ЕНГЛЕСКИ ПРАВОСЛАВНИ ПРОЛОГ: НА ДМИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ 2022. ГОДИНЕ

КО ЈЕ ПРВИ ДОШАО?

До 11. века, Европа је била хришћанска и православна. Од Северне Африке до Енглеске сви су били правоверни. Дивна чињеница јединства Европе нестала је када је папа римски хтео да буде не само први по части, него и по власти, упркос речи Христовој да први међу једнакима треба да буде свима слуга. Ипак, вреди се сетити наших православаца са Запада, светих који су тада просијали. Јер, православље није ни Исток, ни Запад, него Христос за све и свакога, са које год стране дошао.

Господ Човекољубац, Који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, није Себе оставио непосведоченим ни у Великој Британији, као ни и у народу англосаксонскоме. Предање каже да су своје свете стопе на тлу далеке Туле (како су некад звали ова острва, јер се светлост тамо „тулила”, гасила), оставили Свети Петар и Павле, заштитници Лондона, Свети Андреј Првозвани, Свети апостол Аристовул, први епископ ових земаља, Свети и праведни Јосиф из Ариматеје, који је чудом даривао овој земљи Трњину из Гластонберија.

ПРВИ СВЕЦИ

За време римске владавине Британијом, Свети краљ Луције позвао је мисионаре да просветле његову земљу. Тада су, по свему судећи, стигли Свети Фугатије и Дамјан (спомен 26. маја / 8. јуна) који су посвуда проповедали реч Божју. У време римских прогона, пострадали су Свети Сократ и Стефан (17/30. септембра), а Свети Албан Веруламски, који је код себе сакрио хришћанског свештеника и пролио крв за Богочовека, слави се 22. јуна / 5. јула сваке године. Он је благодаћу Божјом чак и свога џелата превео у веру Христову.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ДВОЈЕСЛОВ

Ко ће заборавити православног папу, Светог Григорија Двојеслова (спомен 12/25. марта)? Овај дивни муж, веран јединству свега православног света, који је део младости провео у Цариграду и који је на свом имању у Риму подигао манастир Светог Андреја, зажелеће, од када је сазнао за Англе, да од њих начини анђеле по животу и делима, и, чим узмогне, послаће им мисионаре. На папском трону док бејаше, Григорије се јави као велики пророк Божје благодати, опомињући у својим списима људе да је час Господњи близу и да велику пажњу треба обратити на смртни трен и излазак из тела, о чему је писао у својим „Дијалозима”. Састрадалан и милосрдан, он је, као папа, укинуо ропство, и радосно примао вести о обраћењу народа Англа и чудима која се тим поводом десише.

СВЕТИ АВГУСТИН КЕНТЕРБЕРИЈСКИ

Сећамо се и Светог Августина, првог архиепископа кентерберијског, који беше пријатељ Светог Григорија Двојеслова и предводник монашке заједнице која је дошла да проповеда међу Англе и Саксонце. Овај слуга Божји, који се слави 27. маја / 9. јуна, настојао је да измири Брите и Англе, који су од раније били у многим и крвавим сукобима, и да их сједини у Христу. Он је крстио краља Етелберта на дан Педесетнице 597. године, после чега је за краљем кренуло десет хиљада људи, да постану Нови Израиљ.

СВЕТИ ЕТЕЛБЕРТ

Не заборављамо, дакле, ни првог крштеног англосаксонског краља, Светог Етелберта (Алберта), чији спомен творимо 25. фебруара / 10. марта. Он подиже дивни храм Божји у Доруверну (Кентерберију), у част Светих Петра и Павла, који касније претворише у храм Светог Августина; Лондон освешта храмом Светог Павла, а у Ебораку (Јорку) сазда богомољу у част Светог Андреја, брата Петровог, Првозваног међу апостолима. Све ове храмове обдари богато и даде им земљу. Он објави и закон хришћански, и остави га свом народу да се по њему управља. Са супругом Бертом би сахрањен у храму Светог Мартина у Доруверну.

СВЕТИ ЛАВРЕНТИЈЕ

Сада ћемо се сетити и Августиновог пратиоца, Светог Лаврентија, архиепископа кентерберијског, који, гледајући обнову незнабоштва после смрти Етелбертове (јер његов син, Едбалд, да би се оженио маћехом, пљуну на крст и врати се паганизму), паде у малодушје и хтеде да напусти паству, али му се у сну, са бичем којим га ошину, јави Свети апостол Петар, подсетивши га на своја страдања и заповедивши да остане ту где је и сеје семе речи Божје, после чега се и Едбалд покаја и врати Христу. Спомен Светог Лаврентија је сваког 3/16. фебруара.

СВЕТИ МЕЛИТ

Онда Господ посла на престо дорувернски – кентерберијски Светог Мелита, који је просвећивао вером Источне Саксонце, али је одбио да причести вероодступнике, синове краља Есекса, који су тражили да им се да Тело Господње, иако су били пагани. Због свог става, непоколебивог као вера у васкрсење, би Мелит прогнан у Галију, али се касније врати и постаде трећи архиепископ кентерберијски, па га прослављамо 24. априла / 3. маја.

СВЕТИ ЈУСТ РОЧЕСТЕРСКИ

Ту је и први епископ рочестерски, Свети Јуст (10/23. новембар), који, после два десетлећа на овој катедри, постаде кентерберијски архијереј, па хиротониса Светог Павлина и посла га да крсти Нортумбрију. И крсти се Свети мученик Едвин, краљ Нортумбрије, који је за живота скоро целу своју земљу обратио Христу, да би га у боју убио пагански краљ Мерсије Пенда, после чега је народ почео да Едвина слави као мученика Христовог, и да му помен твори 12/25. октобра. Мошти његове бејаху раздељене – часна глава се обрете у Ебораку – Јорку, да овај град освешта, а остатак светог тела оде у Витби.

СВЕТИ КРАЉ СИГЕБЕРТ

И краљ Источних Англа, Сигеберт, учени и врлински муж, крштен у изгнанству у Галији, мученички пострада (слави се 25. јануара / 7. фебруара). Када се 631. врати из прогонства доведе са собом Светог Феликса, франачког свештеника, да приводи источнику спасења народ његов и шири реч Господњу. Он брзо напусти престо и повуче се у манастир у Бертиксворту, где се учаше владању над собом и својим страстима. Ипак, кад пагански краљ Пенда удари на Источну Англију, претходно убивши Ерпвалда, рођака Сигебертовог, народ га примора да изађе из манастира и крене у бој против Пенде. Овај то учини, али, као монах, одби да узме мач у руке, и би ухваћен и погубљен, предавши душу своју Христу Првомученику, Цару који није дозволио да га бране земаљским мачевима.

ПРЕПОДОБНА ЕНСВИТА

Кад говоримо о светима, прославићемо и преподобну Енсвиту, игуманију фолкстонску, која се два пута годишње помиње (31. августа / 13. септембра и 12/25. септембра). Она је била ћерка краља Кента Едбалда и кнегиње Еме из Галије. Од младости је стремила да се уневести Јагњету. Одбила је да се уда за паганског краља Нортумбрије и отишла је у манастир Фармутје у Галији, где се обучила монашком животу. Око 630. вратила се у отаџбину и у месту Фолкстон основала женску обитељ, с благословом Светог Хонорија Кентерберијског. Манастир је посвећен Светима Петру и Павлу, и био је прва женска обитељ на тлу Енглеске. Енсвита беше и чудотворка Духом Светим, која је исцелила слепу жену и ослободила једног ђавоиманог. Учила је монахиње да увек раде и Богу благодаре, пре свега за веру коју је Англима донео Свети Августин.

СВЕТИ КРАЉ ОСВАЛД

У великој слави пред Богом је и Свети краљ-мученик Освалд, који се помиње 5/18. августа. Обучивши се вери у Шкотској, овај праведни муж осам година владаше Нортумбријом као диван монарх, који доведе у своју земљу Светог Ајдана Линдисфарнског и прослави се, између осталог, обилном милостињом коју дељаше и помагањем Ајдану да мисионари у његовом народу. Он подиже и обитељ на Линдисфарну, велику светињу енглеску. Пострада и он у боју против Пенде, незнабошца и безбожника.

СВЕТИ ПАВЛИН ЈОРКСКИ

Свети Павлин Јоркски (10/23. октобра) бејаше Римљанин пореклом и духовник краљице Етелбурге, супруге некрштеног краља Едвина. Када је Едвин решио да се крсти, Павлин Господу посла обилну жетву: тако је у близини Глендејла тридесет шест дана у име Свете Тројице погружавао људе у реку Глен, која се данас зове Боуент. Крштавао је и на реци Дервент, коју су прозвали Јорданом. Народ је приводио вери и у области Линдзија, а у Линколну је подигао храм, као и раније у месту Камподун. Када је краљ Едвин погинуо у боју с Пендом, Павлин је са краљицом Етелбургом и њеном ћерком Енфледом отишао у Јорк; после је постао владика рочестерски. Помагао је Етелбурги и Енфледи да устроје Лиминџски манастир. Обе су проглашене за свете. Владика Павлин је четрдесет и три године служио као архијереј и отишао Господу чисте савести.

СВЕТИ ФЕЛИКС ДАНВИЧСКИ

Сетимо се и Светог Феликса Данвичског (8/21. март), који је био родом из Бургундије и кога је за епископа хиротонисао Свети Хонорије Кентерберијски, одредивши га за епископа Источних Англа. Био је владика у луци Данвич, на граници Сафолка и Норфолка. Основао је богословију у којој су предавали учитељи из Кентерберија, а помагао му је краљ Сигеберт. Велики сатрудник на њиви Господњој био му је ирски монах Фурсеј; скупа су основали обитељ у Бург – Каслу у Норфолку. Свети Беда каже да је име овог владике („Феликс” значи „Срећко”) одговарало његовом делу, јер је имао срећу да многе приведе вери и донесе слогу у народ. Дружио се и са дивљим животињама, које су га волеле. Град Феликстоун, који и данас постоји, по предању је место где је овај мисионар први пут крочио ногом на британско тле. Као нарочита светиња поштовано је међу Англосаксонцима Јеванђеље које је припадало Светоме, тзв. „Црвена књига из Аја”. Оно је тајанствено нестало негде око 1800. године. Луку Данвич данас је углавном преплавило море, које је сакрило њених педесетак храмова, али кажу да се звона и данас тајанствено оглашавају под водом.

СВЕТЕ ЕТЕЛБУРГА И ЕНФЛЕДА

Не заборављамо ни Свету Етелбургу, подвижницу обитељи лиминџске, која се, као удовица краља Едвина, замонашила скупа с ћерком Енфледом. Упокојила се мирно, а слави се сваке године 8/21. септембра.

СВЕТИ ФУРСЕЈ

Не можемо да се не сетимо и Светог Фурсеја. Овај блажени (помиње се 16/29. јануара) рођен је крајем шестог века у богатој и угледној ирској породици. Крстио га је Свети Брендан Морепловац, у свом манастиру Клонферту, где се као младић и замонашио. Од раних дана имао је виђења с небеса; анђели су му показали загробну судбину душе, а сазирао је и свеце у слави на небесима. Лечио је болесне, изгонио демоне, а једном је васкрсао двоје деце неког кнеза. И додир његовог пастирског штапа чинио је чуда. Око 630. године прешао је у Источну Англију, са својом браћом, такође свецима, Фојланом и Ултаном. Настанили су се у обитељи у месту Бург-Касл. После погибије краља Сигеберта у боју, Светом Фурсеју је помагао источноанглијски краљ Ана. Када је Фурсејев манастир постао познат, он се, са братом Ултаном, да би избегао људску славу, сакрио у затворништво, оставивши Фојлана на игуманском трону. Када је незнабожачки краљ Пенда ударио на Источну Англију, Свети Фурсеј се повукао на територију данашње Француске, где га је свечано дочекао краљ Хлодвиг Други. Ту је он око 640. године, у близини Париза, у месту Ланји, основао обитељ у којој се подвизавао. Проповедао је неуморно и чинио чуда. На месту где је ударио штапом у земљу проврео је целебни источник, а васкрсао је сина јединца херцога мезеролског. Упокојио се 650. године, и мошти су му почивале у манастиру Перон у Пикардији, који су основали ирски подвижници. Тридесет дана није сахрањен да би се од њега растали сви који желе, а мошти су му мирисале годину дана после упокојења. Највећи део његових моштију био је сачуван до Француске револуције, у току које је остала само његова света лобања. Када су, у току рата Француске и Пруске 1870, Немци гранатирали Перон, храм у којем су биле мошти до темеља је изгорео, али је света лобања Фурсејева остала неоштећена. Његов брат, Свети Фојлан, који је био игуман Бург-Касла, недалеко од града Јармута у Норфолку, за време инвазије Пенде на Источну Англију, пребегао је прво франачком краљу Хлодвигу Другом, а затим је отишао у Белгију, где је у Фосу основао манастир и крштавао у области Брабант. Око 655. убили су га разбојници у једној шуми. Сахрањен је у манастиру Фосу са почастима мученика.

СВЕТИ БИРИН ДОРЧЕСТЕРСКИ

Велики је био и Свети Бирин Дорчестерски, апостол Весекса (спомен 3/16. децембра; 4/17. септембра пренос моштију). Био је можда италијанског, а можда и франачког порекла, али се подвизавао у једном манастиру у Риму. Године 634, епископ милански Астерије га је хиротонисао у Женеви, а папа Хонорије Први га је послао међу Англосаксонце. Стигао је у Весекс, којим је владао паганин Кинегилс. Народ је углавном био незнабожачки, и он је почео да им сведочи Христа. Краљ се ускоро срео са Бирином, који је живео у области Беркширске низије; од њега је примио веру, а затим му дао земљу за подизање саборног храма у бившем римском граду Дорцис (Дорчестер на Темзи). Петнаест година је благовестио Западним Саксонцима са много успеха. Једна старица, глува и слепа, имала је виђење да ће је исцелити проповедник Бирин. Нашла га је, он јој је закрстио очи и уши, и старица је прогледала и почела да чује. Краљ Кинегилс је владао три десетлећа, а после њега је на престо дошао млади, али побожни, Кенвал, у чије време је Свети Бирин освештао храм у Винчестеру. Свети Бирин се упокојио у педесетој години живота (око 650) и сахрањен је у храму у Дорчестеру. Његове мошти су касније пренете у Винчестер, где је епископ Етелволд Винчестерски 980. његове нетрулежне мошти сместио у ћивот од злата и сребра. У Дорчестеру се причало како се ноћу чују кораци човека који обилази град, нарочито место где је некад био Биринов храм. Неки кажу да је то сами Свети Бирин, који ће свој Весекс заступати и на Страшном суду.

СВЕТА ЕДБУРГА БИСТЕРСКА

Мерсијски краљ Пенда, који је многе хришћанске краљеве погубио у бојевима, имао је дивну кћи, преподобну Едбургу Бистерску, која је, са сестром Едитом, основала манастире Ејлсбери и Едербери. Едбургине мошти су обретене 2011. године.

СВЕТИ ОСВИН, КРАЉ ДЕИРСКИ

Незабораван је и Свети Освин, краљ Деире, мученик (помен 20. августа / 2. септембра). Он је био десна рука Светог Ајдана Линдисфарнског. Био је леп, висок и неизмерно учтив, побожан и чисте душе. Када је краљ Освиу пожелео да, поред Берникије, завлада и Деиром, повео је војску на Освина, који се, не желећи да лије братску крв, склања, али бива издан и погубљен. Освиу се касније каје због свог злодела, и у име искреног покајања подиже дванаест храмова.

СВЕТИ АЈДАН ЛИНДИСФАРНСКИ

Велики беше и Свети Ајдан Линдисфарнски, епископ – подвижник и чудотворац, чији је спомен с похвалама 31. августа / 13. септембра. Он је заштитник грофовије Нортамберленд.

СВЕТИ ХОНОРИЈЕ КЕНЕТРЕБРИЈСКИ

Светог Хонорија, петог архиепископа кентерберијског, славимо 30. септембра / 13. октобра. Овај блажени се родио у Риму, а упокојио у месту свог подвига. Свети папа Григорије Велики одабрао је монаха Хонорија да оде у Енглеску, због његовог изузетног врлинског живота, и да проповеда Јеванђеље Англима и Саксонцима који су у то доба живели у Енглеској. Хонорије је на трону архиепископије дорувернске – кентерберијске наследио Светог Јуста, а рукоположио га је епископ свети Павлин из Јорка у граду Линколну, 627. године. Током његове епископске службе, хришћанска вера се ширила острвом и укоренила у срцима многих. Свети Хонорије је пажљиво бирао своје монаштво и упућивао у Јеванђеље, како би могли да проповедају Англо-саксонцима и да их крштавају. Такође је рукоположио првог епископа рочестерског и помагао у мисионарском прегалаштву Светог Феликса који је водом и Духом просветљивао Источне Англе. Пошто су тек крштени англосаксонски хришћани били колебљиви у вери, јавила се потреба да се даљим мисионарским радом њихова побожност учврсти, те је управо Свети Феликс преузео ту улогу затраживши од Светог Хонорија да га пошаље у Источну Англију. Источна Англија је у то време такође била нестална по питању оданости свом крштењском завету. Наиме, од када се њихов краљ Редвалд обратио, ова област се неколико пута враћала незнабоштву, па поново прелазила на хришћанство. Жена краља Редвалда убедила је несрећног владара да се врати својим старим боговима, тако да је краљ у црквама држао и статуе паганских божанстава. Ипак, Свети Феликс је успео да уреди духовно стање ових крајева, што је Свети Хонорије срдачно поздравио. У историји је остало забележено да је Хонорије несугласице са ирским мисионарима, али и да је изузетно поштовао келтског епископа, Светог Ајдана. Хонорије се упокојио 30. септембра 653. Сахрањен је у цркви посвећеној Светом Августину у Кентерберију.

СВЕТИ РУМВОЛД БАКИНГЕМСКИ

Свети праведни Румволд Бакингемски, покровитељ убијене деце, слави се 3/16. новембра (пренос моштију 28. августа / 10. септембра). Рођен је око 650. године. Мајка му је, по свему судећи, била хришћанка, ћерка краља Пенде Мерсијског, а отац раб Божји, краљ Етелвалд, Освалдов син, владар Деире. Када су Етелвалд и његова супруга кренули да посете Пенду, чедо им се родило на путу, у римско-британском месту Волтону. Чим се дете јавило на свет, крштено је, вероватно зато што је било болешљиво, али и да Пенда не би спречавао тај свети чин. Родитељи су му дали име Румволд. Како се јавио на свет, Румволд проговори: „Хришћанин сам”. Трећег дана се упокојио, посведочивши истину Божјег откровења датог његовом оцу и мајци. Ово се брзо рашчуло као чудо Промисла, и Мерсија, којом је владао сурови Пенда, што ће убити и Румволдовог оца, ускоро је била крштена.

ПРЕПОДОБНА ХИЈУ ТАДКАСТЕРСКА

Преподобна Хију Тадкастерска (чији је спомен 2/15. септембра, а година упокојења 657. по рођењу Христовом), прва је монахиња на територији англосаксонских племена. Њу је замонашио Свети Ајдан Линдисфарнски.

СВЕТИ БОЈСИЛ МЕЛРОУСКИ

Свети Бојсил Мелроуски, мудрац и учитељ, препознао је светост младог Кутберта Линдисфарнског, и пред смрт га обучавао познавању Светог Писма. Спомен му је 23. фебруара / 8. марта.

СВЕТИ ФИНИАН ЛИНДИСФАРНСКИ

Свети Финан (Финиан) Линдисфарнски (слави се 17. фебруара / 2. марта) био је подвижник на славном острву Ајона у Шкотској, па је отишао у Линдисфарн и наследио на месту епископа Светог Ајдана. Сарађивао је с нортумбријским краљем Освиуом, и широм англосаксонских земаља је слао мисионаре. Он је крстио Педу, Пендиног сина, и његове племиће, а обратио је и краља Сигеберта. На острву Линдисфарн подигао је манастирски храм у ирском стилу – од дрвета, с кровом од трске, као и манастире Тајн, Гилинг и Витби. Упокојио се 661. године.

СВЕТИ ДЕУСДЕДИТ КЕНТЕРЕБЕРИЈСКИ

Свети Деусдедит, шести владика кентерберијски, био је први архиепископ из народа Англа (помен 14/27. јула). Име му је било Фритона, а себи је узео име „Деусдедит”, што значи „Богу посвећен”. Његове мошти уништене су у доба реформације.

СВЕТИ КЕД ЛЕСТИНГЕМСКИ

Свети Кед Лестингемски (26. октобар / 8. новембар) био је апостол Есекса. Он је дошао у Мерсију у пратњи новокрштеног краља Педе, Пендиног сина. Кед је, као епископ, крстио краља Источне Англије, Свитхлема, Сигебертовог наследника. Кеда је са овог света однела куга, а мошти му почивају у селу Ластингем у Норт-Јоркширу, где и сада иду православни на поклоњење.

СВЕТИ ЧАД

Свети Чад, брат Кедов (спомен 2/15. марта), учио се монашком делању у Ирској, па је касније изабран за епископа. Када му је Свети Теодор Тарсијски рекао да није хиротонисан по правилима, он је једва чекао да се повуче у тиховање. Рекао је Светом Теодору да ће се радо одрећи чина, јер је себе ионако увек сматрао недостојним да буде архијереј. Теодор је одмах одустао, видевши пред собом смерног хришћанина, и поставио га је за епископа Мерсије. Мошти су му почивале у Личфилду, све до доба гонитеља вере, Хенрија Осмог, када су делимично уништене.

СВЕТА МУЧЕНИЦА ЛЕВИНА ИЗ САСЕКСА

Света мученица Левина Сасекска (помен 24. јула / 6. августа) пострадала је од незнабожачке руке, у близини садашњег града Сифорда у Источном Сасексу. Године 1058. њене мошти су украдене и пренете у Фландрију. Биле су у манастиру Светог Винока, где су се дешавала многа чуда, али су за време Другог светског рата нестале из града Берг, где су се налазиле.

СВЕТА ЕТЕЛБУРГА БАРКИНШКА

Света Етелбурга, игуманија Баркинга (слави се 11/24. октобра), била је рођена сестра владике лондонског Ерконвалда, такође светог. Он јој је помогао да оснује манастир, у коме је игуманија руком крепком и душом кротком руководила своје сестре, али и чинила многа чуда, да би у небо била узнета праћена анђелима.

СВЕТИ КОЛМАН ЛИНДИСФАРНСКИ

Свети Колман Линдисфарнски (спомен 18. фебруара / 3. марта) родио се почетком седмог века у Ирској, а постао је игуман и владика Линдисфарна после Светог Финана. Он је бранио ирски начин рачунања празника Пасхе, као и келтски облик монашког пострига. Пошто је на сабору у Витбију усвојено да се Пасха рачуна на начин катедре Рима, а постриг да се обавља као у Риму, Колман је са свим келтским и тридесетак англијских монаха напустио Линдисфарн, поневши део моштију Светог Ајдана. Године 668. на острву Инишбофин основао је манастир за браћу Келте, а манастир Мејо за Англосаксонце. Био је духовник обе обитељи, и у вечност се преселио 676. године.

СВЕТА ЕТЕЛРЕДА

Света Етелреда (Одри) слави се 23. јуна / 6. јула. Њено име је значило „Племенита снага”. Била је рођака доброг краља Ане, а крстио ју је Свети Феликс Данвичски. Године 652. удала се за племића Тондберта и добила као дар острво Ели. После три године, муж јој је умро; Етелреда је остала девственица. Пет година се подвизавала на острву Ели, надајући се да ће основати манастир. Међутим, из политичких разлога, удали су је, као кнегињу источноанглијску, за петнаестогодишњег краља Егфрида Нортумбријског, с којим је такође живела девствено. Муж јој је невољно дао благослов за одлазак у манастир, који се и збио 672, кад је стигла код своје тетке, Свете Ебе, у Колдингем. Ту ју је Свети Вилфрид постригао у монаштво. После извесног времена, она се вратила на Ели. Предање каже да је при повратку, у селу које се данас зове Вест Хелтон, земља процветала под њеним девственим ногама. На острву Ели, она је руководила мушким и женским манастиром, будући свима пример духовне лепоте и подвижништва. У чистоти душе и тела отишла је у Небески Јерусалим. На месту игуманије наследила ју је сестра, Света Саксбурга. Она је и обрела њене мошти целе и нетрулежне, о којима је игуман Елфрик око 1000. године писао као о великом извору радости за верне.

Године 870, манастир Ели разорили су Викинзи из Данске, али је он обновљен за време краља Едгара Мирног и светог владике Етелволда Винчестерског, у другој половни десетог века. Када се, почетком 11. века, краљ Кнут приближавао манастиру, носећи на дар скупоцени покров који је сашила његова супруга Ема, зачуо је пјеније монаха, које га је тако гануло да је саставио песму: „Весело су певали монаси у Ели кад је краљ стизао до обале; хитајте, људи, ближе острву томе и слушајте пјеније монашко”. На острву Ели су се нашли 1070-1071. храбри Енглези који нису хтели да признају за свог владара Виљема Освајача. Водио их је Херевард јунак, назван „последњим Енглезом”.

СВЕТИ БОТОЛФ ИКЕНСКИ

А 17/ 30. јуна славимо Светог Ботолфа Икенског, покровитеља путника. Он се родио око 615. године у Источној Англији, у кући племића. Брат му је био Свети Адвулф. Ботолф се замонашио у Бург-Каслу, па је прешао у манастир Бошем у Сасексу. Пребивао је у Галији, а 654. је почео да гради манастир у свом родном крају. Манастир је био посвећен Светом мученику краљу Ани, и подизан је у месту Иканху. Црква је била од дрвета, јер у том крају није било камена. У почетку, много су га нападали демони, који су тврдили да је место где је хтео да гради обитељ њихово, пошто су га хришћани напустили. Ипак, силом Божјом, Ботолф их је отерао и сабрао братију да живи и дела Христа ради. Сви су га волели јер је био благ и мека срца, али није одступао од отачких правила иноштва. Једном је сву храну манастирску разделио сиротињи, због чега су монаси почели да ропћу. У том трену, стигла су четири бродића препуна намирница – дар побожних поклоника. Свети Ботолф је путовао по Источној Енглеској и зидао храмове и манастире, проповедајући успут свима који су хтели да чују. Упокојио се у дубокој старости, међу својом братијом, 680. године. Манастир икенски је запустео због најезде Данаца, али је народ чувао мошти Светога, а један свештеник је редовно служио Литургију у икенском храму. Године 972, велики обновитељ монашког живота у земљи англосаксонској, Свети Етелволд Винчестерски, послао је монахе да донесу мошти Ботолфове из Икена; оне се, међутим, нису могле померити док нису понели и мошти његовог брата Адвулфа. Мошти Светог Ботолфа почивале су углавном у Вестминстеру, али су уништене за време реформације. Пошто је Ботолф био путујући мисионар, сматра се заштитником путника. Његов култ се својевремено проширио чак до Кијева.

СВЕТИ КАДМОН ПЕСМОПОЈАЦ

Енглеска је имала и Светог Кадмона Песмопојца, Богом надахнутог, који се прославља 11/24. фебруара. Његове песме су многе пробудиле за веру и покајање. До сада су сачуване четири дуге песме – „Постање”, „Исход”, „Данило”, „Христос и сатана”. Сматра се покровитељем песника.

СВЕТИ ОВЕН ЛИЧФИЛДСКИ

Свети и преподобни Овен Личфилдски помиње се 4/17. марта. Био је у пратњи краљице Етелреде, и кад се она замонашила, и он је примио постриг. Живео је у манастиру Ластингему, у који је стигао у бедној одећи, само са секиром у руци. Свети Чад га је повео са собом кад је постао епископ, а Овен је чуо појање анђела кад је Чадова душа одлазила на небеса. Упокојио се 680. године, а на гробу му је писало: „Дај, Господе, Твоју светлост и покој Овену. Амин.”

СВЕТА ХИЛДА ВИТБИЈСКА

Света Хилда Витбијска (спомен 17/30. новембра; пренос моштију 25. августа / 7. септембра) је била племићког рода све док се није придружила својој сестри (Светој Хересвити) и постала монахиња у манастиру Шеле у Француској. На позив Светог Ајдана Линдисфарнског, који је пронашао земљу на којој ће се подићи нови манастир у месту Хартлепул на северној обали реке Верл, вратила се у отаџбину. У овом месту основан је и мушки и женски манастир, али у одвојеним областима. Постала је игуманија женске обитељи и ту је боравила годину дана, а потом је била игуманија Херута. На крају је основала манастир у данашњем Витбију.

У Витбију је успоставила манастирски поредак какав је био и у претходним манастирима: неговале су се врлине побожности, целомудрија, смирења и милосрђа. Трудила се да нико не поседује ништа, сасвим по угледу на рану хришћанску Цркву, да све буде заједничко, да нико не буде богат или да има ишта од своје имовине, али и да нико не буде потребит и да не оскудева ни у чему. Пошто беше надалеко позната по својој мудрости, њу су ословљавали са „Мати” и њене духовне савете тражили су сви, почев од мирјана, као што је био Кадмон (први енглески песник), преко монаха, до племића. Њене духовне савете тражили су и епископи, као што су Свети Јован из Беверлија, Свети Вилфрид из Јорка, и други. Све који су били под њеним духовним руководством учила је да читају Јеванђеље и да чине дела правде. Након много година проведених у овом манастиру, Света Хилда се разболела од грознице која није попуштала шест година. Кротко је трпела служећи Христу. Седме године своје болести, осетивши да јој се ближи последњи дан, примила је Свето Причешће и позвала своје монаштво, подучивши их последњи пут да са сваким живе у јеванђељском миру, као и да се старају једни о другима. Док је говорила своју последњу беседу, у радости се преселила из смрти у живот 680. године.

СВЕТА ЕБА СТАРИЈА

Свету Ебу Старију, игуманију колдингемску, помињемо 25. августа / 7. септембра. Родила се око 615. као кћи краља Нортумбрије Етелфрида. Имала је само годину дана кад јој је отац погинуо, па је расла у изгнанству у Шкотској. Основала је манастир Колдингем, у коме је било и монаха и монахиња. Када је нортумбријски краљ Егфрит бацио у тамницу Светог Вилфрида, његова друга супруга Ерменбурга је отела све мошти и друге светиње које су припадале Вилфриду, због чега се одмах разболела. Света Еба је умолила краља да пусти часног архијереја, и да му се врате светиње. После тога, Ерменбурга је оздравила. Еба се упокојила 683. године.

СВЕТИ ЕТА ХЕКСЕМСКИ

Свети Ета Хексемски (помен 26. октобра / 8. новембра) био је први Нортумбријац који је постао епископ. Боравио је у манастирима Рипону и Мелроузу, а затим је постао епископ линдисфарнски, настављајући да буде настојатељ и Мелроуза. Био је, по речи Светог Беде, најбољи и најпростосрдачнији човек. Прихватио је саборске одлуке о Пасхи и био десна рука Светог Теодора Тарсијског у борби за Свето Предање. Упокојио се 686. године, а мошти му почивају у Хексему.

СВЕТИ ХЕРБЕРТ ПРАВЕДНИ

Свети праведни Херберт с острва Дервентвотор (20. марта / 2. априла) био је ученик и пријатељ Светог Кутберта Линдисфарнског, кога је умолио да испроси од Господа милост да заједно оду са овога света.

СВЕТИ ИГУМАНИ ВЕРМАУТА И ЏАРОУА

Велике су слуге Божје биле игумани манастира Вермаута и Џероуа. Ове манастире устројио је Бенедикт, звани Бископ (628-690, спомен 12/25 јануара), на земљи коју му је подарио краљ Егфрид. Бенедикту је помагао игуман Свети Кеолфрид (спомен 25. септембра / 8. октобра), који је с њим ишао у Рим. Он је у манастиру Светог Петра као старешину поставио, свог рођака, Светог Еостервина (помен 7/20. марта), после чије смрти је за игумана изабран Свети Зигфрид (прославља се 22. августа / 4. септембра).

СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ ИВА

Свети преподобни Ива Линдисфарнски, отшелник бретонски, спомен 8/21. октобра), живео је у манастиру Линдисфарн као духовни син Светог Кутберта, а онда је кренуо да странствује Бога ради; лађа на коју се укрцао пристала је уз обале Бретање. Ту се молио и постио, чинио чуда и лечио. Триста година касније, бретонски монаси понели су у Енглеску његове мошти, да би скупили добровољни прилог. Кад су стигли на југозапад енглеског краја, донели су мошти у манастир у граду Вилтон, где је игуманија била Света Вилфрида, мајка Свете Едите Вилтонске, чије су мошти почивале у храму. Игуманија је браћу из Бретање дочекала гостољубиво, а они су ушли у храм с пјенијем, и положили мошти Светог Иве на Часну трпезу. Како су се запрепастили кад су схватили да не могу да подигну ћивот и крену даље! Плакали су, клечали, правили метаније, али Свети Ива није хтео да напусти отаџбину. Игуманија Вилфрида им је дала прилог од две хиљаде златника, и они су се, помирени са вољом Божјом и свечевом, вратили у Бретању. За време прогона у доба зверонаравног Хенрија Осмог, мошти Светог Иве и Свете Едите су нестале.

СВЕТИ ТЕОДОР ТАРСИЈСКИ

А Светог Теодора Тарсијског, архиепископа кентерберијског, славимо 19. септембра / 2. октобра.

Име његово, „дар Божји”, сасвим је било у складу с његовим делом: он је Цркви дао јединство, организацију, ученост, чврсто исповедање вере, право пастирство и молитву.

СВЕТИ ХИБАЛД

Светог Хибалда Хибалдстоукског славимо 14/27. октобра. Био је пријатељ Светог Чада Личфилдског, који му је био узор у врлинском животу. За време Хенрија Осмог, његов ћивот су уништили, али су мошти остале читаве и нађене су испод храмовног пода у 19. веку.

СВЕТИ ЕРКОНВАЛД ЛОНДОНСКИ

Свети епископ лондонски Ерконвалд (спомен 30. априла / 13. маја) рођен је око 630. године у кући племића, и можда је био род са краљем Офом. Од свог блага изградио је манастир Чертси, где је био игуман, а својој сестри Етелбурги подигао је манастир Баркинг. Свети Ерконвалд је хиротонисан од стране Светог Теодора Тарсијског за владику лондонског. Био је велики мисионар и подвижник, добротвор и учитељ народа. Упокојио се 693. године. О њему су, вековима касније, песме певали: „У енглеском граду Лондону, мало после тога како је Христос пострадао и основао Цркву, живео је свети и прослављени епископ. Име му је било Ерконвалд…Он је овде проповедао чисту веру и сејао истину. Опет је привео земљу Христу, и храмове, чији је господар био ђаво, очистио је у име Божје, и назвао их црквама…Све слуге сатанине заменио је дивним свецима, и освештао их…Ерконвалд беше епископ у вољеном граду Лондону, беше учитељ закона и величанствено сеђаше на епископском трону Светог Павла у његовом саборном храму”. У повести о светом епископу Лондона прича се о томе да је он, док је обнављао саборни храм, нашао нетрулежно тело једног паганина, који је носио и круну на глави. Дуго се молио да се открије каква је тајна у питању, јер то није било у складу са Предањем Цркве – да паганин има нетрулежне мошти. На крају, после усрдне молитве, тражио је од тог паганина да проговори и открије ко је. Овај је, по наређењу Божјем, проговорио, и рекао да је нетрулежност стекао својом правдом – наиме, он је био десна рука владара те области, а живео је три и по века пре рођења Господњег. Постављен за судију народу, у времену безаконика, он никад није донео ниједну неправедну пресуду, јер није судио ни према богатству, ни према чину, него само по закону и правди. Ипак, када га је владика Ерконвалд питао шта је с душом његовом, он је рекао да се мучи, јер није био крштен и није упознао Христа. Сажалио се свети на њега, и почео да моли Господа да оживи мртваца, да би примио крштење. Док се молио, владика је и плакао, произносећи име Свете Тројице. Његове сузе кануле су на тело праведног незнабошца, и Господ је те сузе примио као воду крсног очишћења, после чега је праведни судија заблагодарио Богу и свецу, и нашао вечни покој.

СВЕТИ КРАЉ СЕБИ

Ту је и Свети краљ Себи (29. август / 11. септембар), који је владао три десетлећа, и за кога говораху да би, по нарави својој, требало пре да буде епископ, него краљ. Он је умолио своју супругу да се замонаши, разделио велико благо убогима и са овог света отишао у рај који је заслужио праведним животом.

СВЕТИ ЕДБЕРТ

А Свети Едберт, владика линдисфарнски (спомен 6/19. маја) обрете нетрулежне мошти свог претходника Кутберта, и сваки пост провођаше на Кутбертовом острву, у молитвеном тиховању.

СВЕТА ВЕРБУРГА ЧЕСТЕРСКА

А Света Вербурга Честерска (3/16. фебруар) чији је отац био краљ Мерсије Вулфхер, а деда чувени незнабожачки војсковођа и владар Пенда, од детињства је расла у побожности, да би се са мајком и баком настанила у обитељи Минстер ин Шепи у области Кент. Извесно време била је игуманија овог манастира, као и славне обитељи Ели, али ју је онда краљ Етелред опет довео у Мерсију, где је управљала манастирима у Видону, Тренберију и Хекингему. У житију пише да је сате проводила на коленима у молитви, читајући Псалтир, да је у храму остајала дуго после службе и да је јела само једном дневно, бивајући узор сваког подвига својим сестрама. Слушале су је и животиње. Она је молитвом укротила дивље гуске у Видону и околини, које су, пре њеног обраћања Богу, уништавале летину у том крају. Била је и прозорљива. Спасила је пастира Алнота од суровости његовог газде тако што је пала на колена пред газдом, рекавши да јој је откривено како је Алнот светији од свих подвижника и подвижница тог краја. Благодаран, Алнот ће отићи у монаштво и пострадаће као мученик. После њене смрти, брат јој, краљ Кенред, пренесе мошти из Трекингема у Хенбери, јер је таква била њена воља, где остадоше до најезде Викинга 875, а онда их пренеше у Честер. Много су је поштовали потоњи краљеви Алфред Велики, Етелред и Едгар Мирни. Од моштију славне игуманије десише се многа чуда, а Честер беше спасен од најезде викиншких пљачкаша.

СВЕТА МИЛБУРГА ВЕНЛОКСКА

А Света Милбурга, игуманија венлокска (23. фебраур / 8. март) имађаше још две свете сестре: Свету Милдреду и Свету Милгиту. У месту Сток Сент Милборо у Шропширу, где се она, по предању, сакрила да не би била удата за смртног женика, и данас постоји извор за који се верује да лечи од очних болести. У монаштво ју је постригао Свети Теодор Тарсијски, и она је почела да се подвизава у обитељи Мач – Венлок у Шропширу, где је њеном игуманству покровитељ био Свети Ботолф. Запис из тог доба казује да је живот у манастиру био као у рају. Она је живела само од рада својих руку. Била је кротка, милосрдна и гостољубива без премца. Једном је из мртвих подигла ћеркицу једне уцвељене жене, која ју је преклињала да јој оживи дете. После дуге и тешке болести и растанка са духовним кћерима, са овог света отишла је 715. године с речима: „Блажени чисти срцем, блажени миротворци”. У деветом веку, Данци су разорили њен манастир и мошти беху изгубљене, али их чудесно обретоше, препуне мириса и силе Господње, 1079. године.

СВЕТА МИЛДРЕДА МИНСТЕРСКА

А Света Милдреда Минстерска (13/26. јул) беше кћи мерсијског краља Меренвалда и Свете краљице Ерменбурге. Млада и лепа, она одбеже од земних женика у манастир Шел у Галији, где од настојатељице доживе невоље. Она је, по предању, баци у пећ јер девојка одби да се уда за њеног богатог рођака, али Милдреда остаде жива. Затим ју је тукла и ишчупала прамен косе, после чега се Милдреда врати у отаџбину. На обали Кента дуго је стајао камен с отиском њеног стопала – ту је први пут стала на родно тле по повратку из Галије. Од овог камена десила су се многа чуда, а он је, као велика светиња, чуван у обитељи Танет. Милдреда се настанила у манастиру Минстер он Танет, у коме је њена мати била игуманија, и после мајке наставила је да духовно руководи тамошње сестре. Кротка и милосрдна, много се подвизавала; једном јој је ђаво угасио свећу на молитви, али ју је анђео одмах упалио. Упокојила се после дуге и тешке болести почетком осмог века, а наследила ју је Света Едбурга Минстерска. Милдреда се после смрти јављала и опомињала немарне: тако је једном опоменула звонара који је задремао у капели близу олтара. Рекла му је: „Ово је капела, а не спаваоница”. Када су 1011. године Данци разорили манастир, мошти су јој премештене у Кентербери.

СВЕТА ОСИТА

Света Осита Чичска (7/20. октобра) беше принцеза у области Мерсије под називом Хвиса, и удаде се за Сигхера, краља Источних Саксонаца. Захваљујући њој и епископу Јаруману, Сигхер, владар Есекса, који се био отпадио од вере, вратио се Христу. Из њиховог брака родио се Свети Офа који је владао Весексом, да би се 709. године одрекао престола и примио монаштво. Ова света основала је манастир у близини места Чич, недалеко од данашњег Колчестера. Од њених моштију и чудотворног извора многи су добили излечења. Њено име призивано је у помоћ у време пожара.

СВЕТА САКСБУРГА ЕЛИЈСКА

Света Саксбурга, игуманија елијска, слави се сваке године 6/19. јула. Она је била кћи краља Источних Англа, Ане, и сестра три светице: Етелерде, Етелбурге и Витбурге, али и рођака Свете Сетриде. У браку с краљем Ерконбергом родила је две свете кћери: Ерменилду и Ерконготу. Када је 664. године постала удовица, замонашила се и основала манастир Минстер он Шепи, где је под својим духовним старањем имала седамдесет четири монахиње. На месту игуманије оставила је своју кћи Ерменилду, а она је отишла на острво Ели, где је постала игуманија после своје сестре, Свете Етелреде.

СВЕТА ЕРМЕНИЛДА ЕЛИЈСКА

Света Ерменилда Елијска, кћи Свете Саксбурге, била је жена краља Мерсије Вулфхера, после чије смрти се замонашила и подвизавала у манастиру Минстер он Шепи, где је, након своје мајке, била игуманија. Касније је постала игуманија елијска. Спомен јој је 13/26. фебруара.

СВЕТА ЕВЕРЛИДА

Свету Еверилду Еверингемску (9/22. јул) крстио је апостол Весекса, Свети Бирин. Она је била из угледне и богате куће. Решила је да остави свет и да се замонаши. Подвизавала се у месту Бишопс Фарм, пошто ју је замонашио Свети Вилфрид Јоркски. Ту је она игуманствовала над осамдесет сестара. Упокојила се око 700. године. Предање каже да је она благословила све мајке из места где је стајао њен манастир (место се касније звало по њој, Еверингхем), и ниједна мајка из тог места није умрла на порођају, о чему су житељи причали чак и у 18. веку.

СВЕТИ УЛТАН

Свети Ултан (2/15. мај) бејаше рођени брат Светих Фурсеја и Фојлана, благочестивих ирских подвижника и мисионара. Извесно време живео је у обитељи Бург – Касл, а затим је отишао да буде отшелник. Због налета пагана из Мерсије, браћа се обретоше у Галији, а Свети Ултан служаше у једном манастиру (Нивел) близу данашњег Брисела. То је био женски манастир у коме је свети био духовник и, као велики учењак, давао је сестрама поуке из разних области духовног живота. Имао је виђење мученичке смрти свог брата Фојлана у манастиру Фос, у који је прешао да би био игуман. Касније ће игуманствовати у манастиру Перони, на територији данашње Француске.

СВЕТА БЕГА

Света преподобна Бега (спомен 6/19. септембра) била је кнегиња из Ирске која је побегла на северозапад Енглеске, недалеко од Вајтхевена у грофовији Камбрија; побегла је јер није хтела да се уда за паганина, норвешког викиншког кнеза. Прво је живела као отшелница, а затим је основала женски манастир. Манастир је по њој добио име Сент Бидс Хед. Чинила је много чуда. Једном су лакоми земљопоседници из околине манастира хтели да узму део земље који јој је поклонио неки побожан човек. Света Бега се помолила, и снег је пао на имања отимача, док је сва манастирска земља остала сува, без имало снежног покривача. После овога, лакомци су, у страху, одступили од манастирске имовине. Једном је неки млади Шкот решио да покраде манастирске коње. Мајка га је преклињала да не чини тај грех, јер ће га Бог казнити, али се овај ругао мајци, помињући Свету Бегу као немоћну: „Шта та мала старица може да ми уради?” Кренуо је у пљачку. Успут га сретоше неки младићи из околине, и избушише га стрелама. Извесно време, један богати земљопоседник из тог краја пуштао је своје коње на манастирска имања да тамо пасу и праве штету. Онда је Бог допустио да се сви коњи укоче на месту, као заковани, а копита су стала да им отпадају. Богаташ се покајао и поклонио своје земљиште манастиру, да би се тако искупио за грех. Једном се тројица пијаних побише с неким човеком, и убише га у тучи. Падоше због тога у тамницу, где се покајаше, исповедише грех, и преклињаху Свету Бегу да их спасе. Бега се помоли, с њих спадоше окови, и они дођоше у њену обитељ, где се и замонашише. Њихови окови чуваху се дуго у манастиру. Отац двојице болесних синова имао је, у граду Тајнмуту, виђење да треба да их одведе у манастир Свете Беге где ће добити излечење. Тако се и десило – један син се излечио од парализе, а други од тешке ране. Од њене наруквице, коју је донела из Ирске, такође су се дешавала чуда, и на њој су се заклињали.

СВЕТИ БЕТРАН ИЛАМСКИ

Свети и праведни Бетрам Иламски (спомен му је 10/23. августа) био је мерсијски племић чију су супругу у лову растргли вукови, после чега је он решио да се замонаши. Извесно време био је у Стафорду, где је проповедао незнабошцима, а затим је живео као затворник у брдовитом крају иламском. Ђаво му није дао мира, па му је, да би га спотакао гордошћу, нудио да камење претвори у хлеб. Да би га одагнао, блажени своје хлебове претвори у камење. То камење је обретено 1516. године у селу Одли у грофовији Стафордшир. Многи су му долазили по савет и утеху, и он никога није одбијао. У близини места где се подвизавао налази се лековити извор.

СВЕТИ ЂАКОН ЈАКОВ

Свети ђакон Јаков (17/30. август) стигао је из Рима с благословом Светог папе Григорија Двојеслова у мисију крштења Англосаксонаца, да би, са Светим Павлином Јоркским, проповедао Реч Божју у Нортумбрији. Када је паганин Пенда освојио Мерсију, а Свети Павлин отишао у Кент са женом и ћерком краља – мученика Едвина, Свети Јаков је остао сам и наставио да сведочи Христа, иако је паганизам опет беснео Нортумбријом. Упокојио се у дубокој старости крајем седмог века.

СВЕТИ ХАРДУЛФ

Свети преподобни Хардулф, (6/19. август и 21. август / 3. септембар) подвизавао се у Бридону и Лестерширу као отшелник.

СВЕТИ ТРУМВИН

Свети Трумвин, епископ Аберкорна (10/23. фебруар) био је владика Јужних Пикта, који су се, за време краља Егфрида, покорили Англима. Пошто су Пикти убили краља Егфрида, Трумвин се повукао из манастира Аберкорн, који је основао у Шкотској. Затим је живео у Витбију, помажући игуманији, Светој Енфледи. Био је пријатељ Светог Кутберта и Светог Беде Уваженог. Умро је 704. године.

СВЕТА ЕНФРЕДА

Света Енфледа, кћи Светог краља – мученика Едвина Нортумбријског и Свете Етелбурге Кентске, удала се за краља Берникије Освиуа, после чега су се Берникија и Деира ујединили у Нортумбрију. Пошто је остала удовица, замонашила се и дивно руководила манастиром у Витбију.

Помен јој је 24. новембра / 7. децембра.

СВЕТА ЕЛФЛЕДА

Њена кћи Елфледа (помен 8/21. фебруара) од младих дана је живела у манастиру – прво у Хартлпулу, под руководством Свете Хилде, с којом је прешла у Витби, где ће бити велика старица, чији су најближи сатрудници били свеци – Кутберт, Трумвин и Беда. Упокојила се 714. године. Њене нетрулежне мошти беху обретене 1024.

СВЕТИ ХЕДА ВИНЧЕСТЕРСКИ

Свети Хеда, владика винчестерски, рођен је на северу Енглеске; васпитан је у манастиру Витби, а за архијереја хиротонисан од стране Светог Теодора Кентерберијског. Био је, каже за њега Беда Уважени, премудар добротом, а не књишким знањем, и тридесет година је владичествовао у Винчестеру. Упокојио се 704. године, а спомен му је с похвалама 7/20. јула.

СВЕТИ МУЧЕНИК ДЕКУМАН

Свети мученик Декуман (27. август / 9. септембар) родио се у седмом веку у Велсу, а онда је, да би се замонашио, стигао у Сомерсет у Енглеској. Предање тврди да је Бристолски залив препловио на неком плоту, скупа с кравом која га је хранила млеком. У близини Данстера живео је и чинио чуда, а онда је решио да оде у пустињу. Стигао је у област Вотчета у Сомерсету, где је дан и ноћ био у молитви. Око 704. године, док се молио, један незнабожац му је одсекао главу. Свети је узео своју главу и поново је сјединио с вратом, а после тога је скончао. У близини места његових подвига био је целебни источник, који је лечио људе до шеснаестог века, да би недавно био обновљен.

СВЕТИ АЛДХЕЛМ

Свети Алдхелм Шернборски, покровитељ Весекса (слави се 25. маја / 7. јуна, а 5/18. маја пренос моштију) родио се око 639. године у Весексу, у области града Ворхем, у грофовији Дорсет. Са петнаест година ступио је у манастир, а 661. се замонашио. Са тридесет две године отишао је у богословију у Кентерберију, где је научио грчки, латински, реторику, математику, астрономију. Године 671, рукоположен је за ђакона. Сачувано је једно његово писмо у коме се жали да, због ђаконских обавеза, нема времена за учење. После је постао свештеник, и у тридесет шестој години отишао у манастир Малмсбери, којим је управљао тридесет година. Тамо је прво саградио диван храм Светих Петра и Павла, а затим је почео да пише духовну поезију и да је пева уз харфу, стојећи, после служби у храму, на мосту на реци Ејвон, док су се верници окупљали да га чују и да се насладе духовном храном. Као учен духовник и искусни старац, примао је молбе за савете са свих страна. Обраћали су му се краљеви и племићи. Помагао је побожном краљу Весекса, Ини, да обнови манастир Гластонбери и подигне Абингдон близу Оксфорда. Краљ Нортумбрије, часни Алдфрит, обраћао му се за савете, па је за њега Алдхелм написао књигу од сто загонетки (загонетање и одгонетање били су омиљени као средства учења међу Англосаксонцима). Основну поуку књиге Свети Алдхелм овако је уобличио: „Природа је мудрија од учених мудраца – она показује да иза ње стоји Бог”. Славна беше и његова поука о девству, написана за монахиње манастира Баркинг у Есексу. Он у њој велича монашку чистоту, али хвали и побожну образованост, истичући да су учене монахиње као пчелице које иду с цвета на цвет Божје премудрости.

Свети је градио и храмове – неке посвећене Мајци Божјој, један Јовану Претечи Господњем, као и цркву са дванаест престола, у част Светих апостола Христових. Дуго је желео да оде у Рим, на поклоничко путовање, и да тамо целива многе мошти мученика. Рим је у то време православнима на Западу значио много – не као центар црквене администрације, него као средиште мученичко. Свети Алдхелм је о томе написао песму: „О славни Риме, света господару, најлепши си од свих градова, црвен од рујне крви мученика, бео од снежних кринова девственица, поздрављамо те пре свију других, благосиљамо те – радуј се у векове векова! О, Петре, свагда услишавај наше молитвене призиве! О, Павле! Прими молитве наше. Ти, који си усрђем превазишао све философе, испуни нас благодаћу Божјом, да би мудрост, којом си испуњен, и нас испунила преко учења твога”. (Овде се, како се види, ниједном речју не помиње папа као средиште Рима, а Свети Петар, за кога паписти вековима тврде да је био први папа, никако се не надређује Светом Павлу.) Године 693, Свети Алдхелм стигао је у Рим, где га је папа Сергије срдачно дочекао. Стално су служили Литургије скупа, а богослужбена одежда источног типа, коју је Алдхелм добио у Риму, чувала се у Малмсберију све до крваве реформације Хенрија Осмог. Алдхелм је из Рима у Малмсбери донео велике светиње – мошти, књиге, иконе, чак и један Свети Престо. Са шездесет година, игуман Малмсберија подигао је предиван храм Светог архангела Михаила, а шест година касније постао је владика у области Селвудшир, на западу Весекса, у граду Шерборну.

Као архијереј, био је чудотворац. Једном су дошли морнари из Француске, који су му на продају понудили цело Свето Писмо. Кад су видели колико им плаћа (а он је живео као ништ, и није имао више новца), наругали су се његовој монашкој скромности и кренули назад. Изненада, наишла је таква бура да су мислили да ће изгинути. На обали је стајао Свети Алдхелм. Они су га преклињали да их спасе. Старац је закрстио море, и бура је стала. Морнари су се вратили и молили га за опроштај, нудећи му Свето Писмо на поклон. Свети је то одбио, и купио Писмо по цени коју им је првобитно нудио.

Четири године је владика радио и трудио се, дижући нове храмове и старајући се о својим манастирима. У пролеће 709. осетио је да му се ближи крај, растао се са духовном децом и тражио да га пренесу у Малмсбери, који је тако волео. Упокојио се на путу, у месту Даултинг у Сомерсету, а, како каже житије, по душу његову дошао је Свети архангел Михаило. Његов пријатељ, Свети Егвин Вустерски, имао је виђење да Алдхелм одлази Богу на истину, и похитао је у Даултинг да се с њим растане. Кад је стигао, владика се већ упокојио, и Егвин је одмах служио службу за покој његове свете душе. Тада су кренули у Малмсбери да сахране блаженог архијереја. Пут је био дуг педесет миља, и велики број верних га је пратио ка месту почивања. На сваких седам миља су се заустављали и читали заупокојне молитве, подижући на тим местима спомен-крстове, назване касније „епископови крстови”. У Даултингу, на месту где је био први крст, и данас постоји извор Светог Алдхелма. Свети је сахрањен у храму архистратига Михаила. У десетом веку, краљ Етелстан, унук Алфреда Великог, нарочито је поштовао мошти Светог Алдхелма и дао многе прилоге Малмсберију. Када су 1016. Данци навалили да сруше обитељ, невидљива сила их је у томе спречила, а монаси су знали ко их је заступио поред Богом. У селу Бишопстроу вековима је постојао јасен који је израстао из штапа што га је Алдхелм побо у земљу док је проповедао. У граду Малмсбери и даље постоји извор Алдхелмов. У манастиру Малмсбери монашки живот је трајао од седмог века све до Хенрија Осмог.

СВЕТИ ВИЛФРИД СТАРИЈИ

Славимо и великог Вилфрида Старијег, епископа Јорка и чудотворца рипонског (12/25. октобар, 24. април / 7. мај – пренос моштију). То је онај што је живео крајем седмог и почетком осмог века, и заузимао неколике епископске катедре; са њих је био прогањан, али је увек остао веран Христу и Јеванђељу, канонима и истини.

СВЕТИ ХАДРИЈАН

И Светог Хадријана, игумана кентерберијског, славимо (9/22. јануар). Он је био изасланик ромејског цара Константа Другог (641-668) у Северној Европи, а папа Виталијан је, после смрти Светог Деусдедита, желео да га види на месту архиепископа кентерберијског. Он је то одбио, и предложио Светог Теодора Тарсијског, с којим је касније мисионарио међу Англосаксонцима. Увео је григоријанско појање међу паству, а преставио се 709. године.

СВЕТИ ГУТЛАК КРОУЛЕНДСКИ

Не заборављамо ни вечно спомињаног енглеског Антонија Великог, Светог Гутлака Кроулендског (11/24. април), који силом Божјом укроти своје страсти, а затим му се и сва природа, као Адаму негда, покори. Он се упокоји 714. године Господње.

СВЕТИ ЕГВИН ВУСТЕРСКИ

А ту је и Свети Егвин, епископ вустерски (спомен 30. децембра / 12. јануара, пренос моштију 10/23. септембра). Он беше из племићке породице из Мерсије, и васпитан у побожности. Од седме године знао је да чита Псалтир. Око 693, после смрти владике Офтфора, хиротонисан је за епископа Вустера. У то време Мерсијом је владао побожни краљ Етелред, али је епархија којом је епископовао Егвин била област полуварварског сујеверног народа, који је само споља био хришћански. Пун љубави према тим људима, чврст у верности канонима, Егвин их је учио и руководио, али и корио безаконике. Зато неки реше да му се освете, и оклеветају га као тешког грешника код краља и народа. Смерно примајући те клевете као разлог да се још дубље смирава пред Богом, Егвин ипак реши да, како му се народ не би саблажњавао, оде у Рим и оправда се. Ставио је себи окове на ноге, а кључ је бацио у реку. Кад је стигао на свето одредиште свог пута, поклонио се апостолима Петру и Павлу, а онда наложио својима да улове рибу за обед. Кад су донели велику рибу и кренули да је спреме, имали су шта да виде – кључ од окова на ногама Егвиновим, бачен у британску реку, био је у утроби рибе уловљене у Италији. Потпуно оправдан, епископ се враћа у отаџбину, а краљ га поставља за васпитача своје деце. Деца краљева су га звала рођеним оцем, а он их је учио смирењу, кротости, побожности, али и корисним наукама овог света.

Ипак, владика Егвин се све више повлачио на усамљену молитву у области Хетхом, у дивљем шумовитом крају на обали реке Ејвон (касније ће се звати Ившем). Ту је подигао капелицу за молитву, а краљ му је поклонио земљу да на њој изгради манастир. Он је то и учинио, а Ившем беше један од најславнијих манастира Енглеске. Место за манастир открило се, иначе, простосрдачном чобанину Јову, који је, у потрази за једним изгубљеним грлом, зашао у шуму где му се јавила Мајка Божја са два анђела. Мајка Божја је држала у руци отворену књигу и крст, а око ње се чуло чудесно појање. Пастир је одмах похитао да благу вест јави епископу, који је неколико дана постио и молио се, а затим с три помоћника пошао у шуму да тражи то место. Тада је пао на тле и стао да преклиње да му се открије воља Божја. Пресвета Богородица се јавила и њему, и благословила га да ту подигне манастир. Владика је изградњом обитељи испунио обећање које је дао кад је био оклеветан – да ће, ако се покаже његова невиност, као задужбину- благодарницу, подићи храм Господу и Мајци Божјој. Обитељ је добила име Ившем, што значи „Кућа Јова”, по пастиру коме је било прво виђење. Године 708, Свети Егвин ишао је на поклоничко путовање у Рим са краљевима Кенредом и Офом. Кад су пролазили преко Алпа, остали су без воде. Егвин се помолио, и из камена је избио источник. Кад су били на измаку са залихама хране, епископова молитва им је даровала не само да имају да једу, него и да им се залихе обнове. Срели су се с папом Константином, који је манастиру Ившему дао привилегије. Краљеви Кенред и Офа остали су у Риму и примили монаштво. Свети Егвин је видео како анђели узносе душу Светог Алдхелма у небеска станишта. Као владика је присуствовао на Сабору у граду Олкастер у Воркширу, где је председавао Свети Бритвалд Кентерберијски. На сабору су манастиру Ившему признате све привилегије, које му је дао папа. Кад је манастир саграђен, епископ Егвин је постао његов први игуман. Живео је, још више но пре, у крајњем сиромаштву и скоро стално се молио. Нарочито је волео и поштовао Мајку Божју, најдражу Госпођу своју, како ју је звао. Његове молитве су лечиле, а стално је имао и виђења небеске стварности – анђела и угодника Божјих. Много се старао о пастви. Древни градић Олкастер био је пун народа који се клањао идолима. Углавном су тамо обитавали занатлије – ковачи. Старац је, с пратњом, дошао до њих и почео да им сведочи Христа, али они нису хтели ни да чују. Штавише, да би га заглушили док је причао, почели су да жестоко туку чекићима по наковњима, ругајући му се. С великом тугом, Свети Егвин је кренуо из града, кога је стигла казна Божја: земља се отворила и прогутала многе безаконике, после чега дуго времена ковачи нису смели да се баве трговином у Олкастеру. Пред смрт, владика је дуго и тешко боловао, али са себе није скидао оштру кошуљу – власеницу, сматрајући себе великим грешником. Иако болестан, помагао је многима. Пред смрт, поучио је монахе како да живе у слози, а у њих ваистину беше једно срце и једна душа. Тражио је од њих да чувају заповести и старају се да стекну светост, без које нико неће видети Бога. Када су људи чули за његово упокојење (30. децембра 717. године), са свих страна се разлегао плач. Јер, био је Егвин истински слуга Господњи, на чијем гробу је писало да „под тим простим каменом почива велики муж”.

Убрзо после смрти, његове нетрулежне мошти бејаху стављене у драгоцени ћивот. У деветом веку Данци су ћивот опљачкали, али су мошти остале целе. Остале су целе и 960. године, кад се десила слична несрећа. У 11. веку мошти Егвинове су биле смештене у још драгоценији ћивот, захваљујући чуду које је светац учинио на мору. Наиме, епископ Лондона и игуман Ившема, Елфвард, пошао је лађом да из Фландрије позове будућег енглеског краља Хардикнуда, јер је краљ Харолд Први, звани Зечја Шапа, умро. Почела је страшна бура и изгледало је да ће сви са брода да се подаве у мору, јер је лађа плутала тамо-амо по таласима као орахова љуска. Епископ Елфвард паде на колена и завапи Светом Егвину, обећавајући му нови ћивот за мошти и још свечаније слављење његових празника ако све на броду спасе од буре. Речено – измољено: бура престаде одмах, и сунце грану. Игуман ившемски испуни своје обећање, и даде да се изради најлепши ћивот, од злата, сребра и драгог камења. Мајстор Годрик, који је украшавао ковчег за мошти свечеве, повреди се, и завапи светом за помоћ – одмах му зарасте рана, и болови престадоше. Једна богата госпођа, Алгита, хтела је да крађом дође до делова моштију свеца. Поткупила је неку децу, ђаке у манастиру Ившем, да за њу узму из ћивота зуб и део руке свечеве. Чим је украдено стигло у кућу, светац јој се јави у сну и нареди да се мошти врате у ћивот. Она не послуша. Свети јој се јави и други пут и строго рече да врати мошти. Она опет не послуша. Кад и трећи пут одби да послуша, ослепе и остаде тако до краја живота, а она два дечака – лопова страдаше: један се утопи, а други се разболе заувек. Алгита је на самрти завештала да се мошти врате у манастир и поклонила земљу обитељи. Чуда од моштију бејаху стална. Пошто су поклоници у манастир долазили после Божића и остајали да празника Светог Егвина, а требало их је гостити, једном нестаде хране за трпезом. Тада обавестише игумана да у реци Ејвон плива огромна риба, какву нико до тада није видео. Игуман благослови, рибу уловише, и беше хране за све. За време краља Етелреда Неспремнога, један горди племић оте парче земље манастиру. Братија га позва на суд, а са собом понеше ћивот с моштима Светог Егвина, уздајући се у његову заштиту. Судије нису могле да пресуде, па предложише оном лакомцу следеће: ако подигне ћивот са моштима, земља је његова. Овај поче да се хвали да, иако је стар, има пуно снаге која му се налази у бради – и стаде се разметљиво хватати за браду, самоуверен у своје подизање ћивота с моштима. У том часу, брада му спаде с лица као да је била налепљена, и он постаде ћосав, на посрамљење своје лажи. Побеже и више није тражио оно што је туђе. Један други безумни богаташ хтеде да отме земљу манастиру, и страшно прећаше. Помоћник настојатеља паде пред ћивот са моштима, и мољаше се много Светом Егвину за помоћ. Истог дана кад је хтео да отме оно што није његово, богаташ нагло умре, у присуству многих људи. Више се нико не усуди да отима манастирско.

Светац је лечио људе од најтежих болести, и ослобађао од окова. Неки тежак грешник, који се покајао, добровољно себе свеза деветоструким ланцима, закључа их и крену од манастира до манастира да се каје и проси опроштај. Мало по мало, осам окова му спаде, а остаде један, кога је мислио да се ослободи одласком у Рим, код Светих Петра и Павла. У сну му би јављено да оде у Ившем, где му и тај оков спаде и распаде се у сто комада. Ившемски летопис наводи случај разбојника кога су поред манастира спроводили на погубљење. Кад је пролазио крај обитељи, он се покаја и потрча у светињу. Како улете у храм, паде пред ћивот Светог Егвина, молећи опроштај и помоћ. И заиста: спадоше му окови с руку и ногу, а џелат се не усуди да га дира, видећи ко му је опростио и ставио га под заштиту.

Неколико пута је манастир могао да у пожару изгори до темеља, али су га мошти Светог Егвина увек заштитиле. Године 1540, иконоломачки следбеници Хенрија Осмог уништили су манастир у Ившему. Срушили су га до тла. Мошти великог Божјег угодника нестале су, и никад више нису обретене.

СВЕТИ ЈОВАН БЕВЕРЛИЈСКИ

Ми славимо и Светог Јована, владику Беверлија (7/20 маја), који 687. беше хиротонисан за епископа Хексама, а после осамнаест година постаде владика града Јорка. Упокојио се 721, будући чудотворац и за живота и после смрти.

СВЕТЕ КУТБУРГА И КВЕНБУРГА

Помињемо с похвалама и Свете Кутбургу и Квенбургу Вимборнске, које се славе 31. августа / 13 септембра. Кутбурга беше супруга побожног краља Алдфрида, владара Есекса, која после његове смрти 705. године постаде инокиња манастира Баркинг крај Лондона. Почетком осмог века, са својом сестром, Светом Квенбургом, основа манастир Вимборн у грофовији Дорсет. Она се упокоји 725, па њена сестра постаде игуманија. Многе монахиње из Вимборна постале су мисионарке, које су просвећивале Немце. Помињу се свете Лиоба, Валбурга, Текла, Агата и Тета. Осим последње, све су отишле у Немачку, да своје сроднике по крви и племену обраћају Христу. У житију Свете Лиобе описан је строги живот у Вимборну: ниједан монах из мушког манастира није смео да улази у женски, и обратно, а јеромонаси су женски манастир морали да напуштају одмах после Литургије. Из манастира се могло изаћи само у случају крајње неопходности, а игуманија је са спољним светом општила кроз прозорчић. У Вимборну, краљ Алфред Велики је сахранио свог брата Етелреда, а 1013. срушили су га Викинзи.

СВЕТИ БРЕТВАЛД

Помињемо међу православним светима Енглеске и Светог Бретвалда, деветог архиепископа кентерберијског (9/22. јануар). У његово доба, последње паганско краљевство, Сасекс, постало је хришћанско.

СВЕТИ БЕДА УВАЖЕНИ

Ко да не похвали Светога Беду Уваженог, праведника великога и учењака Господњег, који се престави на Вазнесење Господње 735. године са речима „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу”, а пред смрт раздели братији све што имађаше: неколико пера за писање, неколико убрушћича и мало тамјана? Свети Бонифатије, Англосаксонац који је крштавао Немачку, назвао га је свећом која је горела Духом Светим. Свети Дунстан Кентерберијски и Свети Вулфстан Вустерски, који су обнављали монаштво у десетом и једанаестом веку, нарочито га вољаху и у њему гледаху сунчану светлост англосаксонског монаштва. У једанаестом веку његове мошти биле су у ћивоту са моштима Светог Кутберта, кога је Преподобни Беда много волео, и који му је био узор.

СВЕТА ФРИДЕСВИДА ОКСФОРДСКА

Света Фридесвида Оксфордска (19. октобар / 1. новембар) рођена је као кнегиња од оца Дидана и мајке Састрите средином седмог века. Васпитавала ју је једна побожна жена, Етелгита. Још као дете, Фридесвида је говорила: „Све што није Бог – то је ништа”. Покушавао је да се њом ожени незнабожачки племић из Мерсије, Етелгар, али је она, са још две саподвижнице, узмогла да се склони од њега у шумама Бинсија, недалеко од Оксфорда. Етелгар је успео да је нађе, али је ослепео, и тек после покајања и Фридесвидине молитве прогледао. Фридесвида је саздала у Оксфорду манастир на месту где је сада катедрала Крајст Чрч. Била је велика чудотворка. Једном је излечила губавца тако што се прекрстила и целивала га, после чега је несрећник био здрав као одојче.

Ипак, решила је да се повуче дубоко у шуме Бинсија, где је себи подигла келију и молитвом извела  врутак ( изворчић ) који и данас даје свежу и питку воду. Упокојила се 735. године.

СВЕТИ МИСИОНАРИ МЕЂУ ГЕРМАНИМА

Православна Енглеска дала је и велике мисионаре: Светог Вилиброрда – Климента, апостола Фриза, покровитеља Холандије, архиепископа утрехтског, који се упокојио 739. године а слави се 7/20. новембра, и Светог Бонифатија (Винфрида), апостола немачких земаља, који се слави 5/18. јуна. (О њима, ако Бог да, у наредној књизи о православној Европи). Ту су и мисионари из ове епохе, Свети Вилибалд Ајхштатски (7/20. јул) и Винебалд Хајденхамски (18/31. децембар). Помињемо и Свету Валбургу Хајденхамску (25. фебруар / 10. март), која се монашки подвизавала у Немачкој у осмом веку.

СВЕТИ АКА

Ту је и Свети Ака Хексемски (20. октобар / 2. новембар), игуман манастира у Хексему, који је на катедри епископа наследио Светог Вилфрида. Свети Беда је о њему говорио како је велики и у очима Бога и у очима људи. Био је учен и побожан. Део његовог крста и данас се чува у Хексему. Упокојио се око 740. године.

СВЕТА ВИТБУРГА

Када је христоверни краљ Источне Англије Ана пао у боју с паганима 654. године, његова млађа кћи Витбурга се замонашила. Подвизавала се у манастиру Холкхему у Норфолку, а затим живела отшелнички у Ист Дирему, у овој истој области. Мајка Божја јој се јавила, и она је, по Богородичином благослову, на том месту подигла манастир и храм. Кад је почела да зида манастир, није имала чиме да храни раднике, осим сувим хлебом. Мајка Божја јој је указала на оближњи извор, поред кога су живеле две кошуте, које су раднике стале да хране млеком. Један неваљалац је хтео да кошуте убије, али је пао с коња и сломио шију. Света Витбурга се упокојила око 743. године, скоро у стотој години старости. Њене нетрулежне мошти пренете су у манастир Ели, а њен извор постоји и данас. Слави се 17/30. марта.

СВЕТИ ПРАВЕДНИ КУТМАН

Свети праведни Кутман из Стајнинга ((8/21. фебруара) родио се крајем седмог века у месташцету Чидем, поред данашњег градића Бошем, у Јужном Сасексу. Као мали, живео је сиротињски и чувао овце. И данас постоји Поље Светог Кутмана, а кажу да је постојао и камен на коме се он Богу молио. Кад је био млад, отац му је умро, а мајка се парализовала. Дете је просило да се хлебом храни. Он је тако издржавао и мајку и себе. Није роптао. Ипак, кад више нису имали шта да једу, Кутман је ставио мајку на колица од прућа и решио да остане тамо где се сама зауставе. То би у месту Стајнинг, што је дечак доживео као знак од Бога. Цео живот је Кутман провео ту, молећи се и ширећи реч Божју, а затим је подигао и храм. Како није умео да доврши кров, јави му се Човек који му је помогао. Кад га је упитао ко је, Овај рече: „Тај сам у Чију славу подижеш храм”, и нестаде. Био је то Син Човечији и наш Спас.

СВЕТИ КРАЉЕВИ, СТРАДАЛНИЦИ ЗА ХРИСТА

Свети мукотрпац краљ Етелберт Источноанглијски (20. мај / 2. јун) беше кривоклетнички издат и убијен од краља Мерсије Офе. Зби се то почетком деветог века. Пострада, по наређењу отимача престола Нортумбрије Ертвулфа, и краљевић Алкмунд (19. март / 1. април), који је проповедао Јеванђеље Пиктима и страдао око 800. године. И млађаног Кенелма (17/30. јул), наследника престола Мерсије, кога уби сестра Квендрида са својим љубавником Аскобертом, такође славимо. Помињемо и Светог Вистана (1/14. јун), кога уби кум – Јуда, да би му отео власт. Зби се то око 850, док Вистан стајаше на молитви. Па славимо и Светог мученика Едмунда, краља Источне Англије, који пострада од паганских руку Викинга, не бранећи себе, него подражавајући Јагњету Божјем. То би 865. године, а спомен Едмундов је 20. новембра / 3. децембра. А Свети Едвард (18/31. март; 3/16. септембар – пренос моштију) страдао је од племића издајника и своје маћехе, јер им се није свиђала његова младалачка побожност.

СВЕТА МУЧЕНИЦА ВИТА

Света мученица Вита (1/14. јун) пострада у отшелништву од Данаца у месту Чармут у Дорсету око 831. године.

СВЕТИ СВИТИН

А колико чуда учини велики Свети Свитин (2/15. јун; 15/28. јул – пренос моштију), који сто година беше скривен од људи, а затим поче да лечи и спасава на стотине и хиљаде потребитих! Он живљаше у деветом, а заблиста крајем десетог и почетком једанаестог века, с оне стране гроба.

СВЕТИ НЕОТ

А ко да заборави Светог Неота Корнволског (31. јул / 13, август), оног растом маленог човека, који се пео на столичицу да служи Литургију, али који беше велики пред Богом и људима, и од кога краљ Алфред Велики узимаше савете?

СВЕТИ АЛФРЕД

Не забрављамо, дакле, ни Алфреда Великог (849-899), који обнови православну Енглеску и победи паганске Данце, а њиховог краља Гутрума крсти.

СВЕТИ ГРИМБОЛД

С њим беше и Свети Гримболд, игуман винчестерски и њуминстерски (8/21. јун), који помагаше краљу Алфреду у превођењу Псалтира; престави се око 901. године, а сматра се заштитником Оксфордског универзитета.

СВЕТИ ПЛЕГМУНД

Ту је и Свети Плегмунд, архиепископ кентерберијски (2/15. август), који пастирствоваше у тешко време викиншке најезде, и упокоји се око 914. године. Он је био родом из Чешира. У младости је живео као пустињак на једном острвцету чеширске области, касније названим „Плегмундово свето место” (Плегмундстоу). Имао је блиставо образовање и био човек великих врлина. Чешир је био у Западној Мерсији, и Данци га нису освојили, што је значило да се црквени живот тамо мирно настављао. Плегмунд је био саветник краља Алфреда, и, не будући ни игуман, ни епископ, Богом и народом је, како каже Англосаксонска хроника, изабран за архиепископа кентерберијског. Он је помагао краљу Алфреду, с другим ученим људима, да се преведе књига Светог Григорија Двојеслова о пастирском старању за душе. После смрти краља Алфреда, Плегмунд је началствовао крунисањем његовог сина Едварда Старијег у Кингстону на Темзи.

Године 908, посетио је папу Сергија Трећег и за цркву у Кентерберију донео са собом мошти Свештеномученика Власија.

Четврт века био је поглавар Цркве у Енглеској. Био је кључни препородитељ црквеног живота у ово доба.

СВЕТИ ОДА ДОБРОТВОР

Светог Оду Добротвора, двадесет трећег архиепископа кентерберијског, пореклом Данца, славимо 2/15. јуна. Монаховању се учио у манастиру Флери у Француској, а био је саветник краљева Етелстана, Едмунда и Едгара, који су водили борбе против Викинга. Чинио је чуда: у боју код Брунанбурга, помолио се Богу и поломљени мач у руци краља Етелстана се обновио. Упокојио је 958. године у дубокој старости.

СВЕТА ПРЕПОДОБНА ЕДИТА

Света преподобна Едита Поулсвортска (15/28. јул) је била краљевског рода. У манастиру Поулсворту настављала је монахиње својим примером и речју Божјом, а упокојила се око 960. године. Њена имењакиња, Едита Вилтонска (16/29. септембар) била је од петнаесте године подвижница славног манастира Вилтон. На њено настојавање, при манастиру је отворена болница, о којој се она нарочито старала. Године 979, сањала је да је остала без десног ока, и онда је сазнала да су јој убили брата, краља Едварда. Њеним трудом у Вилтону је подигнут храм Светог Дионисија Ареопагита. Када га је Свети Дунстан Кентерберијски освештавао, плакао је, видећи да ће Едита ускоро стићи пред Господа. Упокојила се 984, у двадесет трећој години живота. После смрти чинила је чуда. Њене молитве спасиле су енглеског краља Кнута за време буре на мору.

СВЕТИ КРАЉ ЕДГАР МИРНИ

У време Светог краља Едгара Мирног (оца Светог мученика Едварда), који је владао од 943. до 975, обновљено је мноштво старих и отворено око тридесет нових обитељи. Његово доба назива се другим златним веком англосаксонског хришћанства (први је био по примању вере). Као врховног владара, признавали су га и Шкоти, и Валијци (Велшани), и житељи „Дејнло” (области у којој су се, у договору с краљем Алфредом, населили Данци, који су постали мирни суграђани Англосаксонаца). На жалост, Едгар је умро са свега тридесет и две године живота. Спомен му је 8/21. јула.

СВЕТИ ЕЛСТАН

Свети Елстан, епископ рамсберијски, слави се 6/19. априла сваке године. Живео је у десетом веку. Био је најпре обичан монах у манастиру Абингдон, где му је игуман био Свети Етелволд, познат по сваком благочешћу и чистоти. (Овај манастир је древан, можда из другог века, али зна се да га је даривала Света Јелена, мајка цара Константина, и да му је поклонила један од ексера, коришћених за Распеће, које је нашла с Часним Крстом у Јерусалиму.) Био је савршено послушан свом игуману: једном, када му је Етелволд рекао да у суд са врелом водом убаци руке и дода му кнедлу, Елстан је то без поговора учинио, и није задобио никакве опекотине. Извесно време, Елстан је био игуман у Абингдону, а онда је постао владика Рамсберија, најубогије епархије оног доба, којом је управљао по правилу вере и обрасцу кротости. Упокојио се 981. године. Данашњи Рамсбери је омање село у Вилтширу.

СВЕТИ ЕТЕЛВОЛД ВИНЧЕСТЕРСКИ

Свети Етелволд Винчестерски (1/14. август) подвизавао се са Светим Дунстаном Кентерберијским, и био је велики обновитељ хришћанске вере и учености у отаџбини. Упокојио се 984. године.

СВЕТИ ДУНСТАН КЕНТЕРБЕРИЈСКИ

Свети Дунстан Кентерберијски (19. мај / 1. јун) беше онај витез вере који је највише допринео препороду Цркве у Енглеза у десетом веку; неуморни трудбеник и истинољубац, чувар канона и Светог Предања, заувек је остао пример архијереја по лику Христовом. Њега је Бог благословио да 973. године крунише првог краља свих Енглеза – Едгара Мирног. Упокојио се 988. године, кад је Свети кнез Владимир крстио Русију. Захваљујући њему и његовим саподвижницима, у Енглеској је почетком једанаестог века било, на милион и по људи, преко десет хиљада храмова и капела. Само у Кентерберију било их је око четири стотине.

СВЕТИ ОСВАЛД

Саподвижник Дунстанов био је и Свети Освалд (28. фебруар / 13. март), који је био владика у Вустеру, па у Јорку. Упокојио се 992. године.

СВЕТИ ВУЛСИН

Дунстанова десна рука био је и Свети Вулсин, епископ Шерборна у Дорсету (8/21. јануар), који је био игуман у Вестминстеру, и близак краљу Едгару. Упокојио се 1002.

СВЕТИ АЛФВОЛД

На катедри Шерборна заблистао је и Свети Алфволд (25. март / 7. април). Постао је владика 1045. године. Дубоко је поштовао Светог Кутберта Линдисфарнског и Светог Свитина Винчестерског. Водио је најсуровији подвижнички живот. Упокојио се 1058. године док је певао химну Светом Кутберту.

СВЕТИ АЛФЕЏ

Велики беше и Свети Алфеџ, архиепископ кентерберијски (19. април / 2. мај). Још као дете, отишао је у манастир Диерхерст у области Глостершир. Ту је провео неколико година, а затим је прешао у манастир Бат, где се подвизавао у једној самотној келији. Говорио је да је боље не ићи из света, него бити лош калуђер. Године 984, Свети Дунстан га је хиротонисао за владику винчестерског. Као епископ, Алфеџ се подвизавао више но икад. Причало се да му се руке провиде од мршавости док служи Литургију. Толико је делио сиротињи да су, каже предање, просјаци нестали са улица Винчестера. Био је и вешт дипломата у служби државе. Успео да је спречи рат са Данском. После двадесет и једне године у Винчестеру, изабран је за архиепископа кентерберијског, па је отишао по палијум (омофор) у Рим. Кад се вратио, земља се тресла од страха пред најездом Данаца. Владика се одмах покренуо да спрема одбрану: мостови и тврђаве су уређени, увећана је флота, реорганизована пешадија. Свако заседање скупштине почињало је молитвом. Скупштина је позивала народ на молитву и покајање. На несрећу, грофовије су биле посвађане, неслога је бујала, па се одбрана није могла успешно организовати. Данцима је плаћан данак, да би они, упркос свему, 1011, на челу са Торкелом, ударили на Енглеску. Свети Алфеџ се нашао у опседнутом Кентерберију, и одбио је да се повуче, иако су га молили. Сваки дан је служио Литургију и причешћивао војску. Град је издржао три недеље, а онда се нашао нови Јуда, неки свештеник Алфмар, коме је владика Алфеџ својевремено спасао живот: он је Викинзима продао свој народ. Свети Алфеџ успео је, са својим монасима, да сакрије црквено благо пре упада разбојника. Данци су улетели у саборни храм за време службе, све монахе побили, цркву запалили, а Алфеџа заробили. Град је опљачкан, а мушкарци и жене претворени у робље. Пало је духовно срце Енглеске, славни Кентербери, по допуштењу Божјем.

Данци су за владику Алфеџа тражили три хиљаде сребрњака. Он је забранио сународницима да за њега сабирају откуп, и седам месеци провео је у ропству, проповедајући отимачима. Вођа Викинга, Торкел, занимао се за веру хришћанску, као и неки други племићи, и лепо су примали његове речи. Пре но што су кренули с робљем у своје земље, на Светлу суботу 1012, Викинзи су на обали мора приредили пијанку, после које су довели владику Алфеџа и тражили откуп за њега. Он је рекао да откупа неће бити, и да с његовим телом могу да раде шта хоће, пошто му је душа у руци Божјој. То је разјарило дивљаке са Севера, и они су почели да туку владику до смрти. Вођа њихов, Торкел, покушао је да га спасе, нудећи руљи злато и сребро, па чак и свој брод, али није вредело – један незнабожац је пришао и секиром ударио Светог Алфеџа у главу, учинивши га мучеником за Христа. Следећег јутра, његове мошти пренете су у Лондон. Торкел се дубоко кајао и дао Енглезима четрдесет и пет лађа као знак тог кајања. Ускоро се и крстио. За време краља Кнута, Данца пореклом, али искреног сина Цркве Божје, 1023. године од рођења Христовог, мошти Светог мученика Алфеџа, који је и својом нарави и престолом био наследник апостола, и који је из виђења небеских узишао у мучеништво, његове мошти су свечано пренете у Кентербери, где су нетљено почивале на молитвену помоћ многима.

СВЕТИ ВАЛСТАН

Свети Валстан из Бобурга (30. мај / 12. јун) родио се 975. у месту Бобург близу Нориџа у Норфолку. Родитељи су му се звали Бенедикт и Блида и били су сродници краљевске куће Весекса. Као дете, научио је да чита и прочитао реч Господњу из Јеванђеља по Луки да нико не може бити ученик Христов ако се не одрекне свега што има. Са седам година решио је да то испуни, а са тринаест рекао родитељима да ће отићи да све испуни по заповести Господњој. Двојици просјака које је срео на путу дао је одећу и у ритама кренуо даље. Обрео се у селу Теверхем, близу Бобурга. Ту му је неки сељак Налга, видевши га убогог, понудио да помаже у пољу. Овај је пристао. Био је вредан и радан, а све што заради, храну и одећу, делио је убогима, тврдећи да га Господ проверава да ли воли друге више од себе. Једном се жена Налгина, која му је дала нову обућу, а он је одмах дао просјацима, тешко наљутила, и натерала га да иде бос по трњу. Он је кротко испунио тај обесни хир, али му ноге нимало нису биле рањене, а из њих је исходио миомир, због чега Налга и супруга његова падоше пред светим на колена, молећи га за опроштај. Много година је тако живео. Бог му је дао силу да лечи људе и животиње. Његови родитељи су чули за овог необичног надничара, али нису знали да је то њихов син, као што то, во времја оно, нису знали ни родитељи Светог Алексеја, човека Божјег.

Бездетни Налга хтео је да га усини, али Валстан је тражио да буде само надничар, и тридесет година је надничио за плату Христову. Године 1016, јавио му се анђео и рекао да се спрема, јер ће за три дана стати пред Онога Коме је верно служио. Валстан је замолио да му доведу свештеника, да се исповеди и причести, а кад умре да га ставе у запрегу с два бела јунца, и да пусте запрегу да иде сама, па ће стићи где треба да га сахране. Помолио се Богу да да здравља свима који раде на њивама и свакој домаћој животињи. Тада се чуо глас са неба: „О, Свети Валстане! Оно што просиш у молитви биће испуњено. Одахни од напора својих у вечном покоју”. Тада се Валстан престави, а бели голуб узлете ка небу.

Епископ Елфгар из Елмхема благословио је да се његове мошти положе у цркву у Бобургу. За време Хенрија Осмог, његове мошти су спаљене. Сматра се заштитником пољопривреде.

СВЕТИ ВЕРСТАН

Свети Верстан Молвернски био је пустињак кога су Данци убили око 1055. године. Називају га покровитељем извора и бунара.

И многи, многи други засијаше, чија имена Сам Бог зна, и који почивају у наручју Авраамовом, у местима свежине и радости вечне.

КО СУ БИЛИ СВЕТИ ЕНГЛЕСКЕ?

У августу 2007, Свети Синод Руске Православне Цркве установио је празник Свих светих на Британским острвима просијалих, и одредио да се славе у трећу недељу по Педесетници. Преко деветсто педесет светих Енглеске, Шкотске, Велса и Ирске познати су по данима свог прослављања и по култовима које су имали. Типови светости били су разни: имало је ту и сиротих и богатих, и неписмених и образованих, и учених и неучених. Отшелници, игумани, игуманије, краљеви и краљице, морепловци, проповедници у далеким земљама, монаси и монахиње, мирјани…Наравно, и мученици, јер без крви мученика нема Цркве. Сачувани су чак и остаци древних служби њима посвећених.

У својој беседи о Светима Енглеске, отац Андреј Филипс вели: „Како је тужно што се Православље повезује само са Источном Европом!. Чинити такву грешку значи игнорисати чињеницу да су многи народи ван Источне Европе, од Ирске до Индије, од Шведске до Судана, некад исповедали православну веру.”

Не бити свестан тога, по оцу Андреју, значи заборављати да православно хришћанство није пука вероисповест, него Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Отац Андреј вели: „Сви древни британски свети: епископи, краљеви и мученици, свете игуманије и простодушни пастири, отшелници и свештеници светога живота – сви они прости житељи села, чије су душе скривене у срцу Енглеске; мало познати и скривени у сенци овог света, чија имена често и не знамо, сви они испуњавају Енглеску, небеску Енглеску, јер су носиоци њеног истинског духа. Та Енглеска, коју су баш они саздали својом лепотом, неће пропасти ни кад дође крај света, јер она је царство Духа; а што је Духом освештано, остаје вечно, и све свето биће вечно са Христом. Сви свеци Британије и Ирске, молите Бога за нас!”

На ове речи оца Андреја, рецимо сви ми, православни Срби и Србкиње: АМИН И АМИН! И да се са Небеском Енглеском сретнемо у Небеском Јерусалиму, коме припада и Србија рајска, Божија, па наша, Небеска Србија.

ТРОПАР СВИМ СВЕТИМА ЗЕМАЉА БРИТАНСКИХ И ИРСКИХ,

глас четврти (саставио чтец Исаак Лабертсен)

Као плод спасоносне славе Твоје, Господе, острва ова на крају земље Ти приносе све свете који на њима заблисташе. Њиховим молитвама у миру дубоком Цркву Твоју и острва ова молитвама Богородице сачувај, Многомилостиви.

КОНДАК, глас осми

Сунце правде, Христос, као зраке Своје посла вас, богољубљени, да острва ова обасјате, па својим светим заступништвом, о богољубљени, просветлите моју помрачену душу и разум.

ТРОПАР, глас трећи

Просветитељи острва ових северних и учитељи, што на земљи нашој светлост Истине Божје излисте, умолите Господа, молимо вас, да нам милости Своје дарује, и да нас упути да Га једним срцем славимо.

КОНДАК, глас трећи

Свеци Божји, апостоли, мученици, подвижници и исповедници, који лучама Правде Божје земљу Британску обасјасте, смрти се не уплашисте, земна царства и славу њихову ради љубави Христове одбацисте, сведоци апостолске вере и предања, да Господ погледа на молитве ваше за нас, да би, који за вама идемо, укрепљени помоћу Божјом узмогнемо да Му служимо у све дане живота нашега.