситеља причу о некој удовици која са две лепте стече више од многих пребогатих, и ја грешни не падох у очајање, видевши свете своје прародитеље и родитеље како у Светој Гори приложише многе прилоге манастиру Свете Богородице, званоме Хиландар. По извољењу Оца Небескога, свете светлости, ја Урош краљ Стефан, син Уроша великога краља, сина Стефана, сина Немањиног, то јест Светог Симеона,  ( примих ) дошавшег к мени јеромонаха Киријака са монасима хиландарским, који ми помену невоље њихове на мору, што им се десише од безбожних гусара, које се изборојати не могу. Говораху ми смерно и молбено:“Саздај нам уточиште, јер нам нема живота ни на мору ни од мора“. И ја их не пречух, и испуних све молбе њихове. И саградих им пирг и на њему храм Спасов и напуних га књигама и завесама и иконама и сасудима и достатком свих осталих потрепштина, да буде Богу на славословље, а њима на мир и утеху. И мене у молитвама својим да помињу, раба Божјег Стефана Уроша краља. Подиже се храм овај у дане благоверног цара кир Андроника и сина његовог кир Михаила, у време протоса Јоаникија и игумана хиландарског Киријака.

У Христа Бога благоверни Стефан Урош краљ.“

Смирена свест о својој грешности и узвишеном Божјем присуству – то је основа наших немањићких времена.

       ОД ДРАГУТИНА ДО ТЕОКТИСТА

Пишући житије Свете краљице Јелене, супруге Уроша Првог Немањића и мајке Сетих Драгутина и Милутина, Свети Данило  каже:“Божаствени пут је жесток и оштар, и има тесне и пуне страдања путеве“. Тешко се спасити, и човек се, зарад спасења, мора упорно подвизавати. Бог је свет створио и искупио га кроз Христа, па му треба слућити са страхом и радовати се са трепетом ( Пс. 2,11), јер је, по Светом Павлу, страшно упасти у руке Бога Живога. Човек је, каже Давид, као трава ( Пс.102,15), па је неопходно духовним крилима прелетети замке ђавоље.

Будући од богатих француских родитеља, подвигу се нарочито посветивши после смрти свог супруга, а у доба владавине свога сина Драгутина. Њему се десило да је, по наговору свог таста, мађарског краља, устао против свог оца, краља Уроша Првог, тражећи од њега део земље који му припада. Оборио је оца са престола, и преузео власт. Урош Први и његоав супруга, Света Јелена ( Анжујска ), повукли су се у хумску земљу. Кад је Урош умро, Јелена је дошла на двор Драгутинов, а он ју је молио за опроштај и и обећао јој део земље. Мајка му је, приликом  сусрета, рекла да „ако казне трпимо, Бог нам се обраћа као синовима, па чак и љуто стрдајући, дужни смо хвалити Господа“. Подсетила га је на чињеницу да је и Господ трпео увреде, и да је земно богатство као дрво обилно лишћем, али без плода добрих дела. Света Јелена му је поручила да треба да се чува животне сујете:“Данас овде, а сутра онде, данас владар, а сутра поданик, данас богат, а сутра ништи, данас судија, а сутра суђени“.

Ускоро је краљ Драгутин, јашући, пао с коња и сломио ногу што је доживео као Божју казну зато што је оца свргао с престола. Одрекавши се власти у корист брата Милутина, он се повлачи у своју област, да би се кајао и избегао плач и шкргут зуба.

У Мачви, која је била његова област, живео је као праведни Јов или као Авраам. Живео је у сузама и бдењима и дељењу милостиње. Себе је стално опомињао:“О душо малаксала, душо убога, све дане живота свога провела си у небризи; о душо, ево већ зађе сунце и ево век је твој при крају, ти која си волела грех“. Говорио је:“Јер човек, злато или сребро изгубивши, наћи ће друго, а изгубивши време покајања, никада неће наћи друго“. Презрео је царске хаљине и златни појас. Опасао се појасом од сламе по голом телу, да би га исти стално подсећао на потребу покајања. Богу је сведочио да је сада опасан весељем.                                       У земљи је био ископао гроб, пун трња и камења , и у њега је легао кад се умори од дугих бдења, да би, после кратког времена, скакао опет на молитву. Оплакивао је своје очи, дате му да гледа светлост, а које су се навикле на зло. Ближњима је говорио:“Јер све ће слично сенци погинути и као сенка проћи ће, само ћемо ми наги и обремењени грехом стати пред суд Владичин“.

У дому свом правио је црквене предмете и слао их храмовима и манастирима. Одевао је свештенике и монахе, од свих тражећи молитве. Многе дарове је слао у Русију, где је имао пријатеља, кнеза Василија. Слао је дарове у Јерусалим, Синај и Раит. На Јордану је имао пустињака Галактиона, коме је слао средства за дељење милостиње потребитима. Духовницима се исповедао и преко писама, тражећи епитимију за своје грехе. Молио се и подвизавао тајно, а само је Свети архиепископ Данило други знао како живи.

Када је осетио да треба да пређе у вечност, разболео се. Туговао је што се није довољно спремио за смрт. Послао је писма владикама, свештенству, монаштву и властели, који су дошли да се с њим растану и над њим исплачу. До тада јегазио духовне змије и шкорпије и сваку силу вражју по речи Павловој; а сада је, опет са апостолом, могао да каже да је силан онда кад је слаб.

Потоња жеља му је била да га замонаше. И би замонашен на самртној постељи, добивши име Теоктист. Давао је савете супрузи и сину Владиславу, саветујући га да живи у вери и чистоти и брани земљу.

После његовог престављења, кад су га омивали, нашли су појас од сламе око његовог струка, који му се сасвим зарио у кожу. Двадесет и три године живео је у браку са супругом као са сестром. Бог га је прославио светитељском славом.

Молитвама Свете Јелена и њених синова нека и нас Бог спасе и помилује!