Према наводима портала „Еурактив“, овај план, који је Београд већ практично одбацио, предвиђа нормализацију односа две стране, „неповредивост сада и у будућности границе између њих“ и пуну обавезаност на узајамно поштовање територијалног интегритета“. Овај портал преноси девет чланова предлога, међу којима и онај која предвиђа да ће „Косово и Србија разменити сталне мисије“ које ће бити успостављене у седиштима обе владе.
„Де факто“ признање
Према речима Душана Пророковића, нама се сада предлажу две ствари – цементирање свих споразума и договора који су вођени од 2010. године до данас, а друга је да се направи корак напред и да се у политичком смислу, а делимично и у правно-формалном, тзв. Република Косово прихвати као независан субјект у међународним односима.
„Дакле, „де јуре“ се од Србије не тражи да успостави билатералне односе у пуном капацитету са Приштином и да их призна као државу, али „де факто“ се ради о признавању такозваног Косова. Постојало би признање њиховог територијалног интегритета и суверенитета над целом територијом КиМ, постојале би две сталне мисије, а Република Србија би се одрекла права на било какву врсту интервенција на КиМ. Притом, овде не мислим на војне, него на политичке интервенције и на одређено правно деловање, јер бисмо ми морали да повучемо све наше институције са те територије и да прихватимо институције тзв. Републике Косово, што би се односило и на просвету и на здравство, односно на све области које су у том споразуму наведене“, указује Пророковић.
Такође, додаје наш саговорник, вероватно би се ишло даље у редефинисању споразума о енергетици, телекомуникацијама и осталим стварима које су до сада постигнуте.
„Део тих споразума се позивао на статусну неутралност и има неке врло оригиналне формулације које се могу двојако тумачити, али након прихватања нечег оваквог то више не би било могуће. Дакле, по овом предлогу нема више статусне неутралности, него би се широм отворила врата такозваном Косову за утврђивање, легализацију и легитимизацију њиховог статуса, приступ међународним организацијама и иницијативама, препознавање у међународним односима и пуну билатералну комуникацију са Београдом на сасвим другачијим основама него што је то данас случај“, категоричан је Пророковић.
Није шија него врат
Како он каже, више не би било могуће лобирати за отпризнавање, нити блокирати пријем самопроглашеног Косова у међународне институције, нити се противити неким конкретним потезима које би Приштина вукла у наредним годинама.
„Очигледно је да су у односу на првобитни план који је био објављен у албанским медијима посредници сада одустали од чланства тзв. Косова у УН, али то је било и очекивано јер то питање не зависи од Београда, Приштине или ЕУ, већ од сталних чланица Савета безбедности УН. Међутим, сада иду обрнутим смером – предлажу да Србија остане по страни, па ако би тзв. Косово било примано у међународне институције у наредним годинама, у једном тренутку би се логично поставило питање њиховог учлањења у УН. Дакле, није шија него врат“, уверен је Пророковић.
За Србију је, истиче, посебно опасно то што се додатно повезују теме евроинтеграција и, како су то формулисали из кабинета Шолца и Макрона, признавања правно-политичке реалности на КиМ:
„Србија би морала на све ово да пристаје, а у супротном би јој врата ЕУ била трајно затворена. Али, ако је то заиста тако и ако се овај предлог верификује у оквиру Европске комисије и Савета ЕУ, онда ће у Србији морати да се поведе велика расправа у јавности и институцијама шта и како даље радити са ЕУ. Наиме, ако је нама услов за даље европске интеграције фактичко признавање тзв. Републике Косово, рекао бих да је то ствар за референдум на коме ће се грађани изјаснити. То је прекрупна ствар да би се решавала у оквирима тајне дипломатије“.
А управо је нетранспарентност овог предлога, каже Пророковић, прва замка коју овај план крије:
„Он је прво био представљен у албанским медијима, а сада имамо његово представљање путем портала „Еурактив“. Међутим, ми званичан документ нисмо видели, па не можемо ни знати да ли је то званичан предлог француске владе и немачких институција, или два политичара из Француске и Немачке. Такође, не знамо ни који су били званични одговори било које од заинтересованих страна. Зашто је ово опасно? Подсетио бих на речи Хенрија Кисинџера да тајни преговори обично доводе до рата или неке врсте ескалација. Дакле, преговори морају бити враћени у институције – у Београду, Приштини, Бриселу, да бисмо знали о чему уопште разговарамо, јер су ово толико крупне ствари да могу представљати разлог за неке будуће ескалације“.
ЗСО – декор, ако је уопште и буде
Ако се овај план прихвати, примећује наш саговорник, не само да нема ништа од Заједнице српских општина онако како је то замишљено у првом Бриселском споразуму, него Приштини остављамо одрешене руке да ту ствар уреди како год хоће.
„Ми онда више немамо право да се мешамо у њихове суверене одлуке, нити да вршимо притисак, нити да лобирамо кроз међународне организације да се то уреди на повољан начин за Србе на КиМ и за званични Београд. Несрећа је у томе што је Београд прерано и пребрзо испустио све из својих руку и испунио све обавезе које су од њега захтеване. Приштина није испунила ту једну једину која се од ње тражила и сада у рукама Београда нема неке контра-аргументације, а без ње је наша преговарачка позиција угрожена или угроженија него што је раније била. Гледано из тог контекста, највероватније да од ЗСО неће бити ништа, а ако је и буде то ће бити нека регистрована невладина организација са скромним овлашћењима и више ће представљати декор у правном систему тзв. Републике Косово, него што ће бити нека суштинска структура која ће моћи да заштити Србе и да унапреди њихов живот“, оцењује Пророковић.
Из приступа ЕУ и САД је, каже, приметно да би они да реше ово питање до 2024. године, будући да се у контексту укупних међународних односа до председничких избора у Америци ништа неће решити.
„Погоршавање односа САД и ЕУ са Русијом и Кином ће се наставити, као и сукоб у Украјини, па би они да у наредних 18 до 20 месеци овде нешто опосле и ту ствар на КиМ заврше. Због тога су хиперактивни и отуда толико притисака и иницијатива“, закључује Душан Пророковић за Спутњик.
