ЕПС је на путу да постане акционарско друштво и то је први корак у правцу његове делимичне или потпуне приватизације. У Србији, бар када су велики системи у питању, реч приватизација служи као еуфемизам за продају предузећа странцима. Мора бити да љубитељи распродаје свега постојећег с усхићењем чекају тај сретни тренутак када ће се Србија ратосиљати још једног државног баласта и тако освежена и економски прочишћена наставити путем своје африканизације. У општем хаосу, домаћем и глобалном, продаја ЕПС-а би могла проћи лакше него у неким мирнијим временима.
За владу би продаја ЕПС-а могла бити врло угодна и корисна. Продајом би се могао обезбедити девизни прилив који би привремено смањио зјапећу буџетску рупу, ослободио државу потребе да улаже у енергетски сектор и да се задужује по том основу. Уместо буџетског одлива – ето Србији прилива. Било би ту можда и приватне користи, како је то иначе ред у пословима „приватизационе врсте” – и не само у државама „српске врсте”. Ако би власт кренула путем приватизације, нема сумње да би велики број аналитичара и „инфлуенсера“ подржао овакву одлуку било по налогу власти, било по идеолошком афинитету или налогу споља.
Аргумената за приватизацију не мањка – приватизација би значила да је дошао крај неодговорном односу према ЕПС-у и кадровској политици ослоњеној на експерте из прехрамбено-услужног сектора. Партије на власти, било које власти, изгубиле би могућност да своје убоге и неспособне чланове ухлебљују о државном трошку или да „своја” приватна предузећа богате на рачун ЕПС-а. Потенцијални проблеми у снабдевању струјом ове зиме могли би додатно да ојачају поменуту аргументацију.
Оваквом (про)приватизационом наративу иде на руку што је процес урушавања ЕПС-а неспоран и јасно видљив. (Дилема би могла бити да ли је ЕПС руиниран само партијским шарлатанством, дакле спонтано, или је то резултат дводеценијског пројекта уништавања предузећа како би се оборила његова вредност а потом изнудила и продаја.) Речју, све поменуто иде на воду аргументације да је само приватна својина гаранција ефикасности предузећа, или како би присталице продаје свега постојећег учено и убојито поентирале – зар није логично да о предузећу боље брине приватни власник него држава?
Може бити да је ова аргументација логички убојита али је емпиријски промашена. Струја или вода, на пример, стратешке су робе код којих је сигурност снабдевања по разумним ценама важнија од профитних интереса снабдевача. Реч је о тржиштима која су природни монополи и/или функционишу на монополским или олигополским принципима. А када је тржишни амбијент такав, нема тржишне утакмице од које би потрошачи имали користи. Напротив, у интересу предузећа и његових приватних власника је да цену струје подигну у небеса, а да при томе што мањи део профита улажу у развој и јачање сигурности снабдевања. Власници највише воле да улажу у своје џепове. Све промашаје и пропусте снабдевачи ће увек компензирати или новим подизањем цена или ће изнудити субвенције државе. Наивно је веровати како регулаторне агенције, које треба да брину о интересима потрошача, нуде заштиту од монополистичке злоупотребе тржишне позиције.
Искуство Француске је добар и поучан пример. Једна од најјачих светских електропривреда је пре петнаестак година одлучила да крене путем својих англосаксонских узора. Извршена је делимична приватизација која је требало да обезбеди да ЕДФ – понос Француске – буде још успешније предузеће. ЕДФ је тако „ојачао”, да је данас више од половине нуклеарних електрана (а то је главни извор струје у Француској) ван строја због корозије и лошег одржавања. Француска је од извозника струје постала увозник, и то у најгорем тренутку. Епилог те приче је да француска држава ових дана окончава процес ренационализације ЕДФ-а. Како је то објаснила француска премијерка, у условима драматичних климатских промена, држава мора имати пуну контролу над својом енергетском будућношћу. Преведено, приватизација је сјајна ствар под условом да вас је баш брига за енергетску будућност и за интересе грађана и привреде.
Али како помирити залагање да енергетски систем остане у рукама државе, када држава лоше управља ЕПС-ом? Одговор је једноставан – потребна је професионализација управљања системом и другачија кадровска политика. Томе није препрека државно власништво већ безочна партијска бахатост. Притисак јавности да се ЕПС не продаје – већ да се професионализује – морао би бити систематски и упоран. То би била и добра прилика да опозиција покаже да није инструмент страних економских интереса било с које стране света да долазе.
На крају, али изузетно важно – у старту би требало заборавити и сваку идеју о јавно-приватном партнерству као тобоже конструктивном компромису када је реч о реформи државних монопола. Тај модел увек завршава на штету државног партнера, најгори је од свих лоших модела и гори је чак и од приватизације. На такве идеје више не наседају ни либералне развијене државе.
Извор Политика/nkatic.wordpress.com, 2. новембар 2022.
Насловна фотографија: eps.rs
