ПОЈАТИ И ОПОЈАТИ: Пред једно вече Матије Бећковића у Београду

Пише: Владимир Димитријевић

ПИСМО ВУКА БЕЋКОВИЋА И ОДГОВОР МАТИЈИН

У писму капетана Вука Н. Бећковића, командира Ровачког батаљона ЈВуО и оца Матије Бећковића, које је 14. новембра 1941. упућено Штабу комуниста Комског одреда у Манастиру Морача стоји:„Огријешили сте се о дужности Србина и Словена зашто бацате љагу на наше племе…
Самозвана комунистичка команда која убија најбоље синове нашега племена, а остале назива издајицама и пријети да нас оружаном снагом за свој циљ уређује, ми јој поручујемо: Наше стрпљење је достигло врхунац да ваши и такви поступци изазивају братско крвопролиће за које једино ви сносите одговорност пред српским народом и историјом. Прекините са таквим даљим поступком јер нема данас ни племена ни организације која може и смије да Ровачком батаљону кроји законе више но Ровчани другом племену, јер пре њега стоји 800 брзометка које ће знати и умјети бранити част, понос и животе племеника. Обезбиједите и отворите Ровчанима пут и нормалан саобраћај са Колашином јер таквог поступка нема нигдје у Црној Гори. Предње сматрајте као опомену батаљона Ровачког.“

Син свога оца, Матија Бећковић, који се никад није огрејао над сунчаним костима очевим, јер их никада, осим у сну, није ни видео, песник је који је читавог живота отварао, свима нама, пут ка Колашину (  сви смо ми Ровчани, ко више, ко мање, и свима нам петокраки потоњаци и њихово потомство прече пут ка мети ), а осам стотина ровачких брзометки узео је из језика свог народа, да њиховом танади долази до смисла и ослобађа га за све Србе, чији су језик јади заузлали. У белешкама за поему „Рече ми један чоек“ за говор свог краја рекао је да се на њему„не може изражавати ништа дневно и плитко, ништа једносмерно и привремено, никакав официјелни оптимизам”. И онда, кад је видео да непоменици и језикомрсци не дају да се пробијемо до Колашина, него коламо око овог града са дванаест врата на небу, запевао је и закукао:

Моја Црна и све Црња Горо,
Нема већег несмисла и жртве
Него твоје – за завјет залудњи.
Страшно ли је што те више нема,
А страшније што и сад постојиш.

КО НАМ НЕ ДА ДА ДОЂЕМО ЦИЉУ?

Ко нам не да до Колашина, Матија? Тако су га питали многи што су у његовим песмама препознали путеве. А он каже и покаже ко је „Туђовођа“: „Син пољског грофа/  Черчилов брат/ Руски пуковник/ Битно је да није наш/ А најбитније да не знамо ко је / У сваком случају/ Да га не разумемо/ И да га се бојимо/  Ем га не разумемо/Ем не знамо ко је/ Ем га се бојимо/  Идеалан да га слушамо/ И знамо где нам је место/  Волели смо га/ Као да је пао с неба/  Све је позлатио/  Док је био ту/ И бајка се наставља И кад је отишао/ Кад нема њега/ Неће нас нико/  Били смо његови/  Сад смо ничији/ И после њега/  Може бити само он/  Али како да га нађемо/ Кад је био једини/  Ко год наиђе/ Ми га заустављамо/  И не дамо му да оде/  Чекамо новог пролазника/  Кога не интересујемо / Да наиђе и остане/ Ма колико му се жури/Јер он најбоље зна/ Ко смо и шта смо/ И зашто је најбоље/ Да нас нема“.

Зато је Матија утврдио да пут ка Колашину у нама мора да води кроз гробове несахрањених, као у његовој „Безгробној војсци“: тако је, у Старом Броду на Дрини, где су усташе поклале невине хиљаде, да би Броз кољаче покрио својим шињелом, рекао куда и како:“Србе су једни лишили живота, а ми смрти. Посмртно мучеништво ових овде покланих 1942. године трајало је све до 2004. године, и не зна се ко је већи злочинац – онај ко је починио злочин или онај који га је крио изједначавајући убице са онима које су их побиле – усташе и `Ханџар дивизију` и Југословенску војску у отаџбини, јамаре и оне чијих јама нема. Жртвовали смо истину о стотину хиљада својих цивилних жртава, коју нисмо изнели на видело и пред очи целог света“.

Ако је неко свој живот и поезију уграђивао у наше покојнике, и опет се, од покојника, жив враћао међу нас, то је Матија Бећковић, који, као и сваки овејани песник, многе грехе познаје. Али, зато што је увек и свагда био на страни невино побијених, зато што је допевао оно што су жртве заустиле, праштаће му се. И зато, сасвим у складу са осећањем значења овога човека који се, у име живота непролазног, није одрекао гробља и мраморја, чак и ако их нема, прослеђујем Теби, драги читаоче, ово електронско писмо које добих пре неки дан.

ПОЗИВНИЦА УПУЋЕНА СВИМА

Тамо пише:„У четвртак 10. новембра у Руском дому са почетком у 19 часова, биће одржано вече посвећено Матији Бећковићу насловљено по једној од његових песама „Ниси ти више мали“. Идеја организатора јесте својеврсно одуживање једном од највећих српских песника на један врло необичан начин. Наиме, те вечери, на бини ће се у улози говорника наћи Емир Кустурица, Петар Божовић, Душан Ковачевић, митрополит Јоаникије, Милан Ружић, Милош Ковић, Мило Ломпар, док ће, као врхунац вечери, сам Матија Бећковић говорити своју поезију.

С обзиром на то да су сви говорници пријатељи великог песника, сваки од њих ће говорити или прочитати неку Матијину песму, али оно што је неуобичајено и по чему ће се ово вече разликовати од осталих јесте и то што ће свако од говорника испричати једну или више анегдота везаних за Матију Бећковића.
Иако ово вече можда звучи као једно од оних чисто забавног карактера, циљ оваквог концепта јесте пружање увида у то на који начин је велики песник утицао на животе и уметнички укус говорника који су данас релевантне фигуре у сфери уметности, књижевне критике, историографије, тачније људи чија реч има тежину у јавној сфери. На тај начин, стећи ће се боља слика о личности Матије Бећковића, па и самих говорника, из које је песник црпео мотиве и искуства уз помоћ којих је дорастао до онога што је данас.
Улаз је слободан.“

Није то забавно вече, бар не у народу који се, вековима, о јаду забављао. А да ће бити духовито и надахнуто, бар у то не треба сумњати.
Настављамо да се пробијамо ка Колашину, са осам стотина брзометки српскога језика под непцем Матије Бећковића, који је нама живима певао да би наше неопојане опојао.

Нека, о свеопштем Васкрсењу, буде што бити не може! А биће, јер је, пре две хиљаде година, било. Зато је улог у покојнике увек исплатив. И зато овај позив на песничко вече 10. новембра 2022. године у Руском дому у Београду.

Остале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда