Данас готово сви разумеју да без идеологије нема победе у специјалној војној операцији (СВО). А каква је то идеологија – такође је свима кристално јасно. То је Руска идеја која укључује:

1. сигурно и бескомпромисно утврђивање нашег идентитета, наше етике,
2. правичност,
3. оданост заветима предака,
4. независност и слобода Отаџбине од притисака, утицаја и напада.

Ова наша Руска идеја нам је ускраћена најмање 100 година. Али, сада без ње не можемо направити нити корак напред или, чак, задржати постојеће. Без руске идеје ћемо се само срушити – да не говоримо о победи у рату.

Ограничавање на компромисе и полу-мере је исцрпљено. Русија ће бити или руска или је уопште неће бити. А руска, то значи и велика и правична, и духовна и народна и јака и верна, и часна и светла и жртвена и нежна и света. Али, главна ствар – то значи да наш народ, наша држава и наша Црква испуњавају Божју промисао о нама и нашој судбини, која нас је створила и због које смо живели, страдали, ишли у подвиге, проливали крв – због чега и јесмо саздани и рођени управо као Руси.

Али, постоји и други аспект. Идеологија и радикална промена друштва су неопходни за победу у СВО. Сама природа ових промена је толико темељна и значајна да су пропорције замењене. Такво гледиште значи и да је СВО била неопходна – како би Русија најзад постала руска – а то је важније чак и од победе над непријатељем.

Да је Руска идеја у Русији раније тријумфовала, не би било рата. Не би имао смисла. На крају крајева, до рата је и дошло управо зато што смо превише веровали Западу, слушали шта каже, покушавали да играмо по његовим правилима, ослањали се на његове институције и методологије, а према себи – руском језгру нашег историјског бића – односили смо се са презиром. Да смо се сабрали и просветлили, да смо се сами пробудили – све се то могло избећи.

Цивилизација ђавола

Сада је, као никада до сада, важно разумети – ко смо ми и са ким ратујемо? Ако смо само једна од националних држава, нека врста „корпорације Русија” са својим интересима и предностима – онда смо осуђени на пропаст. Тако нећемо опстати. Управо је Запад устројио читав систем светског поретка и давно је своју идеју о судбини човечанства поставио у оперативни систем међународних односа, у технологији, идеологији, правним институцијама и вредносним структурама глобалног обима. И, Запад нас на овим пољима може надиграти, јер је то његова игра – своја правила и циљеве је наметнуо свима осталима, те није могуће да било ко други надигра Запад у тој игри.

Пре једно петсто година, Запад је кренуо путем секуларизма, материјализма, атеизма и капитализма, проглашавајући све то универзалним нормама и развојним циљевима за све остале. Ко са тим није био сагласан – био је брутално потиснут. Ко је пасивно прихватио овај позив или је једноставно био слаб – био је колонизован. Ко је покушао да опонаша Запад, али и да задржи своје интересе – нашао се под великим ударом. Запад епохе модерне, ново доба, човечанству је дало ултиматум: или сви признајете да су наши циљеви вредности универзални и погињете главу, или ћете зажалити, а ми ћемо вас уништити, покорити.

На  уласку у ново доба, Запад је одбацио хришћанство, било какву веру  и почео да гради свет без Бога и против Бога. То је оно што се зове секуларизам, победа привременог над вечним, светског над верским, овостраног над оностраним, материјалног над духовним. На овим претпоставкама заснивају се све структуре новог доба – наука, култура, технологија, индустрија, тржиште, „напредак”. „Напредак” је, у очима идеолога модерног Запада, битка земље против небеса, дна против врха. И сви су томе подлегли и поверовали. Сви су се повели за тим… А ко се опирао, био је сломљен, оклеветан, прокажен, скрушен или силом принуђен да призна исправност савременог Запада и пристане на његову агенду.

И Русија је била принуђена да све то призна и прихвати – још од 18. века, ако не и раније. Кренули смо за Западом – иако је то у почетку била само одбрамбена стратегија: као, позајмићемо њихове технологије да бисмо се учинковитије заштитили од њих. Али техника није неутрална. Са собом носи културални код. Техника је супротстављена духу, лишена етике и морала. Није случајно да се у грчкој митологији, титан Прометеј, који се побунио против Зевса и светлих богова Олимпа, сматра „оцем технике”.

Капитализам је још отровнији и идеолошки набијенији: када тржиште постане мерило свих ствари – традиционалне вредности, духовне цивилизације пропадају. Зато смо дуго били плен Запада.

Под комунистима смо са Запада узели само један састојак – револуцију. Нашем народ су биле блиске идеје социјалне правде, заједнице. Стога су Руси следили социјализам. Али, таква верзија антикапиталистичке побуне почивала је у марксистичкој догматици на истим западним премисама – атеизму, секуларизму, материјализму. Одбацујући један део Запада, други смо, напротив, почели да прихватамо за себе на интензиван и радикалан начин. И управо је зато, у својој догматско-материјалистичкој и атеистичкој, богоборачкој верзији, социјализам био осуђен на пропаст. А путем православног социјализма (о коме су сањали каснији словенофили, народни мислиоци и филозофи руског препорода), никада нисмо покушали да кренемо (а требало је).

Лице Антихриста

Након што се СССР (а то је био облик руске побуне против Запада) распао, Запад је осетио да је на корак од достизања свог заветног циља – потпуне надмоћи у свету. И, тада се открило право лице Запада – родна политика, укидање традиционалне породице, трансхуманизам, тотални надзор, генетски инжењеринг, пренос моћи на вештачку интелигенцију – управо је ове против-људске циљеве Запад отворено заговарао у доба једнополарности. А да би се све то наметнуло човечанству, курс је преузела Светска влада. На крају крајева, више није било препрека.

Све остале западне идеологије новог доба сада је усисао победнички либерализам. Пао је европски фашизам, затим совјетски комунизам. Либерализам је победио у идеолошком спору са другим гранама западних модернистичких идеологија, постао је главни и једини. Док је разбијао своје историјске противнике, преузимао је њихове одлике, сада подређене главном циљу Запада – либералној хегемонији. Либерализам се, према потребама, могао окренути од крајње левих ставова (екологија, равноправност полова, заштита миграната) до крајње десних (украјински неонацизам, инструментални исламски фундаментализам).

Читав спектар савремених идеологија је сада под потпуном контролом глобалиста. Ушли су у последњи круг у кретању ка постизању потпуне надмоћи над човечанством. Данас је, притом, очигледно, да су уништавање традиционалних вредности, капитализам, материјализам, прогресивизам и секуларизам били само увод у непосредан и отворен сатанизам, у цивилизацију Антихриста.

Победити такав – отворено сатанистички – Запад, наслањајући се на његову идеологију, на његове методе, начела, поставке и правила је немогуће. Чак и ако садашњем стању западне цивилизације супротставимо њене претходне – не тако откривено монструозне облике – то нема никаквог смисла, то једноставно није делотворно. Наравно да пре сто година Запад није био тако отворено окренут ђаволу. Али се, ипак, ради о различитим – узастопним – фазама једног те истог процеса.

Од самог почетка новог доба, Запад се кретао ка томе какав је данас. То није неспоразум: иза побуне против Христа увек и искључиво јесте само Антихрист. На почетку тајно, а онда и јавно. Зато смо бесповратно ступили на подручје Апокалипсе. А „Апокалипса” је на грчком „Откривење”. Од сада је све откривено.

Ето с ким ми данас ратујемо, против кога је наша СВО. Без икаквих метафора. Наш непријатељ је Антихрист и његова цивилизација. А, капитализам, материјализам, атеизам, технички и друштвени „напредак” претходних епоха били су управо пролегомена за планетарни тријумф ђавола. Касно је за кочнице – човечанство је заробио сатана и оно сада јури у бездан пуном брзином.

Табор светих

И ко то треба да се буде, да би се победило у непосредном – готово нуклеарном – судару са цивилизацијом Антихриста? Одговор је једноставан. Ако Русија не постане табор светих, ако не оживимо нашу духовну вертикалу, ако се не обратимо Христу и духу наше славне историје, једноставно смо осуђени на пропаст. Уосталом, Руси нису нација. Руси су духовни позив, то је избор, одговор на дубоки зов бивања. Бити Рус значи бити позван у последњу битку на крају времена, стати на страну Бога против ђавола.

СВО је верски рат у најдубљем и најнепосреднијем смислу. То, иначе, јасно увиђају руски муслимани, посебно Чечени, Кадировци, који су СВО прво прогласили „џихадом”. „Вагнеровци” и милиција Донбаса проницљиво разумеју метафизички смисао борбе. Да, ово је прави свети рат, какав се води против побуњених демона – против цивилизације демона. А онај ко се бори против њих – аутоматски се уписује у табор анђеоске војске. И никако другачије.

Исто тако, ако би Русија себе спознала као Свету Русију, ствари би биле другачије. Сада не може, а да не схвати. Иначе смо готови. Али та свест и јесте циљ. И то ће се открити управо у идеологији. Тада ће и народи света, укључујући и сам Запад, видети против кога се Руси туку. Тада ће многи одлучити да изаберу наш табор. Зато што је то табор човечанства против ђавола.

Човечанство није неутрално. Ако није са ђаволом, онда је са Богом. А ако није са Богом, онда је са ђаволом. Трећег нема – у последњој бици светске историје не постоји трећи – умерени, средњи табор. Није могуће преседати. Ако се не борите на страни идеологије светлости, већ вас регрутује војска таме. То је железни закон Апокалипсе.

Руска идеја

Руска идеја је идеја читавог човечанства – али оног човечанства које устаје против ђавоље моћи – односно против моћи савременог Запада и његове сатанистичке цивилизације. То је прави Крсташки рат – ми против њих.

Погледајте главне вести – гранатирање, терористички напади, експлозије, економске катастрофе, стално растућа вероватноћа употребе нуклеарног оружја – не само тактичког, већ и стратешког. Да ли неко мисли да ће се све то тек тако, некако решити? Јасно је да је сан дубок, али није баш најдубљи. Зато је неизбежно и буђење, као што је неизбежно позивање на руску идеју – и то у њеном погоршаном есхатолошком, апокалиптичном облику. Позивање на све њене садржаје, у свој њеној дубини.

На прагу смо бесповратних промена. И није у питању игра – ко ће се први срушити – они или ми. Победа над ђаволом не може да буде нешто једноставно и чисто техничко. Неће нам помоћи ни „генерал зима”, па чак ни појединачни војни успеси (који још нису очигледни). Али чак и да смо нешто и успели и да се ситуација у украјинском позоришту ратних дејстава у тоталном рату са Западом делимично и поправи, никада не треба заборавити да смо дошли до раскршћа светске историје и да је западна цивилизација у свом сталном и фанатичном кретању ка испуњавању сатанистичких циљева, накупила огромну инерцију и невиђену моћ. Не може се зауставити тек тако, ограниченим средствима. Неће нас оставити на миру, чак и ако се наше деловање побољша. За апокалиптични, метафизички духовни проблем једноставно нема чисто техничког решења.

СВО – то је већ Армагедон. Не надолазећи, него је већ ту.

Идеје нису за игру

Ако руска власт и даље одуговлачи са руском идејом, може доћи у ситуацију да те власти једноставно више неће ни бити. Али, са њом ће се срушити и руска држава. Непријатељ само то и треба. Зато ће свако, ко спречи или одложи тренутак јасне идеологизације нашег друштва, бити првенствено саучесник нашег непријатеља.

Непосредно позивање на идеологију је једина ствар која нас дели од следећег акорда Апокалипсе, на пример, од употребе тактичког нуклеарног оружја. Са идеологијом, још увек имамо шансу да одложимо чин глобалног самоубиства човечанства, јер је то нови извор, ново оружје, нова стратегија. До сада смо се уздали у себе, а делом и на руско „можда”. Време је да се окренемо озбиљнијим метафизичким силама – нашем Богу, нашем спаситељу. Ако не он, онда нико.

И наравно, овог пута није неопходан симулакрум или лажна идеологија. Идеја је огромна и моћна сила. У неким случајевима много смртоноснија од нуклеарног оружја. Њоме могу да се баве само они који са њом у сродству – мислиоци, мистици, пророци. Нема потребе да се играте са идејама, посебно са руским. Јер се ничим добрим неће завршити.

Већ је све практично и недвосмислено постављено на своје место. Сада је тренутак за проглашење Руске идеје и брзог прилагођавања читавог политичког система Русије тој идеји. У садашњем стању, неће издржати овај тест. Улози су превисоки.

Извор geopolitika.ru

Насловна фотографија: Dima Korotayev/Epsilon/Getty Images